Vitkovići
0001 Knjigu piše Novljanin-Alija,
0002 iz kraj mora iz Herceg-Novoga,
0003 te je šalje u Trebinje ravno,
0004 a na ruke Vitkovića Simu,
0005 ovako mu knjigu Turčin piše:
0006 "Spomeni se, Vitkovića Simo!
0007 Kad ja prosih u tebe sestricu,
0008 ja je prosig, ti mi je ne dade,
0009 neg’ je dade u ravne Nikšiće,
0010 kaurinu Radu Riđaninu,
0011 o’ tadaj smo, Simo zaratili;
0012 hodi meni na dno Sutorine,
0013 sad te zovem da se pobratimo,
0014 staru mrzos’ da već pobacimo,
0015 i dovedi osam tvojih bratah,
0016 al’ ne vodi Vuka najmlađega,
0017 jer s’ opija i kavgu zameće."
0018 Još mu Turčin tvrdu vjeru dava:
0019 "Dođi, Simo, nije prijevara,
0020 a skoro sam bio u Mlecima
0021 i donio čohu za dolamah,
0022 i kadifu skrojiti đečerme
0023 da darivam moje pobratime."
0024 A kad Simu glas i knjiga dođe,
0025 knjigu štije, staru majku pita:
0026 "Al’ ću poći, ali neću poći?"
0027 Starica ga naučila divno:
0028 "Znaš li, Simo, moje d’jete drago,
0029 nije vjere, sinko, u Turakah,
0030 nego piši list knjige tanahne
0031 ter je pošlji u Nikšiće ravne
0032 svome zetu Radu Riđaninu
0033 nek on skupi trideset Riđanah,
0034 po izboru dobrijeh junakah,
0035 a Rade je sobom junak dobar,
0036 ondaj hajde ravnoj Sutorini
0037 i da bi vi šćeli prijevaru,
0038 vi seTurak’ bojati nećete."
0039 Nešće Simo da posluša majke
0040 neg’ opremi osam svojih bratah,
0041 š njima ode Sutorini ravnoj,
0042 Vuku bratu ni mukajet nije,
0043 a to bratu vrlo žao bilo,
0044 pita Vuče svoju staru majku:
0045 "Što su braća omrznula na me,
0046 do sad braća đe god su hodila
0047 nijesu me nikad ostavila,
0048 a sad ne znam, moja mila majko,
0049 ni kud idu, ni što me ne zovu,
0050 ni što su me braća omrznula,
0051 to je meni moja rana ljuta."
0052 Sve mu majka po istini kaza,
0053 a kad majku Vuče razumio,
0054 junak bješe od sve braće bolji
0055 pak se uput jadu osjetio:
0056 "Aog, majko, bogme prijevara,
0057 na vjeru mi braću isjekoše!"
0058 Pak se skoči od zemlje na noge,
0059 te se vrancu na ramena baci,
0060 od mejdana uzima oružje,
0061 ćera vranca ravnoj Sutorini,
0062 stiže braću na Brijeg Debeli,
0063 u tom’ došli na dno Sutorine,
0064 al’ na londži Turci piju vino,
0065 tridest agah od Novoga grada
0066 i ostala od Novog gospoda,
0067 sve plemićah i gospodičićah,
0068 pa lijepo braću dočekaše,
0069 ruke šire u lice se ljube,
0070 primaju im konje i oružje,
0071 neda Vuče od sebe oružja,
0072 niti hoće da osjedne vranca,
0073 Turci mu ga mlogo, brate, ištu,
0074 ovako im Vuče odgovara:
0075 "Starica me proklinjala majka
0076 kad starija piju vino braća,
0077 da ja s moga konja ne sjahujem,
0078 ni od sebe da oružja davam
0079 pa se bojim kletve materine."
0080 I tako ga ostaviše Turci,
0081 ako njima ni milo ne bješe,
0082 a ostale sjeli u trpezu,
0083 dva Turčina oko jednog b’jahu,
0084 Simo, brate, sjedi kod Alije,
0085 na lijevu ruku kod Turčina.
0086 Istom stali hladno piti vino,
0087 ma govi Novljanin-Alija:
0088 "Kaurine, Vitkoviću Simo!
0089 Znaš li, kurvo, jesi l’ zapazio,
0090 kad ja prosih u tebe sestricu,
0091 ja je prosig, ti mi je ne dade,
0092 neg’ je dade Radu kaurinu,
0093 al’ danas ću osvetit sramotu!"
0094 Pak izmače noža od pojasa,
0095 ter je Sima u srce udrio,
0096 a ostali braću Vitkoviće,
0097 sve ih, pobro, devet izgubiše,
0098 pa na Vuka juriš učiniše,
0099 al’ se Vuče oko londže brani,
0100 sedam-osam posiječe glavah,
0101 sve po izbor glavnije’ Turakah,
0102 al’ ga Tuci obraniše grdno,
0103 tu na Vuka i njegovu vrancu,
0104 sedamnaes’ ranah učiniše,
0105 a kad Vuku rane dotužiše,
0106 on pobježe ranjen u Trebinje.
0107 Daleko ga majka ugledala,
0108 đe je Vuka i njegova vranca
0109 obojicu crna krv oblila,
0110 pak se uput jadu dosjetila
0111 pa ne ide viđet svoga sina
0112 nego trči bilu knjigu piše
0113 svome zetu Radu Riđaninu:
0114 "A moj zete, loša uzdanice"!
0115 Svijeh deset šura ti pogibe,
0116 isječe ih Novljanin Alija
0117 kod Novoga na dno Sutorine,
0118 a na vjeru, vjera ga ubila"
0119 Ja ne žalim đe su izginuli,
0120 no što niko osvetit ih nejma."
0121 A kad Radu glas i knjiga dođe,
0122 u akšam mu knjiga dopanula,
0123 ali Rade sobom junak dobar,
0124 brže skupi četeres’ Riđanah
0125 pa skočiše kako sokolovi,
0126 kad kokoti tice zapjevaše,
0127 bijahu ti niz Banjane divne,
0128 a svanu im u šer-Petrović’ma,
0129 no ne ide Rade u Trebinje,
0130 bij’loj kulu Vitkovića Sima,
0131 što je bješe s uljem ozidao,
0132 nego ide ravnoj Sutorini.
0133 A kad siđe na dno Sutorine,
0134 tu na londži Turci piju vino,
0135 a umeću s’ glavam’ Vitkovićah,
0136 baš Alaga glavom Simeuna,
0137 još ovako Turčin govoraše:
0138 "Mlogo ti se jesam namučio,
0139 a još više blaga poharčio,
0140 dok sam tebe pred sobom vidio,
0141 neg’ uteče zmija ljuta nama,
0142 ljuta zmija Vitkoviću Vuko,
0143 koji će nam dojaditi teško!"
0144 Ostali mu govorili Turci:
0145 "Ne budali, Novjanin-Alaga!
0146 Mi kako smo Vuka izranili
0147 ni po puta živ prešao nije,
0148 ranjen ga je konjic unesao,
0149 obadva su ostala u putu."
0150 A to sluša Riđanine Rade,
0151 pa veselu londžu okolio,
0152 a jednako s braćom udario,
0153 četrdeset Turak’ izgubio.
0154 O’ Turakah niko ne uteče,
0155 neg’ uteče Novljanin-Alija
0156 na đogotu vilenu konjicu,
0157 ma ga goni Riđanine Rade
0158 na doratu konju od mejdana,
0159 ćera njega do gradskije’ vratah
0160 te ga gradska vrata ugrabiše,
0161 al’ je zalud i on utekao,
0162 bijaše ga Rade isjekao,
0163 baš Turčina i konja njegova,
0164 obadva su crkla do zorice.
0165 Pak otale povrće se Rade,
0166 s Turak’ skida ruho i oružje,
0167 svoje mrtve iskupio šure,
0168 na turske ih konje tovaraše,
0169 njih i njihno ruho i oružje,
0170 pak ih nosi mrtve u Trebinje,
0171 ter ih kopa kod bijele crkve,
0172 u Tvrdošu gradu starinskome,
0173 tad on ide Simeuna kuli,
0174 ma ga majka sretaše Simova:
0175 "Đe si, Rade, loša uzdanice!
0176 Sve su tvoje izginule šure,
0177 pak ih niko nešće osvetiti."
0178 Ali joj je Rade besjedio:
0179 "Ja sam svoje osvetio šure,
0180 za njih devet četerest ubio,
0181 sve Novljanah po izbor Turakah,
0182 donio sam u Trebinje mrtve
0183 i ukop’o šure po zakonu,
0184 kod bijele u Tvrdoša crkve,
0185 a Vuk ih je sam osam posjek’o,
0186 nego je li u životu Vuče?
0187 Vidaj Vuka ti ne žali blaga,
0188 e da bog da te bi prebolio
0189 i nebi li odžak održao."
0190 Ali mu je stara besjedila:
0191 "Fala tebe, moj sivi sokole,
0192 kad viteški, sinko, mi osveti
0193 moje sinke a svoje šurake!"
0194 Pak još Rada grli i celiva:
0195 "Vuk ti nam je u dobru životu,
0196 od ranah mu ništa biti neće."
0197 A kad majku Rade razumio,
0198 ranjenoga grli i celiva,
0199 svoju braću dvoru opravio,
0200 opravio zdrave i vesele,
0201 nijednoga zaboljela glava,
0202 a šićara dosta ponijeli,
0203 Rade nešće ostaviti Vuka
0204 doklegođ je rane prebolio.
0205 Na Vuku je odžak ostanuo,
0206 i od Vuka s’ umložilo pleme
0207 sve junaci kano i uskoci,
0208 svud ih ima po zemljam’ srpskima
0209 a najviše u gradu Trebinju,
0210 u Trebinju i okolo njega.
0211 Vjeruj, pobro, istina je bilo,
0212 u jednom se pleme održalo!
0213 Bog boguje da đavo tuguje.
