Gorom ide Mara materina
Gorom ide Mara materina,
Gorom ide, goru kunijaše:
„Čarna goro, ne zelenila se,
Moja majko, ne veselila se!
Jer si meneza ajduka dala. 5
I meni je veće dodijalo,
Sve perući krvave košulje.
I sinoć sam dolamu oprala,
U dolami u džepu desnome,
U dolami čudno čudo našla — 10
B’jela ruka, baš k’o brata moga,
Rusa kosa, baš k’o seke moje.
Na ruci je od zlata prstenje,
Zlatan prsten, baš k’o brata moga,
Baš k’o prsten mog brata Stjepana. 15
U kosi su zlatni upletnjaci,
Upletnjaci, baš k’o seke moje!“
Ona misli, to niko ne sluša,
Ali ajduk i sluša i gleda.
Ona dođe dvoru bijelome, 20
Pa joj veli ajduk harambaša:
„Dođe knjiga od matere tvoje,
Sina ženi, a šćerku udaje,
Te se spremaj, što god ljepše možeš."
Ona misli, da je to istina, 25
Opremi se, što god ljepše može,
I odoše u bijele dvore.
Kad u dvore mlada ulazila,
Do koljena u krv ogreznula.
A u dvoru niko ne bijaše, 30
Nego jadna ostarjela majka,
Ona sjedi pokraj djece mrtve.
Kad to viđe plemenita Mara,
Primače se Jovanu ajduku,
Izvadi mu nože iza pasa, 35
Udari ga pokraj srca vrela,
Pa je majci na koljena pala,
Kako pala, više ne ustala,
A sa majkom zajedno umrla.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
