VIOLINA
U trenucima kada tako klone
I bol i nada, i mladost i cveće,
Kad strah i očaj i sudbina zvone
Samrt, koja se neumitno kreće
Na moju ljubav, na sve želje moje,
Na moje nebo, moju baštu krina —
U tim časima nađu se nas dvoje,
I tad plačemo ja i violina.
U trenucima kada vetar muka
Ode nečujno preko moje glave,
I pojave se san, dubine zvuka
I melodijâ — tad prijatne jave
Opkole mene, i tad moje oko
Ne vidi više predeo od splina:
Ja se osećam podignut visoko,
I tad pevamo ja i violina.
Mračan i vedar ja idem životom
Do starih, crnih i svetlih obala,
Gde diše pustoš i mir sa lepotom,
Gde propast živi i gde nema zala.
Gde nema zala. Sa zanosom nekim
Ja često idem iz tužnih dolina
Negde, daleko, sa zvucima mekim,
I tu smo srećni ja i violina.
