Gvozden čovjek

Bio jedan car, pa imao tri sina. Kad mu sinovi dorastu do ženidbe, onda im on zapovedi da se popne svaki na kulu, pa da s kule zastreli: gde koga padne strela, odande će mu dovesti devojku. Sinovi poslušaju oca, pa kad zastrele starija dvojica, strele im padnu u dva grada; a kad najmlađi zastreli, njegova se strela izgubi, pa je stanu tražiti ma sve strane, i nikako da je nađu; najposle nagaze na nekaku bunarinu, kad tamo – u bunarini jedna velika žaba, i kod žabe strela najmlađega careva sina. Brže bolje jave caru kako su našli strelu, a car, kad čuje, odmah dovede devojke iz ona dva grada za dva starija sina, a za najmlađega donese onu žabu, pa ih venča i učini veliko veselje. Kad bude vreme, svedu mladence, starija dva brata svedu s njihovim devojkama. a najmlađega sa žabom. Pošto ih svedu, ali iz one žabe iziđe krasna devojka, što je nigde u carstvu nema, samo žablja koža ostane na zemlji, a kad bude ujutru, devojka opet uđe u žablju kožu, i tako sve danjom žaba a noćom devojka. Posle nekoliko dana zapita ga mati: "Za Boga, sinko, kako ti je s onim gadom?" A on joj kaže: "E moja mati, da ti vidiš kakva je to lepota, izvuče se iz one košuljice, pa je onda devojka što je nigde pod nebom nema." Onda mu reče mati: "Za Boga sine, pa da je oprostimo. Doveče ukradi košuljicu pa metni na pendžer, a ja ću je polako uzeti s pendžera pa ću je baciti u peć neka izgori." On posluša mater; kad bude u veče, i od žabe iziđe devojka, on joj ukrade košuljicu, pa metne na pendžer, a mati dođe pa je uzme i baci u peć, te izgori. Kad pred zoru ustane devojka pa stane tražiti košuljicu da se pretvori žaba, ali košuljice nema, i tako ona ostane devojka. Kad ujutru svane, iziđe ona na polje, kad je vide, svi se začude: ne mogu da se naglede take lepote. Kad dođe prva nedelja, otide carica sa svojim snahama u crkvu; kad iziđu iz crkve, sav narod stao pa gledi kakva je to lepota; za caricu niko ni mukaet. Onda počne zlobiti carica najmlađoj snasi svojoj, pa kako otide u dvor, odmah reče caru: "Ja ne ću s tobom hleba jesti, ako toga najmlađega sina ne isteraš iz dvora." Car je stane blažiti, i jedva je malo umiri. Kad dođe nedelja, opet carica otide sa svojim snahama u crkvu; pa kad iziđe iz crkve, sav narod stao pa gleda najmlađu carevu snahu, i čudi se takoj lepoti. Onda carica kako otide kući, odmah na cara: "Ili on iz dvora, ili ja. Kad car vidi da se nema kud ni kamo, dozove najmlađega sina, pa mu reče: "Sinko! ja čujem da se ti hvališ da možeš jednim rupnjakom proje sto bravaca nahraniti." On se siromah stane krstiti govoreći, da on to nije nikad ni pomislio. Ali car ni pet ni devet nego: "Ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide plačući k ženi svojoj, a ona ga zapita što plače, a on joj kaže sve šta je i kako je. Onda mu ona reče: "Ne boj se ništa, idi na onu bunarinu, gde ste mene našli, pa se nadnesi nad nju pa viči: "Šura, šura." On će se odazvati pa će te pitati šta ćeš, a ti mu kaži sve šta ti je otac kazao." On posluša ženu svoju, otide na bunarinu pa stane vikati: "Šura, šura." A šura se odzove iz bunarine: "Šta ćeš?" a on mu se potuži kako hoće otac da ga pogubi, ako jednim rupnjakom proje sto bravaca ne nahrani. Onda mu šura reče: "Počekaj malo," pa mu izbaci jednoga svinjara pa mu reče: "Ti samo jedan rupnjak izvadi iz ambara, pa se onda ne staraj, svinjar će vući koliko god ustreba, a niko ga ne će videti." Carev sin uzme svinjara, pa s njim kući. Kad dođe kući, a svinje gladne ciče po dvoru, čekaju da im se da jesti, i sav dvor izišao da vidi šta će biti. Onda najmlađi carev sin otvori ambar pa iznese jedan rupnjak proje, te uspe svinjama; svinje jedu a onaj svinjar jednako dosipa, a niko ga ne vidi. Car ostane čudeći se, gde se nasitiše sto bravaca od jednoga rupnjaka proje. Onaj svinjar posle otide svojim putem.

Posle nekog vremena opet car dozove najmlađega svojeg sina, pa mu reče: "Ja čujem, gde se ti hvališ da možeš napojiti sto volova jednim kablom vode." On se siromah upropasti i stane se odgovarati, da to nije nikad ni pomislio. Ali mu se car ne dadne mnogo odgovarati, nego mu reče: "Ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide kući plačući, a žena kad ga vidi gde plače, zapita ga što plače, a on joj pripovedi kako ga na novo otac bedi. Onda mu ona reče: "Idi opet na onu bunarinu pa viči: "Šura, šura," a on će se srditi i reći će ti: "Aratos ti i takoga zeta," a ti mu kaži: "Nevolja me tera," pa mu pripovedi sve šta je i kako. On posluša ženu svoju, otide na bunarinu, i stane vikati: "Šura, šura!" a šura mu se srdito odzove: "Aratos ti i takoga zeta, šta ćeš opet?" A on mu odgovori: "Šura, nevolja me tera, otac mi zapovedio da jednim kablom vode sto volova napojim " Onda mu šura reče: "Počekaj malo." Te mu izbaci jednoga govedara, pa mu reče: "Ti samo jedan kabao izvuci iz bunara, pa uspi u valov, posle nemaj brige, ovaj će govedar vući koliko god ustreba, a niko ga ne će videti." On zahvali šuri, pa uzme govedara, pa s njim kući; kad tamo, a volovi drežde oko valova, čekaju da im se da voda, i sav dvor izišao da vidi šta će biti. Onda najmlađi carev sin izvuče kabao vode, pa uspe volovima u valov: volovi piju, a onaj govedar jednako doliva, a niko ga ne vidi. Car ostane čudeći se, gde se napoji sto volova od jednoga kabla vode. Onaj govedar posle otide sam svojim putem.

Posle nekoga vremena opet dozove car najmlađega sina, pa mu reče: "Ja čujem da se ti hvališ da možeš dovesti gvozdena čoveka." On se siromah stane odgovarati, da to nije nikad ni pomislio, ali car: "Ni reči više; nego ako to ne uradiš, na tebi nema glave." Onda on siromah otide k ženi svojoj plačući, a žena kad vidi gde plače, pita ga: "Što plačeš?" A on joj kaže šta je i kako. Onda mu ona reče: "Idi opet na bunar, pa viči: "Šura, šura," on će se odazvati i srdiće se pa će ti reći: "Aratos i takoga zeta." Ali ti mu kaži: "Za Boga! nevolja me tera!" pa mu pripovedi sve redom." On posluša ženu, otide na bunar, pa stane vikati: "Šura, šura!" On se srdito odzove: "Aratos i takoga zeta, šta ćeš opet?" A on mu odgovori: "Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem gvozdena čoveka, da se s njime razgovara." Onda mu šura odgovori: "Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti." Kad malo čas, ali eto ti gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: "Šta si me zvao?" A car ćuti kao nem. "Ta šta ti imaš sa mnom." reče gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 208–212. Napomena: U originalu je naziv pripovetke odštampan kao Gozden čovjek.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.