Gavrani
Da čupam iz sebe sve deo po deo,
Da, rijući živce, podsmevam se zlobno,
Da se svetim sebi sav modar i vreo,
Da krv svoju pijem kô pričešće grobno,
To sam tada hteo. Jer večera toga,
Kô posle pogreba najdražega brata,
Kô sveštenik hrama ispljuvanog Boga,
Shvatih bol kad čovek voli decu blata.
Gledao sam kako ti mi suncem bivaš
Iako sam znao koliko si mala;
Osećah da vid mi svojom rukom skrivaš,
Guraš me na more bez neba i žala.
Sad bih da te mrzim. Koliko si niska!
Avaj, jadna ženo, i ti još me voliš!
Zar misliš da si mi ikad bila bliska?
Beži. Zašto da se kô hud prosjak skočiš?
O, mi smo daleko, daleko beskrajno.
U tvom oku vidim tek leš sreće svoje.
Pa ipak, kô da se još volimo trajno,
Tražimo se. Ili iz navike to je?
Sveg si me u sebe sahranila s cikom;
Jedno drugom mi smo progutali srce.
Sve to beše rano! Sad ćutimo nikom.
Pevamo: grobari što kopaju mrce.
Dva gavrana eno. Kljuju se i kriče,
Besni što u jednom srce drugog čami.
Jedan drugim živi. Oni na nas liče:
Mrze se zbog onog što stvoriše sami.
Mi smo groblja. Ja bih da ih raskrvavim,
Lešinama mržnja da nam se razbukti.
Vaj! Čim led se ospe, ja ga krvlju kravim.
I dok sfinks zamračen vrh nas kroz noć hukti,
Poljupcem bih tuđim da sav strah zadavim.
(1911)
