Vizantijske slike (Š. Dil) 8
| ←< 7. glava | Vizantijske slike Pisac: Šarl Dil |
9. Glava >→ |
Četiri ženidbe cara Lava Mudrog.
29. avgusta 886. g., car Vasilije I umre iznenada od posledica jednog dosta čudnovatog nesrećnog slučaja koji mu se desio u lovu. Jednoga dana kad je izišao u okolinu prestonice, radi svoje omiljene zabave, bio se odvojio od svoga društva i dao se u trk za jednim velikim jelenom; odjednom, životinja priterana u tesnac, okrete se, juriši sagnute glave na vasileusova konja, i kako je slučajno zapleo rogove u vladaočev pojas, on podiže na vrh rogova nesrećnoga cara. Kad je konj, izbezumljen, stigao lovce bez svoga jahača, to proizvede u sviti dvorana silno uzbuđenje; ono postade još jače kad iz daleka spaziše jelena gde nosi cara u ludom trku. Uzalud su pokušavali da uhvate životinju: svaki put kad je izgledalo da su joj se malo približili, ona bi jednim naglim poletom odjurila dalje. Najposle, nekolicini gardiskih vojnika pođe za rukom da veštim zaobilaženjem preseku jelenu odstupnicu, i jedan od njih, stigavši životinju, uspe da mačem preseče pojas vladaocu. Vasilije pade na zemlju, onesvešćen; odneše ga u Svetu Palatu u dosta žalosnom stanju. Osim toga, njemu je bilo blizu sedamdeset i četiri godine, i već od nekoliko meseci zdravlje mu je bilo ozbiljno poremećeno. Pod takvim okolnostima, slučaj čija je žrtva on bio, — jelen ga je nosio po prostoru od šesnaest milja — postajao je naročito ozbiljan. Pojaviše se unutrašnji poremećaji, i posle osam dana, osnivač Doma Makedonskog umre, ostavivši vlast svome najstarijem sinu, Lavu.
Ni u fizičkom ni u moralnom pogledu, Lav VI nije ličio na svoga oca; i glas koji se širio o njegovom rođenju — svi su u njemu gledali sina cara Mihaila III — dovoljno uostalom objašnjava tu duboku različnost. Dosta kržljav, novi vasileus bio je osrednjeg zdravlja i ta pojedinost daje već da se naslute ambicije koje će se, za sve vreme njegove vladavine, buditi oko jednog nasledstva uvek gotovog da se otvori. Uz to po prirodi nepokretan, nimalo naklonjen čestom premeštanju i teškim umorima vojničkoga života, Lav VI se rado zatvarao u dvor, mnogo se brinući o tim pitanjima ceremonijala koja su sačinjavala osnov zvaničnog života jednoga cara: i tako se može razumeti važno mesto koje su u njegovo vreme ljubimci zauzimali, i izobilje dvorskih spletaka kojima je njegova vlada obeležena. To je bio i književno obrazovan vladar. Učenik Fotijev, on je, pod ovim odličnim učiteljem, zavoleo klasičku kulturu; vrlo dobro upućen u svemu, on je voleo da piše: ima od njega pesama, poučnih dela, teoloških članaka, jedna rasprava o taktici, jedna zbirka proroštava. Njegovi savremenici su ga zvali „vrlo učenim" carem; docniji vekovi su još ulepšali njegov lik legendarnom oreolom, i do poslednjih vekova Vizantije sačuvala se vrlo popularna uspomena na njega, kao na svestranog i dubokog naučnika, podjednako vičnog matematici, astronomiji, muzici i svemu drugom.
Bio je zatim vrlo pobožan: ima od njega jedna zbirka beseda koje je voleo, na velike praznike, da drži sa predikaonice; osećao je najveće poštovanje spram svoga ispovednika, od koga je neprestano tražio saveta, mada se katkad prepirao s njime, i osobitu naklonost za društvo kaluđera, kojima je rado činio neočekivane i prijateljske posete, sedajući za njihov sto, pijući s njima i raspravljajući o kakvoći njihovoga vina. A preko svega, to je bio čovek, bar u rečima, preterano čedan. On je energično žigosao, u jednoj od svojih Novela, ljude koji „umesto da se napajaju sa čistog izvora braka, valjaju se po blatu nedopuštenih veza." Nije se pokazivao manje strog spram onih koji se žene po drugi ili treći put: „Većina životinja", piše on u jednoj svojoj uredbi, „kad im ženka ugine, osude se na večito udovištvo. Čovečija priroda, naprotiv, ne videći da je ta slabost sramota, ne zadovoljava se prvom vezom, nego bez stida pristupa drugom braku, i, ne zaustavljajući se na tome, prelazi sa drugog braka na treći," prezirući crkveni zakon i kanonske kazne koje on određuje, ne brinući se o građanskom zakonu ni o ukorima koje on baca na takve veze.
Pa ipak, kao što su tačno primetili, vlada Lava VI čini epohu u istoriji vizantiske carevine. Svojim zakonodavstvom, svojim preustrojstvom pokrajinske administracije, načinom na koji je preustrojio svešteničku hierarhiju, taj vladar je ostavio trajnoga traga u ustanovama istočnog grčkoga carstva. To je zato što je u stvari, i pored ljubimaca koji su imali uticaja na njega, bio, možda više nego što se kaže, u stanju da pokaže ličnu volju i energiju, i ma kako slab i nestalan da nam se katkad čini, ma kako ćudljiv i strastan da nam može izgledati, to je ipak bio pametan vladar, koji je sa čvrstom izdržljivošću išao cilju što ga je sebi postavio, i znao da s gipkom veštinom nađe načina i prilike da ga postigne. Pri svem tom, i ma s kakvim ograđivanjem primili način na koji nam suviše često predstavljaju cara Lava VI, izvesno je da je taj strogi zakonodavac, koji je tako poštovao društveni red, toliko vodio brige o crkvenim zakonima, morao svojim uzastopnim ženidbama čudnovato sablazniti svoje savremenike i duboko uskomešati crkvu svoga vremena. To je zato što je Lav VI došao na presto kad mu je bilo dvadeset godina, i što je bio oženjen ženom koju nije voleo.
Mada je Vasilije, iz dinastičkih razloga, još od 869. g. pridružio Lava najvišoj vlasti, mada ga je s najvećom brižljivošću vaspitao za naslednika carskoga prestola, on ga ipak nikad nije voleo, i pored toga podozrivog, razdražljivog i strogog oca, život mladoga čoveka izgleda da je bio dosta žalostan. Vasilije je očigledno više voleo svoga sina Konstantina, rođenog bez sumnje u njegovom prvom braku i u kome je sa izvesnošću priznavao svoga zakonitog potomka; prema Lavu je naprotiv otvoreno pokazivao zlu volju, toliko, kažu, da je primao najneverovatnije optužbe protiv njega.
U koliko je zalazio u godine, Vasilije je gubio nešto od svoga zdravog razuma kojim se tako dugo odlikovao: puštao je da ljubimci vladaju njime, a poglavito neki iguman Teodor Santavarenos, štićenik patrijarha Fotija koga su savremenici jako sumnjičili da se bavi mađijom i vradžbinama. Prerana smrt njegovog najmilijeg sina Konstantina, sasvim je pomutila jaki razum carev: neutešan zbog toga gubitka, od tada je viđao oko sebe samo spletke i zavere da ga svrgnu. Kad je dakle Santavarenos, odavna u zavadi s prestolonaslednikom, potkazao Lava vasileusu da sklapa zavere protiv živoga svoga oca, Vasilije se dade bez muke ubediti najbeznačajnijim spoljnim izgledom. Na njegovu zapovest, Lav bude zatvoren u jedno odeljenje dvora, crvene cipele, znak carskog dostojanstva biše mu skinute, i car je, izgleda, ozbiljno pomišljao da dâ oslepiti mladoga čoveka. U svakom slučaju dvorski ljudi koji su bili osumnjičeni da idu na ruku tobožnjoj zaveri bili su osuđeni na mučenje ili prognani; tri duga meseca, Lav je držan u zatvoru, i da bi mu se vratila sloboda, trebalo je energično posredništvo patrijarha Fotija, a naročito jednog prijatelja Vasilijevog, Stilijana Zaucesa, koji je tada komandovao jednim gardiskim pukom, i koji se usudio da sa svojim gospodarem govori sa čestitom i hrabrom iskrenošću.
Isto tako svi velikodostojnici i ceo Senat, dosta zabrinuti za stanje zdravlja Vasilijevog, svaki dan nesigurnijeg, savetovali su mu da bude milostiv. Neki hroničari čak povodom toga pričaju jednu dosta zanimljivu anegdotu. U velikoj trpezariji Svete Palate, bio je smešten jedan papagaj u svome kavezu: životinja je imala običaj da viče: „Avaj! avaj! jadni Lav!" Jednoga dana kad je "bilo veliko primanje, kako je papagaj ponavljao svoj uobičajeni uzvik, mnogi gosti, uzbuđeni sećajući se zatočenika, nisu mogli da prikriju svoju tugu. Najzad car to spazi i zapita ih šta im je. „Kako možemo biti raspoloženi za jelo, rekoše oni, kad nam jedna prosta životinja izgleda prebacuje za naše držanje? Ona zove svoga gospodara, a zar mi možemo u zadovoljstvu da zaboravimo našeg nevinog carevića? Ili je on kriv, i mi smo onda gotovi da ga osudimo; ili nije ništa učinio, i dokle će onda jezik jednoga klevetnika biti moćniji od njegove nevinosti?" Bila ta priča istinita ili ne, Vasilije se dao umoliti; na dan praznika proroka Ilije, carević bude oslobođen, povraćene mu časti i dostojanstva, i opet zauze mesto u carskim litijama. Ali stari vasileus, iako je dao pomilovanje, nije zaboravio svoje antipatije. Kako je narod Lava pri prolazu pozdravljao i klicao „Slava Bogu!" — „To vi zbog moga sina slavite Boga! viknu Vasilije. Lepo! Njemu ćete imati da zahvalite što ćete poznati mnoge žalosti i proći kroz teške dane."
Po tim pojedinostima vidi se da odnosi između cara i njegovog sina nisu bili nimalo nežni, i može se pojmiti da se Lav jako bojao toga osionog i strašnog oca koji ga je bez milosti potčinjavao svojoj volji. On se izrana morao navići na pokornost. Trebalo je da napuni šesnaest godina kad Vasilije reši da ga oženi. Po običaju, iskupiše u jednu dvoranu palate Magnaur dvanaest mladih devojaka izabranih među najlepšima u monarhiji. Čekajući dolazak vasileusa, te male osobe,. vrlo uzbuđene, zabavljale su se tražeći da predskažu koja će među njima biti srećna izabranica. Jedna Atinjanka koja je, veli hroničar, „umela, blagodareći običajima svoje zemlje, da pogodi budućnost predskazivanjima", predloži onda kao igru ovu čudnu probu. Trebalo je da sve kandidatkinje sednu na zemlju i da svaka metne pred sebe svoju obuću: ona koja se od svih dvanaest, na dati znak, bude najbrže digla, i, pošto se žurno obuje, bude najlepše poklonila, ona će zacelo postati carica. Dok su se one zabavljale tom igrom, uđe car. Prva koja je bila na nogama, bila je neka Teofana, poreklom iz jedne slavne patriciske porodice u prestonici, Martinači; kako je bila iz dobrog plemstva, uz to vrlo lepa, i pobožna, ona se dopade Vasiliju i njegovoj ženi Evdokiji: tako se ostvarilo proročanstvo koje joj je predskazivalo presto.. U svemu tome Lava čak nisu ni pitali za mišljenje. A desilo se da je mladi carević voleo na drugoj strani. Stilijan Zauces, komandant male heterije, veliki prijatelj vasileusov čiji je zemljak bio, imao je kćer, Zoe. Lav se vrlo bio zaneo njome, i hteo je da je uzme. Ali Vasilije nije vodio računa o tome: on zapovedi i, iz straha, njegov sin posluša. I sa velikom paradom, u zimu 881.—882. g., on se oženi Teofanom.
Takav brak morao se svakojako rđavo svršiti, u toliko više što je Teofana, ako je imala masu vrlina, imala uz to i manu da bude ljubomorna i pogrešku što je bila nevešta. Ona je mislila da se njen muž i dalje udvara Zaucesovoj kćeri: mlada žena odmah otrči da se požali Vasiliju. Sa svojom običnom surovošću, car besno napade na svoga sina;. uhvativši ga za kosu, on ga baci na zemlju, i udarajući ga nogama i pesnicama naredi mu da bude veran svojoj ženi. Posle toga, da okonča stvar, kao što je svoga sina oženio protiv njegove volje, on udade Zoe protiv njene volje za nekog Teodora Gucuniatesa, i smatrao je da je povratio mir u porodici. Može se zamisliti da se prva antipatija koju je Lav osećao spram Teofane nije mnogo umanjila tim merama: i mada se docnije, kad je carević pao u nemilost, mlada žena pokazala puna srdačne odanosti, toliko da je htela da deli zatočenje sa svojim mužem, domaće jedinstvo nikad se nije potpuno povratilo. Lav je mogao osećati nešto poštovanja spram svoje žene; on je nije voleo više nego pre.
Pri svem tom, dokle god je živeo strašni Vasilije, postojala je prividna sloga između supružnika. Ali kad je Lav bio car i slobodan, stvari su se dosta naglo pogoršale. Teofana je uz to bila čestita žena koja je sva bila zauzeta dobrim delima i brinula se iznad svega za božansku ljubav. „Sa bolešljivom strašću, veli njen stari biograf, Avgusta se bavila spasom svoje duše, gazeći nogama sva zadovoljstva svetskog života. Dan i noć se ona dizala Bogu pevanjem psalama i stalnim molitvama; nije prestajala da mu se približuje milosrdnim delima". Pred svetom, ona je nosila purpur i cveće i bila je odevena u sav sjaj veličanstva; kod kuće, tajno, pokrivala je telo dronjcima. Pretpostavljajući svemu asketski život, ona nije nizašta smatrala raskoš bogatih stolova; kad bi videla da se pred nju meću fina jela, ona se zadovoljavala običnim obrokom od hleba i povrća. Sav novac koji bi joj došao u ruke, sva blaga tako dragocena za svetske ljude, ona je delila sirotinji; svoje sjajno odelo ona je davala ubogima; vodila je brigu o potrebama udovica i siročadi, bogatila manastire, volela kaluđere kao braću". Noću bi se izvlačila iz svoje carske postelje s velelepnim pokrivačima izvezenim zlatom, da se u jednom kutu pruži na asuru pokrivenu grubim materijama, i svakog se časa dizala da se moli Bogu. Takva jedna žena bila je svetiteljka; to nije bila ni carica ni drugarica stvorena za jednoga dvadesetogodišnjeg vladara.
Smrt jedinog deteta rođenog iz tog braka, male Evdokije, koja dođe u zimu 892. g., još pogorša neslogu među supružnicima. Posle te nesreće, Teofana je bila tužnija no ikad, odvojenija od sveta; osim toga, od svoga preteranog asketizma, bila je ozbiljno bolesna. „Car se više nije mogao nadati, kaže biograf pobožne vladarke, da će od nje imati drugo dete; jer njeno telo, oslabilo i sagorelo od duhovnog posmatranja, nije više bilo sposobno da se odaje uživanjima puti". Sve više i više, može se pojmiti, Lav se osećao zamoren od žene koja mu je uvek bila dosadna. S druge strane, nije zaboravio prijateljicu svoje mladosti; on se reši da uzme Zoe za milosnicu.
Carica je brzo bila o tome izveštena, i kako je, nekom čudnom protivrečnošću, ta sveta žena ostala ljubomorna, nesloga u carskome braku umalo ne dovede do otvorenog raskida.
U to vreme živeo je u Carigradu, u manastiru Psamatiji, jedan svetitelj po imenu Jeftimije, čija je biografija, nedavno pronađena, jedan od najvažnijih dokumenata koje imamo o vladi Lava VI. On je vrlo dobro stajao kod cara, kome je, za života Vasilijeva, učinio znatne usluge, navikao je da s njime govori s grubom iskrenošću i nije ga poštedeo ni od ukora. Njemu se carica u nevolji obratila za pomoć. Ona mu objasni da, od smrti njene drage ćerke, nema više razloga da živi na dvoru, da suviše svirepo pati zbog položaja do koga su je doveli, da samo jedno traži, ovlašćenje da se povuče u manastir koji se nalazi do crkve Vlaherna gde odavno voli da se moli Bogu, i da, će po tu cenu pristati na sve, čak i na razvod. Jeftimije ju je hrabrio, predstavio joj je ozbiljnu odgovornost koju prima na sebe ako ostavi muža. već sklonog da se upropasti; posle toga ode kod cara. On je bio očaran namerom svoje žene i sav blažen pri pomisli da će se uskoro moći oženiti svojom milosnicom. Jeftimije ga dobro izgrdi, i kako vasileus, pošto ga je opomenuo na sve uvrede, na svu zlovolju koja mu se deset godina kupila protiv Teofane, završi rečima: „Na kraju krajeva, ne teram ja nju, i zakon kao i crkveni kanoni dopustiće mi da uzmem drugu", rasrđen svetitelj izjavi da ga neće više videti ako ostane nepokolebljiv u svojoj grešnoj odluci.
I pored takve pretnje, neobično ozbiljne za čoveka pobožnog kao Lav, car nije hteo ništa da čuje. Prvo zato što je strasno voleo Zoe. Ali je imao još i drugog razloga da ostane uporan: on je vatreno želeo jednoga sina da osigura produženje Makedonskog Doma. Sam je znao da je osrednjeg zdravlja; njegov brat Aleksandar upropašćavao se u ludom razvratu; interes dinastije, kao i opštega mira, nalagao mu je da što pre osigura sebi zakonitog naslednika prestola. To je, uostalom, odavno bila njegova velika briga; da bi mu nebo udelilo to toliko željeno dete, on je odlazio na hadžiluk u najslavnija svetilišta; da bi znao hoće li se njegova želja ostvariti, on je revnosno ispitivao zvezde; i kako su mu ove obećavale sina, „smatrajući da se pokorava samoj zapovesti božjoj i neizbežnoj sudbini", on se nije ustručavao da zadrži svoju milosnicu.
Treba uostalom primetiti da je u očima savremenika, pa čak i Teofaninih panegiričara, taj politički razlog izgledao dovoljan da objasni i opravda Lavovu preljubu. I carica se najzad prikloni pred nužnošću. Ukorena od Jeftimija, koji joj predstavi koliko je uzvišena zasluga mirenje sa sudbinom, ona pristade da ne sablažnjava svet razvodom, i ostavi slobodno polje svojoj suparnici, trudeći se da nađe utehe u Bogu. Nije uostalom imala dugo da pati: malo posle događaja koje sam ispričao, Teofana umre 10. novembra godine 893.; nije još imala trideset godina. Lav, kao što i priliči, sjajno sahrani svoju ženu. Ona je sahranjena u carskoj grobnici Svetih Apostola, gde je već počivala mala Evdokija, njena kći; vasileus reši da se u njenu čast podigne jedna crkva i da bude osvećena pod njenim imenom. Uskoro, mnoga čuda, čudotvorna isceljenja koja su se vršila na njenom grobu, pokazaše celoj Vizantiji vrline pokojne vladarke; crkva stavi u red svetiteljki tužnu i melanholičnu caricu, i za mnogo godina ceremonijal je propisivao samome caru, da svake godine ide da njenoj uspomeni prinese na žrtvu tamnjana i molitve.
Lav je bio slobodan.
On je nekad izjavio Jeftimiju: „Nikad ja neću zaboraviti Zoe, i doćiće dan kad ću se sažaliti na nju i na sebe". Taj je dan bio došao. Samo, da bi se mogao oženiti svojom milosnicom, ostala je bila jedna prepreka, muž. Gucuniates je bio pametan da umre kratko vreme posle Teofane, u tako zgodnom trenutku, da su neprijateljski raspoloženi duhovi pomislili da te dve smrti nisu možda baš sasvim slučajne. Ali Lav je bio car; Zoe je bila kći prvoga ministra; niko se nije usudio da izviđa slučaj.
Sve se dakle steklo u korist željene ženidbe. Više nego ikad vasileus je obožavao svoju milosnicu, koja mu je pre nekoliko meseci bila spasla život, otkrivši jednu zaveru koja mu je radila o glavi. Otac njen, Stilijan Zauces, koji je od početka vlade upravljao poslovima i koji je milošću carevom dobio titulu, novostvorenu i u nekoliko simboličnu, „carev otac," podsticao je svom snagom tu vezu, našavši načina da učvrsti upliv za koji je tada osećao da je malo pokoleban; i da bi olakšao stvar, smestio je mladu udovicu u odelenje u kome je sam stanovao u dvoru. Opirao se jedino Jeftimije, koji nikad nije bio u dobrim odnosima s ministrom. On je uveravao cara da je ono što hoće da učini bezbožnost i nezakonitost. Ali Lav se na te ukore samo smejao: „Ama, oče", govorio je on svetome čoveku, „saslušajte me i ne govorite gluposti. Ja sam izgubio ženu kao što znate; ja moram kao i svaki drugi pomišljati na ženidbu. A Zoe se nalazi baš u istom položaju kao i ja; ona je slobodna. Zašto dakle hoćete da sprečite ono što zakoni zapovedaju i što Sveto Pismo savetuje?" Jeftimije se ljutio: „Niko vam ne brani da uzmete drugu; ali ovu, koju optužuju za tolika nedela, ne treba. Ako se oženite njome, svi će držati da su istiniti oni ružni glasovi koji se o njoj pronose." I opet izjavi da, ako Zoe postane carica, on se nikad više neće videti s carem.
Zaljubljen čovek ne razmišlja: između svoga ispovednika i milosnice, Lav nije mnogo dvoumio; on naredi Jeftimiju da se povuče u manastir i oženi se njome. Ali njegova je sreća bila kratkog veka: nepune dve godine docnije, krajem 896. g., mlada carica umre od jedne dosta tajanstvene bolesti, otišavši za svojim ocem Stilijanom Zaucesom, jedva na nekoliko meseci po njegovoj smrti. I odmah su ljudi sa dvora, i pored bola Lavovog, predvideli šta će se dogoditi, i rođaci Zoini, koje je ona za života sve brzo ponameštala, izjaviše otvoreno: „Car će uzeti drugu ženu i sve nas ukloniti."
Treba uostalom priznati da Lav nije imao sreće. Iz njegovog braka sa Zoe rođena je samo jedna kći, princeza Ana; dinastički su razlozi dakle nalagali caru da se i po treći put oženi. Ali je za vladara bila ozbiljna stvar rešiti se na takav korak. Crkveni kanoni su jako osuđivali takvu vezu: javno mnenje je smatralo da je ona nedostojna jednoga vasileusa; i sam je Lav, u jednoj od svojih Novela oštrim izrazima žigosao ljude koji mogu biti u toj meri neuzdržljivi. I to nije sve. Car je strasno voleo Zoe; on je duboko žalio taj gubitak. Treba videti kakvim je uzbuđenim izrazima govorio Jeftimiju „o mojoj jadnoj ženi, koju ti nisi mnogo voleo". U takvom duševnom raspoloženju, nije mu bilo teško da padne pod uticaj svoga ispovednika; i mada nije hteo, kao što se vrlo jasno izrazio, da u ovome nađe novoga Stilijana, koji zapoveda i vlada svima", nije bio manje popustljiv prema kaluđeru, čiju je grubu i upornu otvorenost poznavao i po malo je se bojao. Iz svih tih razloga, vasileus se dakle dosta dugo ustezao da se ponovo oženi. Kako je carska etiketa izrično zahtevala da u Svetoj Palati bude jedna žena koja će predsedavati ceremonijama gde se pojavljuju dvorske gospođe, on za Avgustu proglasi mladu princezu Anu, i taj pokušaj dovoljno pokazuje koliku je odvratnost osećao prema novoj vezi. Ali Ana je bila verena za jednog karolinškog princa, mladoga Luja od Provanse; trebalo je da uskoro ode iz Carigrada i da živi u svojoj novoj otadžbini. Da bi je zamenila, trebala je pošto poto jedna carica. A uz to, Lav je bio mlad: bilo mu je trideset i dve ili i tri godine; njegov se bol vremenom utišao, i s njime i glas njegove savesti. Godine 899., on se odvaži. Oženio se dakle jednom vrlo lepom ženom, azijatskog porekla, Evdokijom Vajane, ali kako car zbilja nije imao sreće u svojim namerama, dogodi se da nova carica umre posle godine dana, davši život jednome sinu, koji na nesreću nije živeo.
Sve je dakle trebalo početi iznova, pošto naslednika o kome se sanjalo još nikako nije bilo. Ali to je pitanje sad postalo do krajnosti ozbiljno. Treća ženidba careva, mada je bila opravdana verodostojnim razlozima, i mada je Crkva ne bi izrično osudila, iako je smatrala za „nečisto delo", sablažnjavala je međutim mnoge pobožne duše. To se dobro videlo, kad je, posle smrti Evdokijine, iguman manastira Svetoga Lazara kratko odbio da u svoj manastir primi posmrtne ostatke vladarkine, i kad se leš nesrećne carice morao odneti natrag u dvor; i isto osećanje negodovanja pokazivalo se u Jeftimijevom držanju, kad je Lavu savetovao da svoju ženu sahrani skromno i bez ceremonija, primetivši mu da se ne pristoji ,da svojim ispoljavanjem žalosti remeti sjaj i radost velikog praznika Vaskrsa (Evdokija je umrla na Uskrs), i isto tako da se sve zvanične povorke, onaj plač naricaljki, ona pogrebna kuknjava uvek završavaju istim grobom, istom bednom metom, istim ništavilom. Za ljude koji tako misle, četvrta ženidba je morala izgledati prosta gnusoba. Crkva ju je zabranjivala najizričnije; građanski zakon nije čak ni predvideo da se može doći do tog nečuvenog stepena pokvarenosti. U očima Vizantinaca takav jedan brak bio je gori nego preljuba. Ali šta! Lavu je trebao sin.
Zavere su se zaista množile oko cara. U samom dvoru, vasileusov brat, smutljivi i podozrivi Aleksandar, spletkario je protiv svog carskog ortaka koga je uvek iz sveg srca mrzeo, smatrajući da je on više nego car zakoniti naslednik Vasilijev; i malo je trebalo da car ne bude žrtva ovih spletaka. Atentat koji je bio spremljen protiv njega u crkvi Svetog Mocija u malo nije uspeo, i samo pukim slučajem nije car bio toga dana premlaćen pod štapom jednoga ubice. Sve je to brinulo Lava, koji je osećao koliko to što nema prestolonaslednika ide na ruku zaverama. Ne smejući odmah da se oženi, on prvo uze milosnicu. To je bila neka Zoe Karbonopsina, Zoe „crnooka", koja je, kako izgleda, pripadala jednoj velikoj porodici vizantiske aristokratije, i koja je bila u srodstvu sa slavnim hroničarem Teofanom. To je bila žena učena, slavoljubiva, energična i vešta u isti mah: umela je brzo da stekne znatnog uticaja na svoga ljubaznika, koristila se svojim uplivom da namesti svoje rođake na dvoru i da tu sebi stvori stranku, i uskoro poče pomišljati da se venča s carem.
Od početka veze, Lav je izgleda sa svoje strane mislio na ženidbu. Verovatno u tom cilju namestio je na patrijaršisku stolicu jednog rođaka Fotijevog, „mistikosa" ili ličnog sekretara Nikolu Pobratim carev (Vasilije I ga je krstio), taj je čovek bio odrastao s njime i ostao mu je prijatelj; vasileus je dakle mislio da može računati na njegovu predusretljivost da otkloni prepreke koje je crkva činila četvrtoj ženidbi i izrana je počeo da promerava kakvo bi držanje on zauzeo u toj stvari. Ali Nikola je bio od onih prvosveštenika kakvi nisu bili retki u Vizantiji, „ujedno dvorani i pobožni, posvećeni u svete nauke i u veštiiu spletaka, koji znaju prema prilikama da zatvore oči ili da dadu veliki primer hrabrosti.“[1] Ušavši u crkvu malo protiv volje, on je u svojoj zapovedničkoj i oholoj duši gajio svetske i zemaljske ambicije. Osećajući sposobnosti za državnika, on se radije zanimao političkim stvarima nego administracijom crkve; on je težio da vlada, i da bi ostvario svoj san, smatrao je za suvišno zadržavati se na taštim obzirima zahvalnosti i vernosti: više je puta bio optuživan, i ne bez verovatnosti, da je bio u zaveri protiv svoga zakonitog vladara. U svome visokom crkvenom dostojanstvu on je naročito video sredstvo da se uzdigne i kao lestvice za svoju buduću veličinu. Vrlo gord svojim položajem, on je mislio da ima prava da s visine gleda carsku vlast, i nije, se ustručavao da spori zapovesti koje su dolazile od vasileusa. On je negde napisao ovo: „Ako car, nadahnut đavolom, zapovedi nešto protivno zakonu božjem, njemu se ne duguje poslušnost; bezbožna zapovest koja dolazi od bezbožnog čoveka mora se smatrati za nevažeću. Nikad jedan božji sluga neće poslušati zločinačke zapovesti, i više bi voleo da izgubi život nego da služi takvom gospodaru.", Ne manje ohol prema papi, on se nije bojao da daje pouke rimskome glavaru, da kritikuje njegove odluke i njegovo neumesno mešanje u poslove istočne crkve, i osećajući da ga u njegovom otporu podržava sve njegovo sveštenstvo, kratko je odbio, i pored vasileusovih zapovesti, da opšti sa rimskim legatima, prkoseći tako ujedno i papi i caru.
Vrlo nepomirljiv i drzak, kad bi se osetio u milosti, Nikola je ipak umeo, kad treba, da se pokaže savitljiv i gotov na sva poravnanja: to je zato što, ako je kod njega um bio viši, duša mu je naprotiv bila vrlo niska. Razdražljiv uz to i strastan, pun zlopamćenja i silne mržnje, nikad on nije zaboravio uvredu niti je praštao neprijatelju; a kad bi dan osvete došao, on je u gonjenje svojih protivnika unosio najnemilostiviju svirepost. Tada je njegova strogost spram onih kojima je nekad najponiznije laskao postojala neumoljiva; bez ustručavanja, bez milosti, on je gazio svoje neprijatelje, ne manje gotov, ako se sreća okrene i ako njegova korist nalaže, da im opet sasvim brzo postane vrlo uslužan i vrlo odan sluga.
Takav čovek nije mogao opravdati nade koje je Lav polagao u njega. Kad car poveri Nikoli svoje bračne namere, patrijarh, kako izgleda, kratko odbi da mu pomogne u narušavanju crkvenih kanona. U svakom slučaju, jasno je da su odnosi brzo postali zategnuti između glavara crkve i vasileusa; na dvoru, ljubimci, sa Samonasom na čelu, otvoreno su podsticali vladara protiv patrijarha, i Lav je bio u tolikoj meri razdražen da je pomišljao da na Nikolu baci odgovornost za pokušaj atentata u Svetom Mociju, i da je trebalo Jeftimijevo posredovanje da bi se sprečilo gonjenje. Ali, i pored njegovoga podozrenja i ljutine, car je bio u velikoj zabuni kako da ublaži patrijarhovu nepomirljivost, za koju je osećao da je njegovo sveštenstvo gotovo jednodušno podupire, kad, na veliku sreću Lavovu, jedna neočekivana okolnost pomože mu da savlada glavara crkve.
Videći da rđavo stoji na dvoru, Nikola se nije ustezao da uđe u zaveru s Andronikom Dukasom, koji je 904. g. ustao protiv carske vlasti. No dogodi se, da kad je buntovnik morao da odbegne Arapima, neki njegovi bliski prijatelji, da bi iskupili za sebe oproštaj, predadoše Lavu buntovnikove hartije: među njima se našlo jedno pismo pisano rukom patrijarhovom, koje je nepobitno dokazivalo njegovu izdaju. Vasileus je sad imao u rukama sredstvo da savije oholi otpor Nikolin; i zaista ovaj, kad je nesmotrenošću jednoga dvorskog službenika doznao za taj događaj, razumeo je da od tada ima samo jedan način da spase svoje mesto i glavu, a to je da prekrati svako odupiranje, i da svojom uslužnošću, ako može, obezoruža vladara. I od tada, promenivši odjednom držanje, on se pokaza gotov na sve.
To je bilo godine 905. Zoe Karbonopsina trebalo je da postane mati, i car je bio ushićen nadom na svoje skoro očinstvo. Tada se viđao oholi patrijarh kako svaki dan dolazi u dvor. Ručavao je sa vasileusom i njegovom milosnicom, tvrdio Lavu da će očekivano dete biti sin i preporučivao da se u tom cilju sedam dana u Svetoj Sofiji drže svečane molitve; zatim je ozbiljno, svojim svešteničkim rukama, blagosiljao trbuh ljubimice i izjavljivao da će carević koji se bude rodio služiti na veličinu i slavu crkve. Sudbina je opravdala obećanja prvosveštenikova i uslišila želje careve. Krajem 905. g. dete se rodi: bio je sin. Da uzakoni ovog toliko željenog naslednika bila je jedina misao careva. Nikola mu je u tome rado izlazio na susret; ali druge vladike su se opirale, izjavljujući da „rođenje jednog deteta ne može jednu nedopuštenu vezu načiniti dopuštenom", i prema tome nisu hteli da obave krštenje, naročito s carskim častima kojima ga je Lav hteo okružiti. Najzad se dosetiše jednom izlazu. Kako je na posletku, kao što je i patrijarh docnije objasnio, „čovečansko osećanje voleti svoje dete", sveštenstvo obeća da će krstiti sina, ako Lav obeća da će se odvojiti od matere. Po tu cenu, 6. januara 906., krštenje bude obavljeno u Svetoj Sofiji, rukama samoga patrijarha: Aleksandar, brat vasileusov, i Jeftimije bili su kumovi mladoga Konstantina Porfirogenita. Želja careva bila je ostvarena.
Ali Lav je polagao na Zoe. Tri dana posle krštenja, pored svojih obećanja, pored svojih zakletava, on je svoju milosnicu doveo natrag u dvor; šta više, rešio se da se venča. Nikola nije mislio da sa svojom snishodljivošću može tako daleko da ide da blagoslovi tu sablažnjivu vezu; ali se zato našao jedan uslužan sveštenik, kome su posle oduzeli zvanje, i njegovim rukama Lav položi krunu na glavu nove carice. Uzbuđenje je u prestonici bilo naravno vrlo veliko; Crkva, kojoj se otvoreno prkosilo, odgovorila je na ženidbu cara četveroženca izrično mu zabranivši pristup u sveta mesta. Tada, da bi dobio razrešenja potrebna da ozakoni svoju vezu, Lavu pade na um jedna oštroumnija misao, koja čini veliku čast njegovoj veštoj i otpornoj diplomatiji. Naišavši na nepomirljivost kod vizantiskog sveštenstva, on se pozove na svetsku Crkvu; reši se da u pitanju četvrte ženidbe pita za savet glavara rimske crkve, i patrijarhe aleksandriskog, antiohiskog i jerusalimskog; i slavoljubivi Nikola, mada vrlo nezadovoljan tim mešanjem stranaca koje je umanjavalo ugled njegove svemoći, morao je prikloniti glavu i poslušati. On je uostalom računao da će se savetovanja okrenuti protiv carevih nada. Ali, u svakom slučaju, čekajući ishod njegovih izaslanstava, Lav je zadržao Zoe na dvoru, ne hoteći da se razdvaja od nje ni za jedan dan; zahtevao je da joj se ukazuju sve počasti koje se duguju jednoj carici, i jedini ustupak koji je učinio Crkvi bio je da se poslušno pokori zabrani da prisustvuje bogosluženju.
Patrijarh Nikola, pričajući docnije te događaje, predstavio je, kao što je prirodno, svoje lično držanje u najpovoljnijim bojama. Ako mu je verovati, on nije sutradan po venčanju poštedeo svoga cara ni od saveta ni od opomena; on ga je preklinjao, čekajući presudu patrijarhâ, da za vreme ukloni Zoe, i da svojim uporstvom ne stvara rascep u crkvi; na sve te lepe reči, Lav je odgovorio odbijanjem. U istini, izgleda da je patrijarh prema caru pokazao mnogo manje energične nepomirljivosti; u velikoj želji da dobije oproštaj, izgleda naprotiv da se bio rešio da se dopadne vasileusu svojom gotovošću da izravna stvari. U izvorima manje nesigurnim nego Nikolino pismo vidi se kako prvosveštenik čas traži u spisima Otaca tekstove da opravda četvrtu ženidbu, čas kako hrabri Lava da, i pored zabrane i ne čekajući rešenje patrijarha, pređe preko crkvenog praga, izjavljujući otvoreno da će ga on sam tamo dočekati. Da li se Nikola nadao da će, podstičući cara na taj grešni postupak, još više podići protiv njega javno mnjenje već vrlo razdraženo? Ili je pre hteo, svojom predusretljivošću da baci u zaborav nesrećnu hartiju koja je dokazivala njegovo neverstvo? Od čoveka kao što je on bio, obe su stvari moguće. U svakom slučaju, car je izbegavao da posluša nagovaranja prvosveštenikova. „Dok ne vidim ovde vladike koje će doći iz Rima, govorio je, neću da se koristim slobodom koju mi vi dajete bez njih."
Međutim, sa zapada stigoše dobre vesti. Carski izaslanici javiše vasileusu da papa nema ništa protiv četvrte ženidbe i da će legati, nosioci željenog razrešenja, uskoro poći na put. To je izazvalo nagao preokret u držanju patrijarhovom. Dok je pitanje o ženidbi, još nerešeno, stavljalo cara u nekoliko u zavisnost od prvosveštenika, Nikola je mogao s pravom misliti da će vladar, pošto mu je on potreban, biti prinuđen da ga štedi i da će mu u tim prilikama biti lako, pomoću dobrih usluga, da izradi sebi oproštaj za njegov zločin veleizdaje. Sad su stvari uzele drugi pravac. Siguran u odobravanje svetske crkve, Lav nije imao više nikakva razloga da se oslanja na glavara vizantiske crkve, i već je bio izjavio ljudima iz svoje okoline da će mu prva briga biti, kad se sastane sinod, da se otarasi jednog patrijarha neprijateljski i izdajnički raspoloženog prema svome vladaru. Nikola razumede da ima samo jedan izlaz, da se bezobzirno baci u opoziciju. On je znao za staro neprijateljstvo koje je sveštenstvo Istoka osećalo prema Rimu, i mislio je da je siguran da će ono poći za njim ako on zauzme stav branioca vizantiske nezavisnosti od papskog mešanja. Ako uspe, blagodareći toj taktici, da drži u šahu papu i cara, kakav triumf za njegovu ambiciju! Ako podlegne u borbi, bar će pad biti lep, i oreol mučenika okružavaće nesavitljivog borca za narušene crkvene kanone. Nikola, koji je uostalom bio stvarno uvređen u svome ponosu što vidi Rim kako se meša u poslove njegove patrijaršije, opet zauze najnepomirljiviji i najoholiji stav.
A u to isto vreme, Lav, računajući unapred na rimsko rešenje, smatrao je za izlišno da duže zadrži ponizno držanje jednoga čoveka, isključenog iz crkve, koje je na kraju krajeva pomalo i štetilo njegovom carskom ugledu. Na dan Božića, 906. g., praćen Senatom i celim dvorom, on se pojavi pred Svetom Sofijom, misleći da mu patrijarh neće otkazati pristup koji mu je toliko puta nudio u toku ranijih meseci. Ali na pragu carskih vrata, on nađe prvosveštenika koji mu odlučno zabrani ulazak u crkvu: Nikola je ipak dao nade caru da će o nastupajućem prazniku Bogojavljenja pristati da ga primi. Lav je smatrao za umesnije da ne navaljuje i primi dosuđeno poniženje: zato je prvosveštenik mislio da može biti još drskiji. 6. januara 907. g., on opet zadrži vladara pred vratima saborne crkve. „Bez jednodušnog pristanka mitropolita, izjavi on, ja te ne mogu pustiti ovamo; a ako hoćeš silom da uđeš, mi ćemo izići." Ovoga puta, patrijarh je otišao suviše daleko. „Izgleda mi, plemeniti prvosvešteniče, uzviknu vasileus, da se vi rugate našem veličanstvu. Da li se možda nadate da će se buntovnik Dukas vratiti iz Sofije? I da li nas zato toliko prezirete što u njega verujete?" Na taj neočekivani ispad, skamenjeni patrijarh nije znao više kako da se drži: stojeći na pragu carskih vrata, on ne odgovori ništa, i izgledalo je da ne sme da pođe ni napred ni nazad. Lav je, naprotiv, zadržao svu svoju hladnokrvnost i dostojanstvo. Kako su ga dvorani podsticali da silom uđe u Sabornu Crkvu, on ih jednim pokretom ućuta, i, osećajući koliko takvim držanjem dokazuje da Nikola nije u pravu, on se mirno vrati u carsku palatu.
Ali u veče, za vreme zvanične večere, u prisustvu vladika i velikodostojnika, car, pri kraju obeda poče oštro da prekorava prvosveštenika. On ga podseti na njegova obećanja, laskanja, njegovu bivšu uslužnost, i otvoreno ga nazva lažljivcem i varalicom. Zatim odvede sa sobom mitropolite u svoje privatne odaje i podseti ih u suzama na nesreće u njegovim uzastopnim ženidbama, i naredivši da mu donesu sina, uze ga u naručja i zatraži od sviju da ga blagoslove i da se mole Bogu za njega. Taj dirljivi prizor jako uzbudi vladike, koji su samo iz straha pošli za nepomirljivom; politikom Nikolinom. I rešenje spora približavalo se kraju. Rimski legati bili su stigli noseći oproštaj: na Zapadu, gde četvrta ženidba nije bila zabranjena, carska molba je izgledala sasvim prirodna. Uzalud je Nikola odbijao da stupi u javne odnose sa strancima, nadajući se da će tako razbuktati staru mržnju vizantisku prema tim Latinima, „koji izgleda, kako on kaže, da su kod nas došli samo da objave rat." Jedan deo grčkih episkopa, potkupljen, napusti svoga vođu: nekoliko najupornijih poslaše u izgnanstvo; a naročito, da bi sveštenstvo izvukli ispod uticaja patrijarhovog rešiše da rade protiv Nikole.
1. februara, u dvoru, pri kriju svečanog ručka, car otpoče pravu optužbu protiv prvosveštenika, koju je završio objavivši izrično njegove spletke s Dukasom i njegovu izdaju; posle toga, izdade zapovest da Nikolu zatvore i pod jakom stražom pošlju u jedan aziski manastir. Nekoliko dana zatim, sakupljeni Sinod dao je Lavu nužnu razrešnicu za njegovu ženidbu i oslobodio ga crkvenih kazna izrečenih protiv njega. A kako se Nikola i dalje uporno protivio, car mu naredi da dâ ostavku na svoj položaj. Bojeći se gonjenja kojim su mu pretili zbog njegovog zločina veleizdaje, Nikola najzad popusti; i mada se docnije gorko žalio na klevetničke pamflete rasturene protiv njega i na gnusnu pristrasnost koja je navela legate da prihvate laži rasprostrte o njemu, neosporna činjenica da je više voleo dragovoljno dati ostavku nego dopustiti da ga zbace, dovoljno dokazuje da nije osećao potpuno mirnu savest. Na njegovo mesto mitropoliti podigoše na presto pobožnog i strogog Jeftimija, i ovaj, i pored svoje odvratnosti, najzad popusti jednodušnoj molbi vladika, rimskih legata i cara.
Ovim poravnanjem, Lav je mislio da je po svojoj želji okončao pitanje svoje četvrte ženidbe;. u stvari, on je bio stvorio rascep u istočnoj Crkvi. Sveštenstvo i verni podeliše se između Jeftimija i Nikole; trebalo je proterati najuglednije mitropolite, koji su uporno stajali uz svrgnutoga patrijarha, naređivati gonjenja, pozatvarati protivnike; i te oštre mere još su pojačale javno osuđivanje Lava, Zoe i čak novoga patrijarha. Nesumnjivo, Jeftimije je bio pristao samo na jedno popuštanje; skinuvši sa cara crkvene zabrane, on nikako nije priznao zakonitost četvrte ženidbe i čvrsto je ostao pri zbacivanju sveštenika koji je blagoslovio carsko venčanje. Pri svem tom, pamfleti ga nisu štedeli više nego njegovoga gospodara, i Lav je isto tako računao na njega da utre poslednje tragove nezakonitosti koji su još prljali njegov brak. On je zahtevao od glavara crkve da Zoe bude zvanično imenovana kao Avgusta u molitvama čitanim u Svetoj Sofiji. Ali u tom pitanju, i pored preklinjanja i molba caričinih, i pored gneva carevog koji je u jedan mah hteo da zbaci Jeftimija, prvosveštenik je ostao nepokolebljiv. Ipak je pristao da 9. juna 911. g. svečano kruniše u Svetoj Sofiji mladoga Konstantina Porfirogenita za rimskog vasileusa. Svojom veštom upornošću, Lav VI je, uprkos svemu, bio došao do svoga cilja.
Pitanje četvrtog braka još je dugo međutim uzbuđivalo vizantiski svet. Kad je maja meseca 912. g. Lav VI umro, sve je zaista opet došlo u pitanje. Od tada pa za sedam godina te dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj, u borbi: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju večitu želju za vlašću.
Svakojako, po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoe iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva otrovan željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti.
To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je. pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. g.; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju.
Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoe, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako u buduće biti mrtva za svet. Ali Zoe je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Dukasa, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913. g.
Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoe je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se u buduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoe i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. g.).
Pa ipak je on na kraju pobedio i po svojoj volji okončao dugu svađu koja je proizišla iz četvrte ženidbe Lava VI Zoe, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantia, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutra dan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti: „Ostavite", reče on, „moju majku pored mene". Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918. g.
U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoe u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. g. podigao Roman Lekapen, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantiskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa.
Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoe, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta za navek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao.
Juna meseca 920. g., koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge". Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo", rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući". I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini.
Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga.
- ↑ Rambaud, L'Empire grec au X-e siècle, str. 10