Vojvoda Staniša
Ovce čuva Staniša vojvoda,
ovce čuva kraj reke Bistrice;
do pladne mu voda bistra bila,
od pladne mu mutna doteknala,
i izlegla po više Matornik. 5
Staniša se t’ga zamišleja,
jer nema de ovce da prevede.
On mi moli vilu samovilu:
»Čuješ li me, vilo samovilo!
Prenesi me mene i čobani, 10
i prenesi moje bele ovce,
ja ću tebe skupo da ti platim:
za mene ću tri dukata dati,
za trideset moi čobanina
će ti platim trideset dukata, 15
na svekoja moa bela ovca
će ti platim po pola cvancika,
na šilejna po čerek cvancika,
na jagance po deset parice;
za trideset kuči kutromani 20
će ti dadem trijes beli groša“.
Kad to začu vila samovila,
Staniše mi tivo odgoara:
„Čuješ li me, Staniša vojvoda!
Ne som žudna za toj tvoje blago, 25
za blago ti ovce ne atrenesam,
niti ovce, niti pa čobani,
ni tradeset kuči kutromani,
a tebe ću u voda udaviti;
no daj mene tvoje oči crne, 30
ako 1oćeš glava da izneseš.“
Kad to čuja vojvoda Staniša,
on zažali svoje crne oči,
žav je njemu vile dati oči,
al Staniša više ovce žali, 35
pa mi vile oči obreknuje.
Vila pruži preko vode krila,
na krila mi moste načinila,
prenose mi Stanišu vojvodu,
po Stanišu trijes čobanina, 40
pa prenese sve bijele ovce,
najposle mi nosi kutromani,
pa od Stanišu oči potražila:
„Daj mi oči, Staniša vojvodo!
Daj mi oči, što si mi obreknav." 45
Staniša se na nevolja našev,
pa mi veli vile samovile:
„Molim ti se, vilo, sestro mila!
Da me puštiš do zelene ride,
još jedan put sveta da pregledam! 50
I od ride dvore da pogledam,
jer gi više videti ne mogu“.
Stanišu mu vila veruvala
pa ga pušća do zelene ride.
Staniša mi kajde zasvireo 55
i zapoav iz toj belo grlo,
dovikuje kučku karamanku:
„Ajde brgo, kučko karamanko!
Ajde brgo lova da uloviš
i moj’ crne oči da izbaviš!“ 60
Kad dočula kučka karamanka,
ona pravo kod Stanišu ide;
Staniša gi tivo govoruje:
„Čuješ li me, kučko karamanko!
Vila mene crne oči traži, 65
što prenela mene i čobani,
što prenela ovce i kučići;
ja gi davam blago nebrojeno,
vila neće blago nebrojeno,
teke traži moje oči crne; 70
ja sam njojzi oči obreknaja,
i će idem oči da gi dadem;
kad će vila kod mene da priđe
ti mi smami kuči kutromani,
pa uvati vilu samovilu 75
te gi skrši oba viša nrila
da ne može u plajna da leti,
jer u leto mene će dosadit."
Kad dođoa kod prebele ovce,
vila ide da mu uze oči, 80
a Staniša crne oči žali,
pa mi pisna kako zmija ljuta
i povika kučku karamanku;
kučka doču svoga gospodara,
ona smami trides kutromana, 85
uvatija vilu samovilu,
skršija gi oba vita krila,
skršija gi noge do kolena;
metnuše gu u reka Bistrica:
„Idi, vilo, više da ne dođeš! 90
Dok je živa kučka karamanka,
ona brani svoga gospodara,
braniće ga dok je ona živa“.
Ode vila vodom plivajući,
a Otaniša doma svireući. 95
