Vjerenica kralja budimskoga
(Kate Murat)
Šet’o se je od Budima kralju
po Budimu, gradu bijelomu,
š njime sluga Anko dženerale.
Sv’jetal mu je kralju govorio:
»Slugo moja dženerale Anko! 5
Ja sam ti se, slugo, zaručio
čak daleko Ungariji ramnoj
za lijepe Mare Ungarkinje;
l’jepa ’e Mare, Anko slugo moja,
l’jepa ’e Mare kako vila b’jela.« 10
Reče Anko, u z’o čas mu bilo:
»Sv’jetal kralju, dragi gospodaru!
Jes’ istina, sv’jetla kruno moja,
da je l’jepa Ungarkinja Mare,
l’jepa Mare, nije joj zabave; 15
ma zaludu sva njome l’jepota
kad ti ljubi careva vez’jera
nasred l’jepe zemlje Ungarije
pod njegov’jem svilen’jem šatorom.«
Kad je kralju Anka razumio, 20
u lišcu je kolur prom’jenuo
i sluzi je Anku govorio:
»Slugo moja, to nije istina!
Nije takva vjerenica moja.«
Govori mu Anko dženerale: 25
»Istina je, kralju gospodare!
Ako meni toga ne vjeruješ,
daj mi, kralju, ruho od katane
i daj mene vrana konja tvoga,
ja ću poći Ungariji ramnoj 30
pod šatore careva vez’jera,
dovesti ću vjerenicu tvoju
ispod svil’nog njegova šatora.«
Kad je kralje Anka razumio,
ž’o mu bilo, ma ne može ino, 35
Anku dava debela dorina
i dava mu od katane ruho
i sluzi je Anku govorio:
»Hajde, slugo, Ungariji ramnoj.
Ako mi je ne dovedeš, Anko, 40
vjera tvrda, pro’će tebe glava.«
Pa s’ otole Anko otpravio,
zdravo Anko Ungariji doš’o,
na ruci mu Ungarkinja mlada;
na ruci mu tvrdi sanak spava. 45
Govori mi dženerale Anko:
»Sv’jetal paša, dragi gospodare!
Sv’jetal te je care pozdravio,
u pozdravlju tebi poručio
da mu pošlješ Ungarkinju Maru.« 50
A kad ga je paša razumio,
to je njemu puno žao bilo,
ma ne može učiniti ino.
Ž’o mu Maru probuditi bilo,
ne budi je zvekom nikakvijem, 55
neg’ je ljubi lišce u rumeno;
ne ljubi je da se je naljubi,
neg’ je ljubi da mu se probudi.
Plaho se je Mare probudila;
a kad se je od sna probudila, 60
grohotom se Mare nasm’jejala.
Sv’jetal joj je paša govorio:
»Dušo Mare, l’jepoti t’ je Bog dao![1]
Dušo moja, l’jepe ti si sreće!
Dosad ljubiš careva vez’jera, 65
a odsad ceš cara čestitoga.
Evo dođe careva katana,
dušo moja, meni pod šatore;
pošlje njega care gospodare
da te caru, moja, pošljem, dušo! 70
Ž’o mi te je caru pokloniti,
ma ne mogu učiniti ino
neg’ te poslat’ caru čestitome.
Dušo moja, ti se resi l’jepo
da ti ideš stojnu Carigradu.« 75
Kad to čula Ungarkinja Mare,
ona se je na noge skočila,
uzme hladne vode od ružice
i umiva b’jelo lišce svoje.
Stavi svoje lišce u bjelilo, 80
u bjelilo i u rumenilo.
Pa se mlada stala resit’ l’jepo:
tri kavada na se oblačila,
tri kavada jedan vrh drugoga;
jedan kavad svile od šitkove, 85
a drugi je svile od modrice,
a tre'i je svile od bijele.
Na vrat meće l’jepa tri đerdana,
jedan đerdan od suhoga zlata,
a drugi je šitkova koralja, 90
a treći je b’jela od bisera.
Koji joj je suhoga od zlata,
ti joj pada do svilena pasa;
a koji je šitkova koralja,
ti joj pada b’jelih do njedara; 95
koji joj je b’jela od bisera,
ti đevojci stoji oko vrata.
A kad se je l’jepo naresila,
uzela je štitka svilenoga,
kada bude goricom zelenom, 100
što će mlada štitit’ se od sunca.
A kad se je uresila l’jepo,
tad mi Anku obe ruke dava,
primi ’e Anko na konju uza se.
Tri je puta pasom opasao, 105
a četvrti od mača kajišem
da je ne bi doro izmetnuo
ol’ zelena gora ugrabila.
Pa s’ otole Anko otpravio.
Kad su bili goricom zelenom 110
na raškršju puta od Budima,
od Budima i od Carigrada,
ma ne ide dženerale Anko,
on ne ide stojnu Carigradu,
nego ide b’jela put Budima; 115
Anku mlada govori đevojka:
»Borja tebi, katano careva!
Đe me vodiš, careva katano?
N’jesu puti put za Carigrada,
neg’ su puti ovo put Budima.« 120
Govori joj Anko dženerale:
»Dušo moja Ungarkinjo Mare!
Kad me pitaš, kazaću ti pravo.
N’jesam junak careva katana,
neg’ sam junak Anko dženerale. 125
Ne vodim te stojnu Carigradu,
dušo moja, caru čestitomu,
neg’ te vodim Budimu b’jelomu,
sv’jetlu kralju, tvomu vjereniku.«
Kad to čula Mare Ungarkinja, 130
pocmilila kako zmija ljuta
i sluzi je Anku govorila:
»Slugo moja Anko dženerale!
Ne vodi me Budimu b’jelomu,
sv’jetlu kralju, momu vjereniku, 135
evo tebi tri moja đerdana
sa mojega bijeloga vrata,
što valjadu nebrojena blaga.«
Govori joj dženerale Anko:
»Ja ne mogu, draga dušo moja! 140
Nego valja kralju te dovesti.
Kad te ne bi ja kralju doveo,
on bi kralju mene pogubio.«
Govori mu Ungarkinja Mare:
»Slugo moja dženerale Anko! 145
Ne vodi me vjereniku momu,
evo tebi tri moja đerdana,
a i moje zlatne velenduke
i sa ruka perle i prstene;
i evo ti moja tri kavada 150
što valjadu nebrojena blaga.«
Govori joj dženerale Anko:
»Ja ne mogu, draga moja dušo!
Nego kralju dovesti te valja.
Kad te ne bi ja kralju doveo, 155
sv’jetal bi me kralju pogubio.«
Govori mu lijepa đevojka:
»Slugo moja Anko dženerale!
Slugo Anko, os’jeci mi glave!
Ne vodi me Budimu b’jelomu 160
sv’jetlu kralju, momu vjereniku,
da ga mo’ijem ne vidim očima.«
Uto oni b’jel u Budim padu.
Kad su bili preko b’jela grada,
vidio ih kralju sa prozora; 165
vidi lišce u mlade đevojke,
sjaje b’jelo đevojčino lišce
iza pleći dženerala Anka,
sve to kralju gleda sa prozora.
Kad vidio lišce u đevojke, 170
on govori dženeralu Anku:
»Slugo moja dženerale Anko!
Uzmi, Anko, vezenu mahramu,
pokri mladu po lišcu đevojku
da ne gledam lišce đevojčino, 175
da ne puca živo srce moje.«
A kad ga je razumio Anko,
uzme Anko vezenu mahramu,
on pokrije po lišcu đevojku.
U to oni b’jeli pred dvor dođu, 180
sv’jetal ih je kralju pričekao,
đevojci je kralju govorio:
»Vele jadna Ungarkinjo Mare!
Vela jadna što si učinila!
Što ti ljubiš careva vez’jera 185
pod njeg’vijem svilen’jem šatorom?
N’jesi ćela, Ungarkinjo Mare,
ti se zvati kraljica budimska.
A sad što ću učiniti kralju?
Oli hoćeš da te mlini melju, 190
oli hoćeš da te konji taru,
oli ćeš mi sv’jetlit’ iz duml’jera
kad ja kralju na večeri budem?«
Govori mu mlada Ungarkinja:
»Sv’jetal kralju, sv’jetla kruno moja! 195
Ja ću tebi svijetlit’ duml’jerom
a ja mlada do života moga.«
Erbo misli Ungarkinja Mare
da će kralju svijetlit’ duml’jerom;
kad je večer do večera bilo, 200
da ko vidi budimskoga kralja!
On uzimlje voštene košulje
i oblači Mare Ungarkinje;
u košulju oganj upuštio.
Moli mu se mlada Ungarkinja: 205
»Nemoj, kralju, vrlo moje drago,
nemoj jadne izgorjeti mene,
neg’ me tvoje uzmi za robinje,
za robinje od dvora najmlađe.«
Sv’jetal kralju i ne haje za to. 210
Kad joj oganj do dojaka dođe,
đevojka je kralja dozivala:
»Ne daj, kralju, milo moje drago,
ne daj, kralju, b’jele moje dojke!«
Sv’jetal kralju i ne haje zato, 215
đevojci je mladoj govorio:
»Dušo moja, Mare Ungarkinjo!
Kad s’ ljubila careva vez’jera,
n’jesi mene sv’jetla kralja zvala.«
Oganj joj se ruka uhitio, 220
đevojka je kralja dozivala:
»Sv’jetal kralju, milo moje drago!
Ne daj, kralju, b’jele ruke moje
ko’ijem sam te grliti mislila.«
Sv’jetal kralju govori đevojci: 225
»Dušo moja, Ungarkinjo Mare!
Kad s’ grlila careva vez’jera,
n’jesi mene sv’jetla kralja zvala.«
Vatra joj se usta uhitila,
đevojka je kralja dozivala: 230
»Sv’jetal kralju, milo moje drago!
Ne daj, kralju, medna usta moja
ko’ijem sam te celivat’ mislila.«
Sv’jetal joj je kralju govorio:
»Dušo moja, Ungarkinjo Mare! 235
Kad s’ ljubila vez’jera careva
i medena usta celivala,
n’jesi mene sv’jetla kralja zvala.«
U to mlada dogori đevojka.
Kad vidio kralju od Budima, 240
to je kralju puno žao bilo,
žali kralju mladu Ungarkinju
er je l’jepo lišce u đevojke;
on je sluzi Anku govorio:
»Slugo Anko — da od Boga nađeš! 245
Slugo Anko, što si učinio?
Ona ’e s tebe mlada poginula;
ni ti s’ glave nanositi nećeš!«
Mahne rukom i oštricom kordom:
mladu Anku odas’ječe glave. 250
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
