I posle kao da na sve namrznu. Ništa kao da nije hteo da vidi. Sve mu nije bilo kao što treba, ništa ne vredelo. Teško tome ko bi štogod učinio pogrešno! Nikad da mu on oprosti. Nikakav izgovor, nikakva molba, obzir nije pomagao. Toga nikad ne bi pogledao, ni progovorio s njime.

Pa i kad sve uredi, potčini sebi, kao preseče: da niko u kući, u dućanu, ne sme da radi drugo nego ono što je on rekao, da se ne sme ništa da čini, misli, želi, kreće se drukčije nego kao što je red, kao što on hoće — opet je bio isti. Suv, nem, star, spečen i gord. Znalo se njegovo šta je. Kad će ustati. Koliko će proći dok se obuče, umije, da ga onda čeka spremljena kafa, spremljene, očišćene kao ogledalo cipele. Kad će otići u dućan, pregledati ga, proći magaze, proći svuda a da za to vreme svi u dućanu, i brat, i sluge, stoje nemi, ukočeni, čisto da ne dišu, da se čuje kako šušti njegovo džube i udaraju zrna na brojanicama.

Posle će u crkvu. I tamo, u crkvi, moralo je biti kao kod kuće. Sve je moralo biti u redu, na vreme. I popovi, i klisari, svaki da je svoje svršio i i gotovi da su kad on dođe, da počne jutrenje ili služba. Čak i prosjaci, poređani s obe strane, kad bi on dolazio, ustajali su, zbijali se unatrag od njega u redove, ne pružali ruke za milostinju. Zna se kad on daje.

Posle bi u medžlis. I tamo, ako neće ostali kao on, on bi uporno, uvređeno, gordo sedeo, ne govorio ništa, samo ćutao. Kao došao samo tek da je on u redu, da mu se ne kaže što, da on sa sebe skine svaku krivicu. Posle bi odlazio.

I, kad posle podne ne bi imao kakva posla, pred veče, uvek bi izlazio izvan varoši, u Tekiju, da tamo ispod redova gustih i visokih topola sedi, puši, pušta brojanice, da sluša kako više glave mu zanosno, predvečernje, sveže šušte topole i raznose ka vinogradima ćarlijanje, mirise... Pa da se opet vraća, prolazi kroz ulice, da mu žene ispred kapija, čim ga vide, ustaju i neme, sa strahom, ostaju stojeći dok on ne prođe suvo, sporo, visoko, a da se na njemu ne vidi šta je: da li je zadovoljan, da li ljut. Ništa.