Gazda Mladen/XI
Tako je i umro. Niko nije ni znao ni smeo znati kad je legao, razboleo se. Niko nije smeo da mu, kao ostalima, donese ponude, pita, moli. Što je hteo, sam je naređivao.
I sahrana mu je bila takva. Tiha, stara, stroga. Svi su došli. Svi dotrčali. Svaki sa nekom žurbom, veselošću, radujući se što može da dokaže koliko su ga poštovali, bojali ga se, cenili. Svaki je žurio da učini što je njegovo. Cela ga je varoš sahranila. Sve su crkve zvonile. Svi su popovi sa vladikom bili. Čaršija bila zatvorena, i sva mu je bila na pratnji.
Posle sahrane devet sofra se izređalo i pružilo. Cele sedmice tovarima se na grob mu iznosilo, a kod kuće četrdeset dana su se, dok god mu duša iz kuće nije izišla, prosjaci cele varoši hranili i pojili.
Kad su, posle toga, naišli na »tevter«, otvorili ga da vide ko koliko duguje, u tom dugačkom, starom, njegovom rukom uredno vođenom tevteru, na jednoj strani, sasvim iznenada, nađeno je zabeleženo — ko zna kada, valjda u kakvo proletno sablazno veče, valjda u kakvu tihu i mirišljavu noć — i ovo:
Umreću ranjav i željan.
I potpisao se, ali ne: gazda, hadžija, već samo Mladen, i ništa više.