Volšebni magarac/2

POZORIJE 1.

POZORIJE 1.

(U JEDNOM KRAJU POZORIJA SELjAK, TRI ĐAKA STUPE PEVAJUĆI.)

MARKO: Dobra volja, vruća krv, lake noge jesu stupci, na kojima ceo svet počiva. Mlad čovek sve ovo ima, zato on i najveće vnimanije zaslužuje.
JAKOV: Osim kad glavom o zid lupi.
MARKO: Glavom lupiti — znači u podobnom slučaju predostorožniji bivati. Dok se starac iskašlje, donde je mladić izvršio nameru. Zar bi Napoleon tako silan bio, da nije mlade generale imao? Život je kao vino, koje se iz sile i vodeni čestica sastoji. Sila je duh, duh je mladost, mladost život, voda starost.
MILOŠ: A iskustvo?
MARKO: Iskustvo je stari put za poznatog putnika. Sad ću ja faliti onog koji je deset redi jednim drumom išao, i nije put pomeo! Ali načini novi put, ukloni kažiput, pak onda, ko ne zađe, reci mu: aferim! — Znate, kad su filozofi došli kušati učene ljude u Atini, ko je izbavio profesore od srama, nego đaci? — Filozofi, strašnn zverovi! Kudrava kosa, nečiste aljine, nabrano čelo, pak eto ti filozofa. Ali mora i brojanice po sokaku da nosi. Dakako! Ko će drukčije u stanju biti misliti?! Kako uzmeš brojanice u ruku, eto ti misli same trče, kako god zecovi u proleće. — Ko si ti, filozofu? Ja sam idealista. Šta je to? To je to: što god vidiš po svetu, toga nema u stvari, nego se tebi samo čini. Dakle, sunca nema na svetu, nego se nama samo čini. (Uvati Miloša za kose.) Šta čuvstvuješ ti, ljubezni druže?
MILOŠ: Čuvstvujem da me pustiš. Jer ako te ja zaopucam, biće ti suviše.
MARKO: Ja dokazujem samo moju temu. Zar ti držiš da te ja za kose vučem? To nije istina. Ti samo misliš tako.
MILOŠ: Boga ti, jesi li pametan?
MARKO: O tom se niko ne sumnja.
MILOŠ: Ti samo misliš da si pametan.
MARKO: Tako mlogi na svetu misle da nešto važe, a u sebi su razbijeno jaje. Jedan kaže, kad što dokazuje: koliko moja slaba glava dopušta; a u sebi misli, da je najjača. Može biti, kad bi se orasi glavom lupali. Druga veli: nisam baš tako ružna; a u sebi misli, da je najlepša. Naravno, koliko je moguće, tu se pomaže; zato i jeste u apoteki sve skupo. — Jedan veli: da sam se ja samo učio; a u sebn misli, da i bez nauke više zna nego svi koji su učili. Drugom je žao što nije učio školu, da može više govoriti, a ne zna, da bi se tek onda naučio ćutati i koješta ne bulazniti.
JAKOV: Tako kao ti.
MARKO: Svet se deli na ljude koji su pametni, i ljude koji su nepametni. Kod pametni, ako mlogo govoriš, obrao si bostan, kako god i kod nepametni, ako ćutiš. Šta su reči? Veresija. Jedan oće da se ženi, tu valja provodadžija da govori. Drugi ima malo espapa, so tim više mora da fali. Ima ljudi, koji rđav espap i male sposobnosti po skupe novce prodaju. Reči su štule, s kojima se mali ljudi penju, da veliki izdaju.
MILOŠ: I tako postaju pajaci.
MARKO: Pak? Pajaci su znameniti ljudi. Njima se dive prostaci; i deca s takovom vikom za njima trče, da i sami pametni ljudi, vnimanije svoje na nji obraćaju. Svet počiva na opseni, pak se i pametni ljudi mogu opsenom prevariti.
MILOŠ: Za kratko vreme.
MARKO: Dok se mudri namudrovaše, ludi se naživovaše. Dok se sazna da je pajac pajac, donde je ovaj napunio torbu. Ko bolje vara profesora, manje dobija boj. Što žena lepše ume varati muža, to je on većma uvažava.
MILOŠ: A kad i muž ženu vara?
MARKO: Onda je homeopatija. Daleko su i doktori doterali. Šta je to homeopatija? Omiopatija. Isto s istim. Ako te stariji izbio, daj se nanovo istući, pak će te proći, to je homeopatija. Ako si pokvario želudac, nanovo se prejedi, pak ćeš ozdraviti.
MILOŠ: I kad nemaš novaca, prevrći prazne džepove, pak ćeš dobiti.
JAKOV: Ili pravi dugove.
MARKO: Dug praviti — jest u nuždi druga tražiti. Novac je gospodar, što s celim svetom vlada. Ko ne ume govoriti, prevrće svoju kesu i dukati najumilnije glasove daju. Devojku nakit udaje. I kad se mudrice s najvećom vatrom o čemu prepiru, bogatica se zadovoljno za ćemer vata, u sebi govoreći: zlato je opet najpretežnije na svetu. Novac je filozof, novac je lepota; novac je sudija, drug, prijatelj, jednom rečju, car nad carevima.
MILOŠ: Zato se satire samo na siromae prave.
JAKOV: Novac je magnet što počitanije od svakog k sebi privlači. A budući da mi novaca nemamo, zato nemamo ni počitanija. Žalosno pozorište! Počitanije jest pravo urođeno, koje svaki s punom vlašću zaktevati može, i zato nam niko neće moći zameriti, ako mi iz jedne ljubovi k samopočitaniju ovog magarca, što pase, založimo i gosi puno pravo ostavimo da ga po svojoj volji otkupljuje.
MILOŠ: Ili jošt bolje, ajdete da ga prodamo.
MARKO: Predostorožnosti radi batina, to ne može da bude. Onaj koji na krivo ide, valja da zna kako će se i oprati. Što god radiš, radi pametno i smatraj na posljedak, to je stara poslovica. Kad sluga staklo razbije, gospodar mu kaže da je budala; a kad sluga u podrumu najbolje vino pije, onda kaže da je njegov gazda budala, i to je ono: u zajam se goveda ližu. Koliko su pod Fridrihom i Bunapartom avanzirali, što su vešto odgovoriti znali? Zato i mi valja tome da podražavamo. Ko će da se načini magarac?
JAKOV: Šta ćemo se praviti, kad ima gotovih na svetu. Nema nijednoga koji nije rekao: ala sam bio magarac!
MARKO: To je druga fela. Kad muž ženi tepa, on joj kaže: o ćurko, ćurko! No zato se ona ne srdi, no jošt ga poljubi. Nego, znate šta? Neka ostane jedan namesto magarca, i kad se seljak probudi, neka ga prevari, da ga je volšebnik jedan na to osudio, i sad mu je istekao rok.
JAKOV: Pravo, pravo, to je vrlo dobro! Ajde, Miloše!
MILOŠ: Ne, ti si veštiji za to.
MARKO: Ti si veštiji, Jašo! Pak ćemo donde s magarcem urediti.
JAKOV: Dobro; al mu uklonite budžu?
MARKO: Šta? Zar se ti bojiš budže? Gdi ti je jezik? Znaš da je jošt Ezop kazao, da je jezik najbolja stvar na svetu.
JAKOV: I najgora.
MARKO: To samo muž kaže, kad mu počne žena čitati predike. Dajte ular, da ga vežemo. So tim će se seljak lakše ubediti.
MILOŠ: Tako, tako, na moju dušu, biće dosta novaca.
JAKOV: Pola moja, pola vaša.
MARKO: Zar mi nismo braća? (Vežu ga i odvedu magarca.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.