Visoki Stevan i car Bajazit
(Iz Sarajeva)
Knjigu piše care Bajazite,
Iz Jedrene grada bijeloga,
Pak je šalje dolu Kruševome,
A na ruke carici Milici,
U knjizi je care pozdravio: 5
„O gospoje, carice Milice!
„Pođi meni za vijernu ljubu,
“Šta ću drugu učit' carovati,
„Kad je tebe Lazar naučio,
„Sve ti znadeš što caru trebuje; 10
„Ja ću silnu vojsku sakupiti,
„Krušev-dolu tvome silaziti,
„Na silu te odvest' u Jedrenu
„Pa ćeš biti moja carevica.“
Kad Milici taka knjiga siđe, 15
Knjigu uči a suze proljeva,
I ovako Milka progovara.
„Knez-Lazare, srpski gospodare.
„I moj babo, Jug-Bogdane stari!
„Ljuta rano! devet braće milo, 20
„Devet braće devet Jugovića,
„Najuzdanij' naši sokolova!
„Zet Miloše, srpska vojevodo,
„Desno krilo srpskog car Lazara!
„Sad da vam je očim' pogledati, 25
„Kako mene turski car poziva,
„Da mu budem vijernica ljuba,
„U njegovu dvoru carevica!
„Knez Lazare dragi gospodare,
„Ja da tebe mlada zaboravim, 30
„Carstvo tvoje i gospodstvo tvoje!
„O Miloše, zete moj milosni,
„Da je Bog da', da si u životu,
„Pričuv'o bi mene u Kruševu,
„Ti bi turskog cara oženio, 35
„Ti bi srpskog cara osvetio,
„Srpsko carstvo opet podignuo!
„Neka znade care Bajazite,
„Da se mlada poturčiti ne ću,
„Ni na silu ni na dobru volju, 40
„Nit' za blago cara čestitoga.
„Bog da prosti gospodara moga,
„I ostale srpske vitezove,
„Koji no su slavno izginuli,
„U Kosovu u boju ljutome 45
„Za krst časni i vjeru hrišćansku
„I za ljubav svoje mile braće,
„Krv prolili i ne zažalili;
„Ja ostala jadna udovica,
„I jošt sa mnom mnogo sirotica 50
„Od srpskijeh hrabrih vitezova,
„Silan Turčin u Jedrenu gradu,
„Pobjesnio, da ga Bog ubije!
„Tužnoj meni sjerotovat' ne da,
„Već mi grdne rane pozleđuje.“ 55
To govori a suze proljeva,
Gospodara i opet spominje:
„Gospodaru, srpski car-Lazare!
„Ti si našeg sina ostavio,
„Milog sina visokog Stevana,
„Koji no se kadar podignuti
„I pokupit” srpske vitezove,
„Bajazita cara oženiti,
„Kao što je Miloš oženio
„Car-Murata na bojnom Kosovu,
„Grdne moje rane zamiriti,
„I ostale Srbe pokajati,
„Što padoše na polju Kosovu;
„Gospodaru, tebe osvetiti,
„Srpsko carstvo opet podignuti,
„I sjerotu mene obradovat”?
„I ostale naše kukavice,
„Kukavice srpske udovice.“
A kada se gospa isplakala ,
Tužno srce dobro ižalila.
Ona uze divit i hartije,
Sitnu knjigu na koljenu piše,
Pa je šalje do Jedrena grada,
A na ruke caru Bajazitu,
U knjizi ga gospa pozdravila:
„Bajazite, dragi gospodare,
„Želim tužna biti carevica,
„U tvom dvoru mlada gospojica,
„K"o što no sam i oprije bila,
„U bijelom dvoru Lazarevu,
„Al' me čekaj za godinu dana,
„Jer u Srba taki adet jeste,
„Kad gospodar umre jal” pogine,
„Da mu dadem godinicu dana,
„Gospodaru srpskom car Lazaru
„I ostalim junacima srpskim
„Što u boju ljutom pogiboše
„Na Kosovu polju širokome,—
„Pak ću tebi biti carevica.“
Kad je gospa knjigu načinila,
Opremi je do Jedrene grada,
A na ruke caru Bajazitu,
Viđe care što mu knjiga kaže,
Pa po onoj drugu nakitio
I u knjizi Milku pozdravio:
„Gospo moja, carice Milice!
„Čekaću te i dvije godine,
„Dok ti adet taj srpski opremiš,
„Gospodara svojega okaješ,
„I ostale vaše vitezove.“
Tadaj care knjigu opremio
U Srbiju Krušev-dolu slavnom,
A na ruke carici Milici.
Kad je gospa knjigu proučila,
Tužno srce svoje obradova,
Od dragosti sitnu knjigu piše,
Pa je šalje u zemlju Rusiju,
„Svome sinu visokom Stevanu:
„Sine mio, visoki Stevane!
„Majci ti je loša sreća bila,
„Turci su ti carstvo pritisnuli,
„Oca tvoga, gospodara moga,
„Na Kosovu ravnom pogubili,
„Na Kosovu ne zelenilo se!
„I tvog đeda Jug-Bogdana starog,
„I našijeh devet sokolova,
„Divne braće devet Jugovića,
„I vojvodu Obilić Miloša
„I njegova oba pobratima,
„Pobratima Kosančić Ivana
„I do njega Toplicu Milana,
„I sva naša silovita vojska
„Na Kosovu bojnom izginula —
„Sam izdade Vuče Brankoviću
„S dvanest hiljad ljutog oklopnika,
„Te pomože našem dušmaninu,
„Da zakopa na polju Kosovu
„Gospodara i svu našu slavu!
„Vuk nevjera majka ga željela,
„Koljeno mu pusto ostanulo,
„Opusti nam zemlje i gradove,
„Naše blago Turci razniješe,
„Ja ostadoh, sine, sjerotica
„I još sa mnom mnogo kukavica;
„Silan Turčin care Bajazite,
„U Jedreni gradu bijelome,
„Sad mi, Turčin sjerotovat ne da,
„Već mi ljute rane povređuje,
„Hoće care da mu budem ljuba,
„Dušmaninu i krvniku našem,
„Koji me je u crno zavio.
„Tužna, Stevo, tužim u Kruševu,
„Dođi, sine, te obraduj majku!
„Ti pozdravi kralja Aleksiju,
„Nek ti dade vojsku silovitu,
„Pa ti hajde dolu Kruševome,
„Da pregledaš pustu babovinu,
„Babovinu svoju carevinu,
„Te spomeni mila babu svoga,
„I ostale srpske vitezove.“
Knjigu posla u zemlju Rusiju,
Onu posla, drugu sitnu piše,
Pa je posla. Ungarskoj kraljici:
„O kraljice, moja drugarice!
„Meni ti je loša sreća bila
„U Kosovu polju širokome,
„Turci srpsko carstvo zadobili,
„Gospodara moga pogubili
„I ostale srpske vitezove;
„Već ti meni u pomoći budi,
„Pošalji mi vojske na Kosovo,
„Ne bi l' Bog d'o sreća donijela,
„Da bi srpsko carstvo povratila,
„Gospodara svoga okajala,
„Dušmana se kletog oprostila,
„Koi nam je svima dodijao.“
Kad je gospa knjigu opravila,
Malo svoje srce razabrala.
Po državam” knjige dostignule;
Knjiga siđe u zemlju Rusiju,
U Rusiju Aleksiji kralju,
U lijepa doba dolazila,
Rano jutrom u svetu neđelju,
Kralj otiš'o u bijelu crkvu,
I ostala sva gospoda s njime,
Osta Stevan u kraljevu dvoru,
Da mu čuva zlaćenu stolicu.
Kad Stevanu knjiga dopanula
I kad viđe što mu knjiga kaže
Od očiju suze oborio,
Pa od zemlje na noge skočio,
Svu odjeću na se prevrnuo.
Te se dobro Stevan porušio,
Pa sam hoda, suze prolijeva.
Dok se kralje iz crkve vratio,
I Stevana očim” pogledao,
Ovako je njemu besjedio:
„A što si se, sine, porušio?
„Misliš li se oženiti sine?
„Il' si svoga babe poželio?
„A nijesi knjigu naučio,
„Ni pameti prave postignuo.
„Ako si ti babe poželio!
„Očima ga nikad ne vidio!
„Ako li si majku poželio,
„Ti je sine očima vidio!
„Ako si se ženit” namislio,
„To ti sine suđeno ne bilo,
„Dokle knjigu ne bi izučio.“
Pred kraljem se Stevo preklonio,
U desnu ga ruku poljubio,
Pa mu dade knjigu jadovitu,
Viđe kralje što mu knjiga kaže,
Od očiju suze oborio,
Desnom rukom Stevu prigrlio,
Ovako mu tiho govorio:
„Ej Stevane, sirotice moja,
„Ti si svoga babu izgubio,
„Carstvo srpsko i gospodstvo tvoje:
„Već ču li me, moj sine Stevane!
„Ti se ne moj više porušiti,
„Veće tvoje srce razveseli;
„Ne moj tužnu majku ucviliti,
„Veće sine obeseli majku,
„A daću ti vojsku silovitu,
„Pa ti hajde u polje Kosovo,
„Ne će li te sreća poslužiti,
„Te osveti mila babu svoga
„I podigni opet srpsko carstvo.“
Na to njemu Stevan zahvalio;
Al' besjede redom đenerali:
„Čuješ kralje, naša kruno svjetla!
„Aleksije od zemlje Rusije!
„U Bakoču visokoj planini,
„Tu imade zeleno jezero,
„U jezeru nesita aždaja,
„Koja ždere konje i junake,
„Tuda nije lako prolaziti,
„Ni bez jada provoditi vojsku;
„Već ako je soja junačkoga,
„Sin Lazarev Carević Stevane,
„Neka ode u Bakoč planinu,
„I pogubi prokletu aždaju,
„Pa mu podaj vojsku silovitu,
„Nek je vodi u polje Kosovo.“
Onda veli kralje Aleksija:
„O moj sine visoki Stevane!
„Biraj sablju koju tebi drago,
„Uzmi konja moga najboljega,
„Pa ti pođi u Bakoč planinu,
„Ne bi li ti dobra sreća bila,-
„Da pogubiš nesitu aždaju
„I doneseš od aždaje glavu.“
Ode Stevan sablje izbirati,
Tri četiri sablje prelomio,
Pa je svoju sablju odabrao,
Koju mu je babo nabavio,
Od milosti k'o sinu svojemu,
Dobra mu se sablja dogodila,
Pripasa je sebi oko pasa,
Pokraj sablje ubojito koplje,
Pregledao konje do jednoga,
Odabrao svojega dorata,
Pa posjede konja vilovita,
Ode pravo u Bakoč planinu.
Tu ga dobra sreća poslužila,
Po Bakoču ogrijalo sunce,
Kraj jezera izišla aždaja,
Na travu je glavu naslonila
I zaspala prema žarku suncu,
Kad je viđe Carević Stevane,
Slobodnim je srcem priskočio
I aždaju sabljom udario,
Glava vrci u jelove grane
A trup joj se u jezero svali,
Živu glavu dočekao Stevo,
Na bojno je koplje nataknuo,
Pak posjede dobra konja svoga,
Više sebe izdignuo glavu,
Kolika je od aždaje glava,
Prekrilila konja i junaka,
Ode Stevan dvoru kraljevome,
Ugleda ga kralju Aleksije,
Pa pred njega sluge opravio,
Pod njim sluge konja prihvatiše,
Pa Stevana za ruku uzeše
Na visoku kulu odvedoše,
Dobro ga je kralje dočekao,
Kraj sebe mu mjesto načinio,
Pa mu onda tiho besjedio;
„Mio sine, Carević Stevane!
„Dostojan si kraljeve ljubavi
„I mojega viteškog vojinstva:
„Poznajem te za cara srpskoga!
„Naj ti sine moju silnu vojsku,
„Hajde brže te spomeni babu,
„I umrle vaše vitezove,
„Ti podigni opet srpsko carstvo!
„Pak ti caruj, kad ti je suđeno;
„Ali pazi moj sine Stevane!
„Ne ostavi, blizu dušmanina
„Časnog krsta i vjere hrišćanske,
„Prećeraj ga Šami i Medini,
„Kako s” natrag nigda vratit” ne će,
„Da cvijelja vaše mile majke
„I da pali zemlje i gradove,
„Kao što se Turčin naučio.“
Tadaj Stevan na noge skočio,
Pred kraljem se smjerno preklonio
I šćaše mu da poljubi ruku,
Kralj mu ruke ljubiti ne dade,
Već ga desnom rukom zagrlio,
Pak mu onda tiho besjedio:
„Sine mio, visoki Stevane!
„Drug si meni, ruke mi ne ljubi
„Već ti uzmi moju silnu vojsku,
„Vodi vojsku, sjete moje primi!
Zahvaljuje Stevan na milosti,
Pozdravi se s kraljem Aleksijom,
Uze vojsku, ode na Kosovo.
Kada Stevan u. Kosovo dođe,
Ali došla Ungarska kraljica;
Bijaju se po polju barjaci!
K"o u jesen po nebu oblaci,
Bijele se mnogi čadorovi
K"o po nebu, tice labudovi;
Kraljica je sjela pod čadora!
A pokraj nje gospođa Milica.
Kada mati sina opazila,
Sretala ga u polju Kosovu,
Obadvije raširila ruke,
Ljubi sina među oči crne,
Oko vrata sklopila mu ruke,
Ljuto cvili i suze proliva
I spominje Lazu gospodara;
„Car Lazare, mio gospodare,
„Da t” je ustat” i očima viđet”
„Tvoga sina miloga Stevana,
„Koji dođe na bojno Kosovo,
„I dovede srpske vitezove
„I ostalu braću pomoćnike,
„Koji će te sada okajati,
„I junačke glave osvetiti,
„Naše carstvo opet podignuti.
„Da ne gine slava Nemanića.“
A kada se Milka isplakala,
I sve jade sinu istužila,
Sa vrata mu ruke odavila,
Pa sjedoše pod svilen čadora,
Kad se Stevan malo odmorio,
Onda sitnu knjigu napisao,
Pa je spremi do Jedrene grada,
Na koljeno caru Bajazitu:
„Vidi care, što ti knjiga kaže!
„Ti si moga babu pogubio:
„Car-Lazara na polju Kosovu,
„Otačastvo i carstvo oteo,
„Da na silu Srbadijom vladaš;
„Ostala mi mati sjerotica,
„Ti joj care sjerotovat” ne daš,
„Silom hoćeš da ti bude ljuba;
„Ja sam evo doš'o na Kosovo,
„Da mi carstvo i gospodstvo vratiš,
„Ako l” dati ne ćeš na lijepo
„Carevine moje babovine,
„Vojsku kupi hajde na Kosovo,
„Na mejdanu da je podjelimo.„
Kada knjiga do Jedrene dođe,
Viđe care što mu knjiga kaže,
Pa sakupi silovitu vojsku
Po Jedreni i oko Jedrene.
Po bijelom Šamu i Medini,
Ode s vojskom u polje Kosovo,
Tu bijaše za neđelju dana.
Kad se Turci dobro odmorili,
Tadaj dobre konje poklopili,
Prihvatili koplja i strijele,
Pa na Srbe Turci udarili, -
A Srbi se boju i nadali,
Vazda bili spremni i gotovi,
Te na sablje Turke dočekali,
Britke sablje i na koplja bojna
I na svoje zlatne šestoperce,
Boj su bili dva bijela dana;
Kada treće jutro osvanulo
Udariše, braćo, srpske svirke,
Pješaci se natrag izmakoše,
Konjanici srpski udariše,
Na konjima svi pod mizdracima,
Niz Kosovo Turke poćeraše,
Oćeraše do Jedrene grada;
Pa se Srbi natrag povratiše,
Povratiše Krušev-dolu slavnom,
S gospodarom zdravo i veselo.
Stevan sjede na stolicu zlatnu,
Na kojoj mu i babo sjeđaše,
Sve vojvode njemu dolaziše,
Pred njime se smjerno pokloniše,
Pa ga srpskim carem pozivaju:
„Care srpski, visoki Stevane!
„Da Bog dade da nam srećno bude
„Carovanje tvoje u Srbiji.“
Pa veselje onda učinili,
Što su ljutog zmaja savladali!
Osvetili srpskog car-Lazara
I ostale srpske vitezove;
Sve veselo u carskome dvoru
Ponajbolje carica Milica,
Sve gospoje zove na veselje,
U veselju žalost zaboravlja,
Ali ni to za dugo ne bilo,
Pridvori se Brankoviću Vuče
Kod Stevana uz desno koljeno,
Kud god pođe visoki Stevane,
Spored s njime Brankoviću Vuče,
A to gleda sluga Milutine,
Vjerna sluga gospoje Milice.
Često care s Turcim” vojevaše.
Radi Vuče izdati Stevana,
Kao što je i Lazu izdao,
Sve to gleda sluga Milutine,
Pa je parče knjige napisao.
(Vrjeme nije s carem govoriti
Veće knjiga neka mu govori)
U knjizi je "vako govorio:
„Care srpski visoki Stevane!
„Zar si i ti Vuka zapazio,
„K"o štono je i care Lazare,
„Pa je njega izda” na Kosovu,
„Vjera moja i tebe će, Stevo!
„Dušmanima u ruke predati,
„Ako ga se ne budeš čuvao;
„Vuk je izda” s dvanest hiljad" vojske
„Oklopnika i brzih konjika,
„Što su krila babe tvoga bila “
Knjigu dade visokom Stevanu.
Viđe Stevan što mu knjiga kaže,
Pa je dobro slugu darovao,
Što je njemu pravo kazivao,
Te doziva Branko... s“,a Vuka:
„Hodi, zete, da tenešto pitam!
„Kaži pravo tako bio zdravo!
„Kad domaćin dobro vašku hrani,
„A ujede mučki domaćina,
„Šta bi njojzi trebalo učinit”?“
Tadaj Vuče tiho odgovara:
„Ništa drugo, topuzom u glavu !
A kad Stevan riječ saslušao,
Šestoperca zlatna prihvatio,
Vuka njimeu čelo lupio,
Pa na sluge ršum učinio,
Baciše ga u tiho Dunavo,
Da mu kosti u zemljici nije.
Al” je za tim malo postajalo,
Stevanu je knjiga dolazila
Od turskoga cara Bajazita,
Poziva ga opet na Kosovo,
Da mu dođe na mejdan junački.
Tad je Stevan vojsku podignuo,
Siđe s vojskom na polje Kosovo,
Na Kosovo tabor učinio;
Turski care prije izlazio,
Sa vojskom je Stevan počinuo,
U Kosovu tri bijela dana.
Kad četvrto jutro osvanulo,
Vitezovi srpski podranili,
I s Turcima čarku zametnuli,
Dokle Stevan s vojskom udario,
Pak se biše od jutra do podne,
Pješaci se onda izmakoše,
Konjanici ljuti udariše,
Pak se biše tri debela sata,
Dokle Srbi Turke potiskoše.
Bježe Turci niz polje Kosovo,
Stevan viče srpske vitezove:
„Srbi braćo, od boja junaci?
„Sijecite srpske krvopije!
„Gonite ih Šami i Medini, 475
„Da se k nama više ne povrate.“
Pa odande Turke potisnuše,
Sve ih gone, nigda ne prestaju,
Doćeraše moru debelome,
Prećeraše Šami i Medini. 480
Tadaj Stevan na obalu dođe,
Turski topuz u more bacio,
I ovako tiho govorio:
„Kada topuz iz mora izaš”o,
„Onda Turčin preko mora preš'o 485
„I Kruševca moga osvojio,
„Opet srpsko carstvo zadobio.“
Pa se s vojskom u Kruševo vrati.
Kada bio na gradsku kapiju,
Kad mu topuz visi o kapiji, 490
Pogleda ga i topuz poznade,
Onda Stevan vojsku zastavio,
Pa ovako vojsci govorio:
„Hrabri Srbi! moji vitezovi!
„Mi moremo i konji nam mogu, 495
„Al' zaludu kad nam Bog ne dade,
„Ovo carstvo više za nas nije,
„Naši stari vrlo plahi bili,
„Kod miloga Boga zgriješili,
„Bog nam dao tursku krvopiju, 500
„Ne bi l” smo se opet povratili
„I milome Bogu ugodili,
„Jeda bi nam grjehe oprostio,
„Pak nam srpsko carstvo poklonio“
