Vizantijske slike (Š. Dil) 9

Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil


Teofana.

U redu carica vizantiskih, Teofana je gotovo isto toliko slavna koliko i Teodora. Otkad je Gustav Šlimberže, u jednoj lepoj knjizi, pokušao da oživi njenu živopisnu i zavodljivu sliku, i ispričao nam njenu romantičnu sudbinu, ova zaboravljena vladarka odjednom se povratila u istoriju i gotovo u slavu. Slavni pisci kao Mopasan, daroviti književnici kao vikont od Vogie, nisu mogli odoleti dražima te lepe žene, „koja je uzdrmala svet isto toliko i više nego Jelena,“[1] i čak kroz zamisao romansiera, kao što je Ig Le Ru, moglo se videti kako prolazi „ta mlada žena natprirodne lepote, čije su linije kao u kameje u svome skladu sadržavale onu moć koja uskomešava svet.“ Red je dakle da u ovoj galeriji slika i mi damo mesta „toj velikoj grešnici, kako kaže g. Šlimberže, čije su draži morale imati tako kobnog uticaja i koju će voleti tri cara jedan za drugim.“ U istinu, treba odmah reći, njena će nam slika na mnogim mestima ostati tamna, i treba se unapred pomiriti s time da će nam mnogo od te zagonetne vladarke ostati nepoznato. Kad dokumenta ćute, mašta, ma kako bila dovitljiva, nema, mislim, prava da dopunjuje njihovo ćutanje: uzimajući s tekstovima takve slobode čovek se izlaže opasnosti da više ne piše istoriju, nego roman. A Vizantija nikako nije, kao što tvrdi g. od Vogie „oblast čarolija, nedirnuta i nepoznata zemlja;“ to je sasvim stvarna zemlja, za koju se možemo i moramo truditi da je naučno poznamo. Možda će se, kad; se tako proučava, Teofana nekima učiniti manje živopisna nego što se obično predstavlja; ali će bar, nadam se, izgledati istinitija.


I


Otkuda je izišla ta slavna carica kad se„ krajem 956. g., udala za jednog sina vasileusa Konstantina VII, mladoga Romana, naslednika carskog prestola? Ne zna se tačno. Dvorski hroničari, brinući se o dobrom glasu dinastije, ozbiljno tvrde da ona vodi poreklo od jedne vrlo stare i plemenite porodice, i da su car i njegova žena osetili neiskazanu radost što su za svoga sina pronašli ženu od tako dobre loze. Ako je verovati istoričarima manje naklonjenim Domu Makedonskom, rođenje buduće vasilise bilo bi daleko skromnije. Njen otac, Krateros, lakonskog porekla, bio je neznatni plebejac koji je držao krčmu u nekom sirotinjskom kraju prestonice; ona sama, pre udaje, zvala se Anastasija, i čak familijarnije Anastaso; i tek kad se približila prestolu, dobila je zvučnije ime Teofana, „da bi bolje pokazala, kažu panegirici, da je oglašena Bogom i njime izabrana“.

S jedne strane, ona je u svakom slučaju zaslužila to ime: njena je lepota bila sjajna, nadčovečanska, božanska. „Svojom lepotom, veli jedan savremenik, svojom gospodstvenošću, ona je bila iznad, svih žena svoga vremena“. „Ona je bila, piše druga hroničar, jedinstveno lepa, pravo čudo koje je stvorila priroda“. Time je bez sumnje zanela Romana, Ali gde ju je on sreo? Kako ga je ona osvojila? To se ne zna. Da li je za svoju izvanrednu sreću imala da zahvali onoj utakmici lepote što se obično objavljivala u Vizantiji kad se tražila žena za carevića, i kad su car i njegova rodbina vršili smotru nad najlepšim devojkama monarhije? Što se mene tiče, ja sam sklon da to poverujem. Ili je naprotiv između lepe plebejke i naslednika prestola bilo kakve ljubavne veze koja se završila brakom? Teodorin slučaj dokazuje da su te stvari bile moguće, a ono što se zna o Romanovom karakteru ne isključuje tu pretpostavku.

To je bio lep mladić, visok, širokih pleća, „prav kao kiparis“. Imao je lepe oči, belu kožu, prijatan izgled; govor mu je bio blag i privlačan. Stvoren da se dopadne, voleo je da se zabavlja. Veliki lovac, veliki ljubitelj svih sportova, stalno je bio u pokretu, i njegova snažna priroda uživala je u dobrom jelu i u svemu ostalom. Uz to, okružen rđavom okolinom, pod uticajem rđavih saveta svojih prijatelja, imao je u glavi samo pustolovine i ludosti, i dosta je rđavo nagradio svu brigu koju je njegov otac uložio da ga vaspita. Stari car Konstantin VII, ceremonijalan i tako pobožan, trudio se da svome sinu ulije u dušu te osobine. „On ga je naučio, kaže hronika, kako jedan vasileus treba da govori, da ide, da se drži, da se smeši, da se oblači, da sedne“; i posle tih lekcija ozbiljno je govorio mladiću: „Ako se upravljaš po ovim uputstvima, dugo ćeš vladati rimskim carstvom“. Za političko i diplomatsko obrazovanje svoga sina, Konstantin VII je osim toga napisao vrlo naučne knjige — o Oblastima i o Administraciji Carstva. Ali Romanu je bilo osamnaest godina, i on se malo brinuo da postane državnik. Bilo kako mu drago, kako ga je uostalom otac obožavao, zacelo nije bilo nikakvih ozbiljnih teškoća da popusti njegovoj želji i da ga pusti da uzme Teofanu, ma kakvog porekla bila. Uskoro posle svadbe, 958. g., mlada žena dade svome mužu jednog sina, koji će biti Vasilije II, i time je još utvrdila svoj položaj na dvoru i uvećala svoj upliv. Kad je, oktobra 959. g. Konstantin VII umro, Teofana se, sasvim prirodno, s Romanom II popela na presto. Ona je tada imala osamnaest godina, a mladi car dvadeset i jednu.

Kakva je ta mlada žena bila u moralnom pogledu, nije mnogo lakše zaključiti. Dvorski hroničar, koga sam već naveo, veli o njoj, sa neograničenom blagonaklonošću: „Ona je bila lepa telom„ ljupka licem, a vrlo poštena po duši“. Noviji istoričar Teofane izjavljuje naprotiv, i tvrdi, da je bila „duboko poročna, i duboko iskvarena“, i da je ta zavodljiva čarobnica, ta „krunisana sirena“, bila sasvim „razvratno i pohotljivo“ stvorenje. To su vrlo krupne reči i vrlo neljubazni epiteti, naročito kad se uzme u obzir koliko malo znamo o njoj. Treba uz to imati u vidu da je ona već u Vizantiji, među svojim savremenicima, a još više kod hroničara potonjih vekova, stekla glas kobne i strašne žene. Jedan istoričar priča da je, ne bi li se što brže dočepala prestola, pokušala, u dogovoru s mužem, da otruje cara, svoga svekra. Drugi pisci navode da se, kad je taj muž umro, rasprostro glas po prestonici kako mu je Teofana sipala otrov. Ako je verovati drugim svedocima, ona se na isti način otarasila jednoga kneževića iz porodice Romana Lakapena, koji joj se činio da može biti suparnik i pretendent na presto; i opet, na isti način, osvetila se, kažu„ svome ljubazniku, Jovanu Cimiskiju, zato što ju je napustio. Jermenski hroničari idu tako daleko da tvrde kako je „gnusna carica“ pomišljala da i svoje rođene sinove potruje. U stvari, sva ta pričanja ljudi koji su živeli daleko od dvora, i koji su većinom došli na svet sto ili dvesta godina posle vremena kad je Teofana vladala, ne znače mnogo. U izvesnim slučajevima činjenice sasvim jasno protivreče tom zlom glasu; u drugima, taj glas zaista izgleda i suviše neverovatan. A isto tako ne treba zaboraviti da, kad je Teofana smatrala. za dobro da izvrši kakav zločin, — to joj se desilo bar jedanput u životu, — ona se nije služila otrovom, nego drsko, otvoreno, mačem.

Nemam nikakve namere, može mi se verovati, da ovom primedbom odbranim uspomenu Teofaninu. Ali njoj ima da se prebaci dosta sigurnih i određenih stvari, a da bi uzaludno nagomilavao podatke o njoj neodređenim epitetima i tvrđenjem koje nije moguće dokazati. Kakva se meni prikazuje, ja je vidim naročito slavoljubivu, žudnu vlasti i uticaja, sposobnu, da bi zadržala carstvo do koga se uzdigla, na sve, čak i na zločin; vidim je često kao spletkašicu, katkad preku i strasnu, i uvek bez ustručavanja; vidim je najzad kad je u pitanju njena korist, njena mržnja i njene ćudi, rado pritvornu i verolomnu. Imala je, kad se popela na presto, ogromnog uticaja na duh Romana II: nije dopuštala da iko drugi ima toga uticaja. Ne samo da su svi prijatelji prošle vlade bili udaljeni, sve više administrativno osoblje izmenjeno, nego je prva briga mlade carice, kad se osetila neograničenom gospodarkom u dvoru, bila da udalji svoju svekrvu, vasilisu Jelenu, i svojih pet zaova.

To su bile divne princeze, koje su izvanredno lepo bile vaspitane od oca koji ih je obožavao. Pod vladom Konstantina VII one su se čak ponekad mešale u upravu političkih poslova: jedna od njih, Agata, ljubimica staroga cara, često mu je služila za sekretara, i kancelarije kao i činovnici znale su za njen upliv. To se nije moglo dopasti Teofani. I zato, na zapovest koju je izmamila slabome Romanu II, pet carevih sestara bile su pozvane da uđu u jedan manastir. Uzalud je njihova majka preklinjala za njih; uzalud su mlade devojke, držeći se čvrsto zagrljene, plačući molile za milost. Ništa ne pomože. Vasilisa Jelena jedina je imala prava da ostane na dvoru, gde je žalosno umrla posle nekoliko meseci. Njene kćeri morale su se pokoriti neumoljivoj volji koja ih je bacila u manastir, i iz prevelike svireposti čak su ih rastavili jedne od drugih. Uzalud su se, i poslednji put, princeze pobunile. Kad im je kosa pala pod makazama patrijarha Poliekta, kad su im obukli kaluđerske haljine, one počeše protestovati, razderaše svoje sukneno odelo, izjaviše da hoće da jedu mesa svaki dan. Najzad Roman II naredi da im se ostave isti prihodi i isti način života kakav su imale nekad i u Svetoj Palati. One su ipak zato za navek bile mrtve za svet, i Teofana je likovala.

Treba li verovati, pošto se tako ponašala prema najbližim rođakama, da je zatim i svoga muža otrovala? „Većina ljudi sumnja“, veli jedan savremenik, Lav Đakon, povodom smrti Romana II, „da mu je otrov sipan u ginekeju“. Ta strašna optužba jasno dokazuje za šta su sve ljudi njenoga vremena smatrali Teofanu kao sposobnu, i izvesno je, zaista, da bi jedna žena koja je dala ubiti svoga drugog muža da bi uzela trećeg, isto tako mogla otrovati prvog, u nameri da uzme drugog. I pored toga, i ma kako da je ozbiljno svedočenje istoričarevo, ovde optužba izgleda sasvim besmislena. Prvo, hroničari su nam dali sasvim zadovoljavajuće objašnjenje preranoj smrti mladoga cara, brzo iscrpenog svojom ljubavlju za uživanjem svake vrste; i sam savremeni hroničar, po čijem je mišljenju otrov bio umešan u tu stvar, ističe s druge strane da je vasileus umro od unutrašnjih poremećaja koji su naišli kao posledica jednog ludog jahanja. Ali naročito, ne može se videti kakvog bi računa Teofana mogla imati da smakne svoga muža. Bila je carica, bila je svemoćna, uz to se vrlo dobro slagala sa Romanom, kome je za šest i po godina braka dala četvoro dece; baš na dva dana pred smrt carevu rodila je ćerku Anu. Zašto bi ona otrovala cara, kad ju je ta smrt, ostavivši je samu s malom decom, izlagala opasnosti, više no ma koja druga okolnost, da odjednom izgubi tu vlast koju je volela? Teofana je bila i suviše pametna da se bez razloga izlaže takvoj opasnosti.

Ali na šta naročito valja obratiti pažnju u činjenicama koje su došle do nas, to je što se tu zaista ne nalazi ništa što bi se moglo smatrati za poročno, pohotljivo ili razvratno. Dokle god je Roman II živeo, svi su izgledi da je mlada žena bila besprekorna. Posle njega, ona se udala, poglavito iz političkih razloga, za čoveka koji je imao nekih trideset godina više nego ona; to nije u životu vladara, pa čak ni privatnih lica, jedna tako retka ni tako neobična stvar; i ako nećemo mnogo da ističemo da je ta udaja možda bila za Teofanu jedini način da sačuva presto svojim sinovima, bar joj ne treba suviše zamerati što je smatrala da najviša vlast vredi neke žrtve. Jedina ozbiljna zamerka što bi joj se mogla učiniti nije što je posle pet godina izneverila toga staroga muža za jednog mlađeg ljubaznika — ako je žalosno, to nije izuzetno — nego što se nije ustezala, da bi se mogla udati za ovog poslednjeg, da se jednim strašnim zločinom oslobodi vasileusa, svoga muža. A treba uostalom dodati da je teško ispaštala svoj zločin.


II


Kad je, 15. marta 963. g., Roman umro gotovo naprasno, Teofana je imala dvadeset i dve godine. Ona je ostala sama sa četvoro dece, dva sina i dve kćeri. Ne gubeći vremena, ona uze namesništvo u ime dva mlada porfirogenita, Vasilija, koji je imao pet godina, i Konstantina koji je imao dve; ali je položaj bio neobično težak za jednu ženu, a naročito za jednu slavoljubivu ženu. Pored sebe, ona je našla jednog svemoćnog ministra, Josifa Vringasa, koji je despotski upravljao poslovima za vlade Romanove, i koji bi mogao doći u iskušenje da udalji regentkinju, da bi sam zadržao vlast za vreme dugoga maloletstva dva mala vasileusa. U svojoj blizini, na čelu aziske vojske, naišla je na jednog pobedonosnog vojskovođu, čijih se ambicija s pravom mogla bojati, vrhovnog komandanta, Nićifora Fokasa.

Nićifor Fokas bio je u to vreme najistaknutiji i najpopularniji čovek u monarhiji. Poreklom iz jedne velike porodice kapadokiske aristokratije, potomak jednog plemena slavnih generala, on je sjajnim pobedama još uvećao svoj ugled i svoj dobar glas. On je od Arapa bio povratio Krit, izgubljen pre sto pedeset godina; s one strane Taurusa ponovo je istakao u Siliciji carske zastave; on je bio na juriš osvojio veliki grad Alep, i slomio ponos hamdamidskih emira u Siriji. Izvrstan vojnik, vešt taktičar, jedinstven vojskovođa, znao je da govori sa trupama, da ih vodi za sobom svuda gde hoće, i bio je idol vojnika, s kojima je delio svaki umor i svaku opasnost. „On je živeo samo za vojsku“, rekao je tačno o njemu jedan od njegovih biografa. Nije bio manje popularan u Carigradu. Kad se po povratku s pohoda na Krit pojavio kao pobednik u hipodromu, začudio je varoš sjajem svoje velelepne svite, „gde su sva varvarska bogatstva izgledala da se stiču u cirkusu, kao jedna ogromna reka, koja se nikad ne zaustavlja.“ Obasut takvim počastima „kakve su, u staro vreme, dobijale rimske vojskovođe“, suviše bogat, i održavajući u svojim aziskim posedima čitavu vojsku vasala strasno odanih njegovoj ličnosti, on je od sviju bio voljen, i svi su mu se divili; on je važio kao jedini vojskovođa sposoban da odbrani carevinu protiv Saracena, i Roman II umirući izrično je zapovedio da se on ostavi na svome zapovedništvu.

Ako je, u očima jednog političara, jedan takav čovek mogao izgledati jedna dosta velika opasnost, treba dodati da u očima jedne mlade žene taj vojskovođa pobedilac nije imao ničega što bi od njega načinilo jednog junaka iz romana. Nićifor Fokas je 963. g. imao pedeset i jednu godinu, i nije bio lep. Mali, dosta debeo, pokazivao je snažan trup usađen na kratke noge, i ozgo jaku glavu, crne i preplanule boje, okruženu dugom crnom kosom; imao je kratku i već progrušanu bradu, a pod gustim obrvama crne oči sa zašiljenim i mračnim pogledom. Ljutpran, vladika kremonski, koji je došao kao poslanik na njegov dvor, rekao je o njemu da je bio neobično ružan, „crne kože kao crnac, u tolikoj meri da bi se uplašio ko bi ga sreo noću“. Uz to je bio strog i grub čovek, melanholične prirode i rado ćutljiv. Otkako je bio izgubio ženu, i kako mu je jedan nesrećan slučaj odneo jedinca sina, on se bio vatreno i strasno odao pobožnom životu i misticizmu. Zavetovao se da će čedno živeti, nije više jeo mesa, ležao je na tvrdom, kao asket, obučen u košulju od kostreti njegovoga ujaka Maleinosa, kaluđera koji je umro kao svetac; voleo je društvo kaluđera. Za svoga ispovednika bio je uzeo Atanasija, budućeg osnivača najstarijeg manastira Svete Gore i, ne mogavši biti bez njegovih saveta, vodio ga je sa sobom i u logor. U društvu toga svetog čoveka osećao je kao i on čežnju za manastirskim životom i vrlo je ozbiljno pomišljao da se povuče od sveta. Već je sebi bio sazidao ćeliju u manastiru koji je Atanasije gradio u Svetoj Gori. Asket i ratnik, surov, umeren, strog, pohlepan na novac, a ravnodušan spram zemaljskih stvari, sposoban za milost kao i za verolomstvo, Nićifor Fokas, kao i mnogi ljudi njegova vremena, sjedinjavao je u svojoj složenoj duši najneočekivanije suprotnosti, a naročito, pod tom hladnom spoljašnjošću, spavalo je jedno duboko strasno srce.

Da li je on bio slavoljubiv čovek? To je vrlo teško reći. Imajući u rukama odane i pobedničke trupe, Nićifor Fokas, u krizi stvorenoj smrću Romana II, mogao se usuditi na sve, i iskušenje je bilo u toliko veće što je izgledalo da sam njegov interes i sigurnost nalažu da digne ustanak. Vojskovođa je znao da ga Vringas mrzi i da se može svega bojati od svemoćnog ministra. Ipak se s početka nije makao, kao čestit i pobožan vojnik, kome je poglavita briga bila da produži rat protiv nevernika. I ako se najzad rešio da nešto preduzme, ona koja ga je naročito podsticala, bila je Teofana.

Treba se pažljivo čuvati da se u istoriju odnosa Nićifora Fokasa i lepe carice ne unese suviše romantičnih elemenata. Sigurno je da između vrhovnog komandanta i vasilise nije bilo ničega za života Romana II, ni simpatija, ni ašikovanja. Ali po smrti muževljevoj, među mnogobrojnim opasnostima koje su joj pretile, regentkinja je brzo razumela da je taj vojskovođa jedna sila, i da bi ga mogla iskoristiti da osujeti Vringasove ambicije. Ona je razumela da treba, ako hoće da osigura presto, da pridobije Nićifora za svoju stvar, i, bez sumnje, kako je bila mlada i otmena žena, smatrala je da joj zadatak neće biti mnogo težak. Bilo kako mu drago, na caričin predlog, i pored. protivljenja prvog ministra, Fokas bude pozvan u prestonicu, i izgleda da se bez velike teškoće dao uhvatiti na lepe oči vladarkine i pridobiti za njene namere. „To nije bila“, kaže G. Šlimberže, „ni za koga u Vizantiji tajna, da su zanosne draži divne carice proizvele neizgladiv utisak na prostu dušu vrhovnog zapovednika istočne vojske“. Može se zaista verovati, mada su nam savremenici malo o tome kazali, da stupivši najpre u proste, službene i poslovne odnose s regentkinjom, Nićifor uskoro pokaza svoju ljubav i izjavi da je gotov na sve da bi je zaslužio. Ništa ne daje razloga verovanju da mu je Teofana vraćala ljubavlju: ona ga nikad. nije volela; ali je osećala moć kojom on raspolaže i sve koristi koje bi mogla izvući za svoje interese i svoje ambicije. Iz političkih razloga ona je hrabrila njegovu strast, kao što se docnije iz političkih razloga udala za njega.

Važno je dodati da su se za vreme ovoga boravka u Carigradu, i drugi razlozi, ne manje odsudni, pridružili Teofaninim dražima da otrgnu Nićifora iz njegove neodlučnosti. To je bilo otkrivanje neutoljive mržnje Vringasove. Bez sumnje, prvi ministar nije mogao odreći generalu novi i sjajni triumfalni doček. Ali sve veća popularnost Fokasova bacala je u brigu državnika koji je, kažu, isto tako sumnjao o ljubavnom zapletu koji se razvijao između vrhovnog komandanta i regentkinje. Uzalud se, sa onom prepredenom diplomatijom tako dragom Vizantincima, Nićifor trudio da uspava strepnje Vringasove! On je izjavljivao svakome ko ga je hteo slušati da je njegov najmiliji san da uđe u manastir. Ali Vringas nije bio budala. On je mislio da je najsigurniji način da se oprosti toga protivnika, iskopati mu oči. Na sreću Fokasovu, kad su ga, pod nekim izgovorom, pozvali u dvor, on nije imao vere ili je za vremena dobio kakvu prijateljsku opomenu; on otrča da se skloni u Veliku Crkvu, i zamoli patrijarha za zaštitu. Poliekt je imao svojih mana: bio je tvrdoglav, nepomirljiv, katkad ograničena duha i kratkovid, ali je bio hrabar, znao je da govori kratko i jasno, i nije voleo prvoga ministra. On odjuri u Svetu Palatu, zahtevao je da se bez odlaganja sazove Senat, i izražavao se sa tako energičnom otvorenošću da su Nićifora gotovo potvrdili u zvanju vrhovnog zapovednika, sa izvanrednom vlašću, i pored sve zle volje Vringasove. Vrhovni komandant bez odlaganja ode iz varoši i stiže u svoj štab u Cezareji: on je bio gospodar situacije.

U toj potmuloj borbi spletaka Teofana se nije javljala. Ipak je sasvim verovatno da je sve svoje poverenje poklonila svome savezniku i svom snagom podržavala posredovanje patrijarha Poliekta. Isto tako u događajima koji su sledovali kad su, jula meseca 963. g., prilike nagnale Fokasa da se izjasni, kad, u sve većoj opasnosti od mržnje Vringasove i bojeći se za svoj život, general, i pored svega osećanja odvratnosti, pusti da ga njegove trupe proglase za vasileusa i obuče, u logoru Cezareje, crvene cipele, — kad se najzad, avgusta 963. g., pojavi pred Carigradom, i kad narodna revolucija, svrgnuvši Vringasa i njegove prijatelje, otvori samozvancu vrata prestonice, Teofana nije igrala nikakvu vidnu ulogu i izgledalo je kao da pušta sudbini na volju. Ali u stvari, ako je Nićifor Fokas postao slavoljubiv, ako se zatim, i pored svoga ustezanja, svoje savesti rešio da odene purpur, ljubav koju mu je ulivala lepa carica mnogo je uticala na njegove odluke. A isto tako, u tragičnim danima avgusta 963. g., dok je pobunjena masa, kao „obuzeta pomamnim ludilom“, udarala na vojnike ministrove i rušila njegovu palatu, dok su patrijarh Poliekt i stari parakimomen Vasilije otvoreno upravljali pokret u korist pretendenta, verovatno je da je iz dubine ginekeja Teofana tajno bila u dosluhu sa vođama bune. Mada njeno ime nigde nije izgovoreno, ta smutljiva i slavoljubiva žena bila je duša velikih događaja koji su se odigrali.

Bilo kako mu drago, 16. avgusta 963. g., ujutru, Nićifor Fokas svečano uđe u Carigrad. Na konju, u sjajnom carskom odelu, on prođe kroz zlatna vrata, dočekan od cele varoši, pozdravljen narodnim klicanjem kao spasilac carevine i hrišćanstva. „Država traži Nićifora za vasileusa,“ vikala je na njegovom prolasku oduševljena gomila. „Dvor čeka Nićifora. Vojska ište Nićifora. Svet čeka Nićifora. Takve su želje dvora, vojske, senata, naroda. Gospode, usliši nas! Živeo Nićifor!“ Kroz Mezeju on uđe na Konstantinov forum, gde se pobožno pomolio Bogu u crkvi Bogorodičinoj, zatim peške, u litiji, za Svetim Krstom, on ode u Svetu Sofiju i, dočekan od patrijarha, pade ničice, sa voštanicama u ruci, pred svete oltare. Zatim se, s Poliektom, pope na amvon, i svečano bi krunisan za rimskog vasileusa, kao sadrug dva mlada cara Vasilija i Konstantina. Najzad, uđe u Svetu Palatu. Da bi bio potpuno srećan, ostalo mu je samo još da dobije najlepšu nagradu obećanu njegovom slavoljublju; nada na nju naoružala mu je ruku i vodila ga: ostalo mu je samo još da se oženi Teofanom.

Neki hroničari, međutim, tvrde da je carica prvo bila udaljena iz dvora na zapovest novoga gospodara. Ako je stvar tačna, to je sigurno bilo samo pretvaranje: već više meseci, dvoje saveznika su bili u dogovoru. Nićifor, o tome nema sumnje,. bio je strasno zanet mladom ženom, a državni razlog uz to mu je nalagao da se oženi njome što bi unekoliko ozakonilo njegovo otimanje prestola. Teofana, mada je može biti osećala malo oduševljenja, kako neki pisci tvrde, za taj brak, znala je dobro da je to za nju jedini način da očuva vlast, i zato je bila gotova na sve. Njima dvoma dakle. nije bilo teško da jedno drugo ubedi. 20. septembra 963., u Novoj Crkvi, venčanje je svečano obavljeno.

Nićifor je bio na vrhuncu radosti. On opet zavoli život. Zaboravio je svoje isposništvo, svoje mističke snove, svoja obećanja, sav srećan što ima Teofanu. Ali njegovi prijatelji kaluđeri nisu bili, kao on, zaboravili prošlost. Kad je u svojoj samoći na Atosu Atanasije doznao za carsku svadbu, obmanut u svojim nadama i duboko uvređen, on dotrča u Carigrad. Primljen kod cara, on ga je karao sa svojom uobičajenom iskrenošću i prebaci mu što nije održao reč i što daje sablažnjiv primer. Fokas se trudio da umiri kaluđera. On mu objasni da nije presto primio za svoje zadovoljstvo, kleo mu se da će pored Teofane živeti kao brat; obećao mu da će, čim mu javni poslovi dopuste, doći da mu se pridruži u njegovom manastiru. Tim lepim rečima on dodade bogate poklone, i Atanasije, malo umiren, vrati se u Svetu Goru.

U Carigradu čuđenje izazvano ženidbom nije bilo manje i sablazan je bila velika. Patrijarh Poliekt, kao što se zna, bio je čestit čovek, strog,. bez popustljivosti prema svetskim stvarima, od kojih je bio potpuno odvojen, brinući se jedino o propisima i koristi Crkve kojom je upravljao i stavljajući njoj u službu neukrotivu hrabrost, nesavitljivu upornost i strašnu otvorenost. Kad je došao na patrijaršisku stolicu, njegovo prvo delo je bilo da strogo ukori cara Konstantina VII, koji je ipak bio tako pobožan i poštovao svete stvari: ovoga puta njegov okrutni i strasni duh još se oštrije ispoljio. Nije on osećao nikakvo neprijateljstvo prema Nićiforu, niti je imao nameru da stane nasuprot jednome samozvancu: u revoluciji od 963. g., on se pokazao vrlo odan Fokasu, i njegovo držanje nije malo doprinelo padu Vringasa i uspehu vrhovnog zapovednika. Ali u ime kanona, on je smatrao da se ne može trpeti ženidba vasileusa, udovca posle prve žene, sa jednom vladarkom isto tako udovicom; i kad je, u Svetoj Sofiji, Nićifor hteo, po svome carskom pravu, da pređe preko praga oltara i da primi pričest, prvosveštenik ga odgurnu od časne trpeze i, kao ispaštanje za njegovu drugu ženidbu, on mu zabrani da joj se približi za godinu dana. Uprkos svome gnevu, vladar je morao ustupiti pred nepomirljivom čvrstinom patrijarhovom.

Uskoro se pojavi i druga teškoća. Poliektu su dostavili da je Nićifor bio kum jednom Teofaninom detetu. A, po crkvenim zakonima, duhovno srodstvo te vrste bilo je bezuslovna prepreka zaključenju braka: otvoreno, bez ikakvih obzira, patrijarh dade vasileusu da bira: ili da odbaci Teofanu ili da bude isključen iz crkve. Za čoveka tako pobožnog kao Fokas, takva pretnja je bila neobično ozbiljna stvar. Ipak je put bila slabija: Nićifor ne htede da se odvoji od Teofane ne ustežući se da tako dovede do strašnog sukoba između Države i Crkve. Najzad se ipak nađe jedno poravnanje. Jedan se sveštenik zakle da je kum carskog deteta bio Vardas, otac carev, a nikako sam Nićifor. Poliekt je jasno video laž; ali njega su svi bili napustili, čak i njegovo sveštenstvo; on popusti pred nužnošću, i činilo se da veruje ono što mu kažu. U svome porazu čak nije ni tražio da car izdrži pokajanje koje mu je prvo bio odredio zbog njegove druge ženidbe. Ali vasileus nije bio ništa manje duboko ozlojeđen zbog te povrede njegovoga ugleda i zbog toga napada na njegovu ljubav. Nikad on nije oprostio Poliektu njegovo neumesno mešanje, a Teofana je isto tako bila kivna na prvosveštenika. I od cele te stvari najzad je ostao jedan nepovoljan glas o caru i njegovoj ženi: još posle nekoliko godina, Ljutpran, odjek glasova koji su se širili po Carigradu, izjavio je sasvim otvoreno da je Nićiforova ženidba rodooskvrnjenje.


III


Jedna tako neprilična veza i koja je počinjala pod tako rđavim znacima, bila je u opasnosti da se rđavo svrši. To se i dogodilo dosta brzo. I ovde vrlo malo znamo pojedinosti događaja koji su, za tih deset godina, ispunili domaći život carskoga para, i uloga Teofane, uvek smotrene i vešte, više se da nagađati iza kulisa nego što se pojavljuje u punoj svetlosti. Treba se zadovoljiti time da se uhvate samo opšte crte događaja i tragična katastrofa koja ga je završila.

Strasno zaljubljen u Teofanu, opijen njenom zračnom lepotom, Nićifor je za nju činio, prema kratkim i uzdržanim rečima Lava Đakona „više nego što se pristoji“. Taj štedljivi čovek, ozbiljan, strog, obasipao je lepu caricu bogatim poklonima, sjajnim odelom, velelepnim nakitom; on ju je okružio svom prefinjenošću najblistavije raskoši; stvorio joj je bogatstvo darujući joj divna imanja i gospodske vile. „Ništa“, kaže G. Šlimberže, „nije bilo suviše skupo, ništa nije bilo suviše lepo za njega da ga ponudi ljubljenoj vasilisi“; naročito nije mogao da bude bez njenog prisustva. Kad je, g. 964., otišao s vojskom, poveo je sa sobom Teofanu u logor, i možda prvi put za vreme svoje duge vojničke kariere, on naglo prekide započeto ratovanje da se brže vrati njoj.

Ali taj stari vojnik u osnovu nije nimalo bio dvorski čovek. Posle kratkog vremena posvećenog njegovoj strasti, rat, njegova druga ljubav opet zagospodari njegovom dušom, i otada, svaka ga je godina viđala kako odlazi na granicu, gde se borio s Arapima, s Bugarima, s Rusima: i sad nije više vodio Teofanu sa sobom. Zatim, smatrao je da treba savesno da vrši svoju carsku dužnost; i time je, malo pomalo, taj vladar nekad tako oduševljeno izabran, postajao sve manje popularan. Narod, pritisnut porezom, negodovao je; sveštenstvo, čije je privilegije Nićifor ograničio, kaluđeri, čija je ogromna imanja hteo da smanji, nisu krili svoje nezadovoljstvo; patrijarh je bio u otvorenoj opoziciji protiv cara. U prestonici izbiše pobune. Puk je napadao Nićifora, bacao na njega kamenje; i pored izvanredne hladnokrvnosti koju je pokazao u toj prilici, on tu umalo ne izgubi život, da ga njegovi prijatelji nisu odvukli na vreme. Najzad, opet su mu došli oni nastupi mistične pobožnosti koji su ga nekad uznemiravali; postao je tužan, nije više hteo da leže u svoju carsku postelju, i spavao je u jednom kutu, opružen po jednoj panterskoj koži gde su metali purpurni jastuk, i opet je oblačio na kožu košulju od kostreti svoga ujaka Maleinosa. Duša mu je bila nespokojna, uzrujana, zabrinuta; bojao se za svoju sigurnost i od svoje palate Bukoleona načinio je tvrđavu. Bez sumnje je još jednako obožavao Teofanu i ostao više no što je bilo mudro i razumno podložan njenom neodoljivom i tajnom uticaju. Ali između grubog vojnika i otmene carice suprotnost je bila i suviše velika. On joj je bio dosadan, i njoj je bilo dosadno. To je moralo imati ozbiljnih posledica. Nićifor je imao jednoga nećaka, Jovana Cimiskija. To je bio čovek od četrdeset i pet godina, mali, ali lepo skrojen i vrlo otmena izgleda. Imao je belu kožu, plave oči, zlatno plavu kosu koja je uokviravala njegovo lice, riđu bradu, tanak i vrlo lep nos, smeo pogled, koji se nije bojao ničega i nije se obarao ni pred kim. Jak, vešt, okretan, uz to plemenit i darežljiv, pored toga pomalo razvratnik, on je bio neobično privlačan. U dosadi kroz koju se vukao njen život, Teofani se on prirodno dopao. I tada je strast dovede do zločina. Cimiskije je bio slavoljubiv; on je sem toga bio vrlo ljut što je pao u nemilost; posle jednog ratnog neuspeha, njega car smeni sa položaja vrhovnog komandanta Istoka i naredi mu da se povuče na svoje zemlje; on je samo mislio kako da se: osveti za uvredu za koju je mislio da je nezaslužena. Teofana je, sa svoje strane, bila više nego umorna od Nićifora; za nekadašnjom slogom došla je mržnja, sumnje; carica je tako daleko išla da se pravila kao da se boji od muža kakvog napada na život njenih sinova. Još više, ona je nestrpljivo podnosila razdvajanje od svoga ljubaznika; Cimiskije izgleda da je zaista bio velika, i bez sumnje jedina prava ljubav njenog života. U takvim prilikama ona je neosetno klizila do pomisli na najstrahovitiji zločin.

Otkako se Nićifor bio vratio iz Sirije,. 969. g., uznemiravala su ga mračna predosećanja. On je osećao kako se oko njega pletu zavere u pomrčini. Smrt njegovoga staroga oca, Vardasa Foke, još je uvećala njegovu tugu. Ipak, još uvek je voleo Teofanu. Ova je verolomno upotrebljavala svoj upliv da povrati Cimiskija na dvor. Ona je predstavila caru koliko je nezgodno lišiti se usluga takvog jednog čoveka, i, vrlo vešto, da bi udaljila iz duha Nićiforovog sumnju koja je mogla probuditi ta suviše vidna simpatija prema Jovanu, ona je govorila da ga ožene jednom njenom rođakom. Kao uvek, vasileus popusti želji svoje žene. To je ona i čekala. Jovan se opet pojavi u Carigradu; blagodareći sporazumu vešto vođenom u Teofaninoj okolini, dvoje ljubavnika su se viđali u samom dvoru, a Nićifor nije ništa sumnjao, i oni su se dogovarali o pripremama za svoju zaveru. Među nezadovoljnim vojskovođama Jovan je lako našao saučesnike; među zaverenicima, među Cimiskijem i caricom, bivalo je čestih sastanaka radi dogovora; najzad, blagodareći saučesništvu ginekeja, oružani ljudi budu uvedeni u palatu i sakriveni u Avgustino odeljenje.

To je bilo, priča Lav Đakon, koji nam je ostavio vrlo dirljivu priču o toj drami, prvih dana meseca decembra. Ubistvo je bilo utvrđeno za,. noć između 10. i 11. Uoči toga dana, nekoliko zaverenika, sakrivenih pod ženskim haljinama, prodreše u Svetu Palatu pomoću Teofane. Toga puta, caru je bila data jedna tajanstvena opomena, i Nićifor naredi jednom svom oficiru da dâ pretresti žensko odelenje; ali, bilo da su nehatno tražili, bilo da nisu hteli ništa da nađu, ne pronađoše nikoga. Za to vreme pala je bila noć: da se udari čekalo se samo na Cimiskija. Onda strah obuze zaverenike: ako se car zatvori u svojoj sobi, ako treba razvaliti vrata, ako se on probudi na lupu, zar neće sve biti promašeno? Teofana sa jezovitom hladnokrvnošću primi na sebe da otkloni smetnje. Ona dockan ode Nićiforu u njegovo odelenje, i razgovarala je prijateljski s njim; zatim, pod izgovorom da ide da obiđe nekoliko mladih Bugarki, koje su bile gošće u dvoru, ona iziđe, rekavši da će se brzo vratiti i moleći svoga muža da ostavi vrata otvorena: ona će ih zatvoriti kad se vrati. Nićifor pristade, i ostavši sam, molio se malo Bogu, zatim zaspa.

Bilo je oko jedanaest sati noću. Napolju je padao sneg, a na Bosforu duvala je bura. U jednoj maloj barci, Jovan Cimiskije dođe na pustu obalu koja se pružala pod zidovima carskoga dvorca Bukoleona. Pomoću jedne korpe, utvrđene za kraj konopca, njega podigoše u ginekej, i zaverenici, sa svojim vođom na čelu, upadoše u carevu sobu. Tu je bio jedan kratak trenutak zaprepašćenja: postelja je bila prazna. Ali jedan evnuh iz ginekeja, koji je znao Nićiforove navike, pokaza zaverenicima vasileusa gde leži na svojoj panterskoj koži. Pomamno jurnuše na njega. Na larmu, Fokas se probudi i uspravi. Jakim udarom mača, jedan od zaverenika rascepi mu glavu od vrha lobanje do obrva. Sav krvav, nesrećnik je vikao: „Bogorodice, pomozi mi!“ Ne slušajući ga, ubice ga odvuku kod nogu Cimiskijevih, koji ga je grubo vređao, i jednim surovim pokretom iščupa mu bradu; i po primeru svoga starešine, svi se okome na nesrećnika, koji je polumrtav krkljao. Najposle, jednim udarom noge, Jovan ga obori, i izvukavši mač, zadade mu strašan udarac po lobanji; poslednjim udarcem drugi; ga jedan ubica dovrši. Car pade mrtav, kupajući se u svojoj krvi.

Na žagor borbe, vojnici garde najzad dotrče, suviše dockan. Kroz jedan prozor pokazaše im, među buktinjama, odsečenu i krvavu glavu njihovog gospodara. Taj tragični prizor odjednom umiri svaku želju za otporom. Narod uradi što i carica: predade se Cimiskiju i prizna ga za cara.


IV


Teofana, koja je sve pripremila, koja je tako reći svojom rukom dovela ubice, računala je da će se izvesno koristiti ubistvom. Ali istorija ima katkad morala: vasilisa to uskoro iskusi.

Još jedared je patrijarh Poliekt pokazao svoju neukrotivu energiju. On je bio u otvorenoj zavadi sa pokojnim vasileusom. Ipak, kad se Jovan pojavi pred vratima Svete Sofije da u Velikoj Crkvi metne carsku krunu, prvosveštenik, neumoljiv, ne dopusti mu da uđe, pošto je uprljan krvlju svoga rođaka i gospodara, i izjavi mu da neće moći prodreti pod svete svodove, dogod ubice ne budu kažnjene i dok Teofana ne bude isterana iz dvora. Između prestola i svoje milosnice, Cimiskije nije ni trenutka dvoumio. On je bezočno poricao svoje saučesništvo u zločinu, i, da se bolje opravda, po zapovesti Poliektovoj, prokaže svoje saučesnike i žrtvuje Teofanu. Ona je sanjala da se uda za čoveka koga je volela, da sa njime deli tu vlast koja joj je bila toliko draga, a sam njen milosnik reši se da je zbaci; on je pošlje u izgnanstvo na Prinčevska Ostrva, u jedan manastir.

Ali, energična kao što je bila i osećajući, se uvek lepom, — tek je imala dvadeset devet godina, — Teofana nije htela da se prikloni i da ostane u nemilosti. Nekoliko meseci docnije, ona pobeže iz svoga zatvora i otrča da se skloni u Svetu Sofiju. Da li je računala na ljubav svoga milosnika? Da li se nadala da će je, kad se jednom prve teškoće prebrode, Cimiskije iz zahvalnosti primiti natrag? Da li je sebi laskala daće ga jednim pogledom svojih lepih očiju opet osvojiti? Verovatno. Ali svemoćni ministar koji je vodio politiku nove vlade, Vasilije, brzo je svršio s drskim pokušajem zavodljive vladarke. Ne poštujući svetinju mesta, on je silom istrže iz Velike Crkve i reši da je pošlje u Jermensku, u najdalje progonstvo. Sve što je postigla bilo je, da pre polaska poslednji put vidi čoveka za koga je sve žrtvovala i koji ju je odbacio. To poslednje viđenje, kome je Vasilije iz opreznosti prisustvovao kao treći, bilo je, izgleda, vrlo burno. Teofana je svirepo vređala Cimiskija, zatim na vrhuncu besa, ustremi se sa stegnutim pesnicama na ministra. Trebalo ju je silom iščupati iz dvorane za primanje. Njen je život bio završen.

Šta je s njom bilo u njenom tužnom izgnanstvu? Šta je patila u udaljenom manastiru gde je trajala dane, daleko od dvorskog sjaja, daleko od gospodstva Svete Palate, kivna zbog svojih prevarenih nada i žaleći za svojom izgubljenom vlašću? To se ne zna. U svakom slučaju, ako je bila kriva, ona je teško ispaštala svoje grehe. Ona je šest godina čamila u svojoj samoći, do dana kad Cimiskije umre. Tada, 976. g. bi pozvana natrag u Carigrad pored svojih sinova, koji su sad stvarno imali u rukama najvišu vlast. Ali, bilo da je njen ponos bio slomljen i njeno slavoljublje ugašeno, bilo — što je verovatnije — da je ministar Vasilije, ostavši svemoćan, to postavio kao uslov za njen povratak, ona izgleda nije igrala više nikakvu ulogu u državi. Umrla je nečujno u dvoru, ne zna se čak ni kad, i tako je do kraja sudbina te slavoljubive, zavodljive i poročne vladarke zadržala nešto zagonetno i tajanstveno.


  1. Vogüé, Regards historiques et littéraires, str. 189.