Gazda Jakov/17

XVII POJAVA

XVII POJAVA

MILAN, SAVO, MLADEN, JAKOV

MILAN (Ulazeći za Savom, šapće): Šta radi?
MLADEN: Vadi novce... Brzo!... (Pusti ga u sobu Ljubičinu)
JAKOV: (Brojeći banke): K’o da nešto šušnu... (Zakašlje se)
MLADEN (Tiho): Šta ćeš sad?... Kako ćemo ga izvući?...
SAVO (Tiho): Ne brini se! (Mladen piše)
JAKOV (Koji je hitno izbrojao banknote, izlazi): Ko je sad šušnuo?...
SAVO (Napravi se pijan): Ja, gazda Jakove, šušnuo sam ja...
JAKOV (Gleda ga): A šta ćeš mi ti?
SAVO: Došo sam po svoje stvari... Jali da poginem, jali da vratim...
JAKOV (Blago): Sinko Savo, ajde ti kući, pa spavaj... Možemo se i sjutra razgovoriti...
SAVO (Izbeči se): Jok!... Ja hoću sad da razgovaram!... Jali da poginem, jali da vratim...
JAKOV (Još mekše): Pa vratiću ti, brate, samo nemoj danas. Hajde ti kući... (Uzme od Mladena priznanicu i hoće da izbroji novce)
SAVO (Umijaša se među njih): Ne dam ja ništa da se radi, dok se meni stvari ne vrate!...
JAKOV (Tiho Mladenu): Goni ga iz kućv... Ti si snažan...
MLADEN (Tiho Jakovu): On je snažniji!... A pogan je... Ubiće nas!...
SAVO (Opet hoće de se umiješa među njih): Vrati mi stvari!... Stvari moje!...
JAKOV (Sakriva se iza Mladena): Sjutra, Savo, sjutra... Nijesu kod mene... Kad ih nađem vratiću ti...
SAVO (Pristaje za njim i potiskiva ga jednako u njegovu sobu. U tom potiskivanju Mladen malko otvori vrata Ljubičine sobe i Milan izviruje iz njih): Vrati mi, vrati... Jali ću poginuti, jali vratiti...
JAKOV (Jednako se zaklalja za Mladena): Kakve su to teške riječi?... Ko će poginuti?... I što će poginuti?...
SAVO (Drekne): Poginućeš ti! (Poleti za njim, Mladen ga kao zadržava)
JAKOV (Odskoči i odleti u svoju sobu. Viče): Razbojnik!... Ubiće me!... (Milan izviri jače i daje znake Ljubici u sobu)
SAVO (Pravi se bijesan): Pusti me, pusti me njemu!... Jali poginuti, jali vratiti!...
MLADEN: Ama, ostavi se, čoječe, čekaj do sjutra! (Ljubica izmakne iz svoje sobe)
SAVO: A ko mi se smije zakleti, da ću ih sjutra dobiti?
JAKOV (Iz sobe): Zakleću se ja... (Umakne i Milan i zatvori vrata) Sto puta ću se zakleti... Ako hoćeš i u crkvi ću se zakleti...
MLADEN: Zakleću se i ja...
SAVO (Mladenu): E, tebi vjerujem!... Ama, sutra sigurno!... Da mi ne slažeš...
JAKOV (Opet im se približava): Sjutra sigurno!... Sigurno, brate!
SAVO: Kad je tako, nećemo ginuti... (Jednako tetura i teturajući izađe)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.