Vizantijske slike (Š. Dil) 7

Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil

Romantične pustolovine Vasilija Makedonca.

U vreme kada je carica Teodora sedela na prestolu sa svojim mužem Teofilom, od prilike oko 840. godine, jedan mladić siromašno odeven, ali kome su njegov visok stas, snažan sastav, i preplanula boja lica davali prilično dostojanstven izgled, ulazio je jednog večera, sa torbom na leđima i štapom u ruci, u Carigrad, kroz Zlatna Vrata. Bila je nedelja, i noć je bila blizu. Premoren i prašnjav, putnik leže pod trem obližnje crkve Svetog Diomeda i tu ubrzo duboko zaspa. A prekonoć, iguman manastira, kome je pripadala crkva, trže se iza sna, i ču neki glas koji mu govoraše: »Ustani, i idi otvori caru vrata od crkve«. Kaluđer posluša; ali pošto u dvorištu ne vide nikoga do jednog ubogog đavola u dronjcima, opruženog na pločama, pomisli da je sanjao i vrati se da legne. Onda, po drugi put, glas ga probudi iza sna i ponovi mu istu zapovest; i opet ustavši i ne videvši ništa do izdrpanog spavača, on se vrati u postelju. Onda, po treći put, zapovednički glas jače odjeknu u tišini i u isto vreme, da ne bi posumnjao da je budan, iguman dobi grub i tajanstven udarac pesnicom u rebra. »Ustani«, zapovedao je glas, »uvedi onoga što leži pred vratima. On je car«. Sav drhćući, sveti čovek žurno iziđe iz ćelije, siđe i zovnu nepoznatog. »Evo me, gospodaru,« odgovori mladić trgnuvši se; »šta zapovedaš tvome robu?« Iguman ga pozove da pođe za njim i posadi ga za svoj sto; ujutru mu dade da se okupa i iznese mu novo odelo; i kako putnik, iznenađen, ne mogaše da razume od kuda ga obasipaju tolikom pažnjom, kaluđer mu, u poverenju, otkri tajnu njegove budućnosti i zamoli ga da mu od tada bude prijatelj i brat.

Tom romantičnom pričom ulazi u istoriju čovek koji će, pod Teodorom i Mihailom III, tako vešto upravljati svojom sudbinom, — Vasilije Makedonac, koji treba nekoliko godina docnije da postavi svoju porodicu na presto Vizantije.

Istoričari koji su živeli na dvoru cara Konstantina VII, unuka Vasilijevog, rado su za toga osnivača dinastije sastavljali pristojan i čak znamenit rodoslov. Po njima, slavni vasileus vodio je poreklo po ocu od jermenske kraljevske kuće, po majci je bio u srodstvu sa Konstantinom i čak s Aleksandrom Velikim. Istina izgleda da je bila daleko skromnija. Vasilije je bio vrlo niskog roda; rođen je oko 812. god. od siromašnih doseljenika jermenskoga porekla, u neznatnoj seljačkoj porodici, koju su prilike dovele u Makedoniju; tu je porodicu bugarski rat upropastio i očeva smrt, poslednja nesreća, ostavila je sasvim bez sredstava. Vasilije, ostavši jedina potpora svoje majke i sestara, imao je tada dvadeset i pet ili dvadeset i šest godina. To je bio visok i jak momak, čvrste pesnice, snažnih pleća; gusta kovrdžava kosa okružavala je njegovo energično lice. Sasvim nepismen uostalom, — on nije znao ni da čita ni da piše, — to je pre svega bila jedna lepa ljudska životinja. To je bilo dovoljno da mu osigura sreću.

Vizantiski hroničari, koji su vrlo voleli nadprirodno, brižljivo su ispričali predskazivanja koja su prorekla buduću veličinu Vasilijevu: kako ga je, jednog lepog letnjeg dana, kad je on zaspao na njivi, jedan orao krstareći iznad deteta zaklonio senkom svojih krila; kako je njegova majka u snu videla gde iz njene utrobe izlazi jedno zlatno drvo puno zlatnog cveća i voća, koje je postalo ogromno i bacalo senku na celu kuću; i kako joj se, drugi put, u snu pojavio sveti Ilija Tezbit pod crtama jednog visokog starca s belom bradom, iz čijih je usta lizao plamen, i kako je prorok predskazao majci sjajnu sudbinu koja je čekala njenoga: sina. Sujeverje vizantiskog društva rado je šaralo tim čarolijama mladost velikih ljudi, i ono je iskreno verovalo u vrednost tih predskazivanja. U stvari, Vasilije Makedonac trebalo je da uspe u životu pomoću drugih sredstava i drugih osobina: svojim veštim i gipkim umom, svojom energijom koja nije prezala ni od čega, uplivom svoje snage, i najzad pomoću žena, koje su neodoljivo podlegale njegovim atletskim dražima.

U svojoj siromašnoj zemlji Makedoniji, Vasilije, prinuđen da se brine o porodici, brzo uvide da zemljoradnja nikako nije dovoljna da ishrani njega i njegove, i on prvo stupi u službu kod namesnika pokrajine. Zatim, ode u Carigrad da potraži sreću, i tu mu prilike pritekoše u pomoć, kako se samo može poželeti. Iguman Svetoga Diomeda, koji ga je prihvatio, imao je jednoga brata, lekara po zanimanju; ovaj vide mladića u manastiru, nađe da je ličan i dobro razvijen, i preporuči ga jednome svome pacijentu, rođaku carevom i Vardasovom, koji se zvao Teofilo i koga su zbog njegovog malog rasta prozvali Teofilices (mali Teofil). Taj mali čovek imao je jednu strast: to je da drži u svojoj službi ljude visokoga stasa, herkulske snage, koje je oblačio u sjajno svileno odelo, i ništa mu nije činilo veće zadovoljstvo no da se pokaže pred svetom sa svojom svitom od džinova. Čim su mu progovorili o Vasiliju, on htede da ga vidi i, očaran njegovom lepotom, odmah ga « pogodi da mu gleda konje, i prijateljski ga krsti nadimkom Kefalas — što će reći: »jaka glava«.

Vasilije ostade nekoliko godina u kući Teofilicesovoj, i za to vreme je imao jedan doživljaj koji mu je sasvim osigurao sreću. Kako je njegov gospodar bio poslat misijom u Grčku, Vasilije ga je pratio, kao konjušar; ali na putu on se razboli i morade se zadržati u Patrasu. Tamo naiđe na Danielidu. Danielida je bila bogata udovica, već malo zrela; imala je, kad ju je Vasilije poznao, velikoga sina, a izgleda da je čak imala i unučiće. Ali njeno bogatstvo bilo je za priču, »kraljevsko bogatstvo«, veli jedan hroničar, »pre nego privatnog čoveka«. Imala je robova na hiljade, ogromna imanja, nebrojena stada, radionice u kojima su žene tkale divne svile, prekrasne ćilime, izvanredno tanko laneno platno. Njena kuća je bila puna skupocenog zlatnog i srebrnog posuđa; njeni sanduci napunjeni sjajnim odelom; njeni kovčezi nabrekli od komada dragocenih metala. Ona sama držala je veliki deo Peloponeza i, po rečima jednoga istoričara, ona je zaista izgledala da je »kraljica te zemlje«. Volela je raskoš, parade: kad je išla na put, nikad se nije služila kolima ni konjem, imala je nosiljku, i pratili su je tri stotine mladih robova, koji su je naizmence nosili. Isto tako volela je lepe ljude: time je Vasilije privukao njenu pažnju. Treba li misliti da je i ona, kako beleže sujeverni hroničari, predosećala slavnu budućnost Makedonca? Ja bih radije verovao da je njena simpatija dolazila iz stvarnijih razloga. Toliko stoji da ga je ona lepo primila u svojoj kući; i kad se Vasilije najzad morao rešiti da pođe, ona mu dade novaca, lepoga odela, trideset robova da ga služe; s time je ubogi đavo postao veliki gospodin, i mogao je igrati ulogu u svetu i kupovati imanja u Makedoniji.

Nikada on uostalom nije zaboravio svoju dobrotvorku. Kad se, nekih dvadeset godina docnije, popeo na presto, prva mu je briga bila da Danielidinom sinu dâ jedno visoko dostojanstvo, zatim pozva staru gospođu, »koja je, vele, vatreno želela da još jedared vidi cara«, da mu učini posetu u prestonici. On je primi kao vladarku u palati Magnaur, i svečano joj dade titulu majke vasileusove. Sa svoje strane, Danielida, uvek darežljiva, donela je sobom skupocene darove za svoga staroga prijatelja; ona mu pokloni pet stotina robova, sto evnuha, sto neobično veštih vezilja, sjajne tkanine i šta ti još znam. Ona učini i nešto bolje. Vasilije je u to vreme gradio Novu Crkvu; ona htede da se pridruži tom pobožnom delu i dade otkati u peloponeskim radionicama molitvene ćilime, koji će pokriti sav pod crkve. Najposle, ona obeća da u svome testamentu neće zaboraviti sina njenog nekadašnjeg ljubimca. Posle toga ona se vrati u Patras; ali svake godine, dokle god je Vasilije živeo, dolazili su mu iz Helade velelepni darovi koje mu je slala njegova stara prijateljica; a kad on umre, pre nje, ona prenese na vladaočevog sina naklonost koju je bila posvetila ocu. Ona dođe još jedanput u Carigrad da ga vidi, i u svome testamentu naimenova ga svojim opštim naslednikom. Kad je carski punomoćnik poslat da sastavi inventar nasledstva stigao kući Danielidinoj, on zastade preneražen jednim tako basnoslovnim bogatstvom. Da se i ne pominje kovan novac, adiđari, skupoceno posuđe, hiljade robova — car je od njih oslobodio tri hiljade koje je poslao kao naseljenike u južnu Italiju, — vasileus lično nasledio je više od osamdeset dobara. Vidi se kakvo je u IX veku bilo bogatstvo vizantiske carevine, kakva su ogromna imanja imale one velike porodice provinciske aristokratije, koje su igrale tako veliku ulogu u istoriji monarhije. Ali naročito, zar to nije jedna zanimljiva i privlačna pojava, ta stara gospođa, čije je prijateljstvo, brižljivo negovano, bilo od takve koristi domu Makedonskom?

Vrativši se iz Patrasa u Carigrad, Vasilije ponova ode kod Teofilicesa u službu, kad ga jedan nepredviđen slučaj približi caru. Jednoga dana, rođak Mihaila III, patricije Antigon, sin Vardasov, davao je u čast svog oca svečan ručak; pozvao je bio mnogo svojih prijatelja, senatora, uglednih ličnosti, i isto tako bugarske poslanike koji su se u prolazu desili u Vizantiji. Po običaju na vizantiskim gozbama, pri kraju obeda dođoše hrvači da razonode goste svojim vežbama. Onda Bugari, sa svojom uobičajenom razmetljivošću i može biti raspaljeni dobrim ručkom, počeše hvaliti izvesnog atleta njihove narodnosti, izjavivši da je to nepobediv čovek i da će on savladati svakoga ko mu protivstane. Uhvatiše ih za reč: i zaista varvarski borac obori sve suparnike. Vizantinci su bili dosta poniženi, i još više nadraženi, kad Teofilices, koji je bio na ručku, poče: »Ja imam u službi jednoga čoveka, koji će, ako želite, izdržati borbu sa vašim slavnim Bugarinom. Jer zaista bilo bi malo stidno za Rimljane da taj stranac ode kući, ne našavši dostojnog takmaca«. Primiše; zovnuše Vasilija; dvoranu brižljivo posuše peskom da načine ugodno zemljište za dva borca, i borba poče. Snažnom rukom Bugarin se napreže da podigne Vasilija sa zemlje i da ga dovede da izgubi ravnotežu; ali još snažniji, Vizantinac. diže njega, okrete ga živo oko sebe, i veštim hitcem, čuvenim tada u boračkim dvoranama, baci na zemlju svoga suparnika, onesvešćenog i prilično ovređenog.

Ovaj podvig privuče na Makedonca pažnju dvorskih ljudi. A na nekoliko dana potom car dobi na dar od nekog provinciskog namesnika, jednog vrlo lepog konja; i odmah je hteo da ga proba. Ali kad se vladar približi životinji i htede da mu otvori usta, da bu mu pregledao zube, konj se užasno prope, i ni car ni njegovi konjušari nisu ga mogli savladati. Mihailo III bio je vrlo nezadovoljan, kad se umeša uslužni Teofilices: »Ja imam kod kuće, Gospodaru, jednoga mladog čoveka vrlo veštog da rukuje konjima; ako Vaše Veličanstvo želi da ga vidi, on se zove Vasilije«. Iz dvora odmah poslaše po Makedonca, i tada, »kao drugi Aleksandar na drugom Bukefalu«, po izrazu jednoga istoričara, »kao Belerofon na Pegazu«, on. skoči na leđa životinji i za nekoliko trenutaka sasvim je ukroti. Vasileus je bio ushićen: nije se smirio dok mu Teofilices nije ustupio tog lepog momka, koji je bio tako dobar konjušar i tako snažan borac. I gord svojom tekovinom, on odvede Vasilija da ga predstavi svojoj majci Teodori: »Hodite da vidite«, reče joj, »kakvog sam lepog čoveka našao«. Ali carica, pošto je dugo posmatrala novoga ljubimca svoga sina, reče tužno: »Kamo sreće da nikada nisam videla toga čoveka! On će uništiti našu lozu.«

Teodora je imala pravo. Taj atlet, koji je umeo da se dopadne ženama, sad je imao da pokaže da je sposoban i za druge stvari. Oko 856. g. on je stupio u službu Mihaila III: jedanaest godina docnije on je bio car.

II

U trenutku kad je Vasilije došao na dvor, Vardas, ujak vasileusov, postajao je svemoćan. Ubistvo Teoktitosovo, Teodorino povlačenje od sveta, učinili su uskoro od njega pravog poglavara vlade; i jedno za drugim naimenovan za magistra i vrhovnog komandanta vojske, uskoro za kuropalata, najzad gotovo pridružen carstvu sa titulom Cezara, on je vladao kao gospodar pod imenom Mihaila III.

I pored svojih poroka, Vardas je bio čovek odličnih sposobnosti. Gramzivo slavoljubiv, strasno žudan vlasti, bogatstva i raskoši, on je ipak želeo da se pokaže kao dobar administrator, strog sudija, nepodmitljiv ministar; i samim tim, i pored nedostatka savesti i njegove duboke nemoralnosti, on je postao vrlo popularan. Vrlo uman, on je voleo književnost, interesovao se za nauke. Njemu pripada čast za osnivanje slavnog universiteta Magnaura, gde je pozvao najčuvenije naučnike svoga vremena; tu se predavala gramatika, filosofija, geometrija, astronomija; a da bi podstakao zauzimljivost profesora i revnost učenika, Vardas je pravio česte posete školi i pažljivo pratio rad. On je među svoje prisne prijatelje ubrajao slavnoga Lava Solunskog, velikog matematičara, čuvenoga filosofa i lekara, jednoga od najvećih duhova IX veka, i koji je, kao svi veliki naučnici srednjega veka, uživao kod svojih savremenika dosta zao glas vračara i mađioničara. A bez sumnje, s druge strane, Vardas je sablažnjavao varoš i dvor; sa svojom snahom održavao je vrlo sumnjive odnose, i to je čak bio prvi uzrok velikome sukobu koji je buknuo između papskog poslanika i patrijarha Ignjatija,kad je prvosveštenik smatrao za dužnost da zabrani svemoćnom regentu pristup u Svetu Sofiju. Ali u glavnom i sami neprijatelji Vardasovi prinuđeni su da priznaju njegove visoke sposobnosti. Pod. njegovom upravom postignuti su znatni vojnički. uspesi protiv Arapa; drski napad na Carigrad. koji su pokušali Rusi bio je snažno odbijen; a naročito, uz pripomoć patrijarha Fotija, Ignjatijevog naslednika, Vardas je postigao slavu da uspešno izvede veliko delo hrišćanskih misija, koje je odnelo evanđelje Moravcima i Bugarima, pod njegovom zaštitom su Ćirilo i Metodije, slovenski apostoli, preduzeli veliko delo, kojim je čitava jedna rasa bila pridobijena za pravoslavlje.

Dok je Cezar tako vladao, car je produžavao da tera svoje ludosti. On je rasipao na smešne troškove novac koji su skupili njegovi roditelji; on je začuđavao i vređao prestonicu svojim neobuzdanim sklonostima ka trkama i konjima. Dao je sagraditi jednu veličanstvenu štalu, ukrašenu kao dvor najskupocenijim statuama, i time se više ponosio nego i sam Justinijan što je sazidao Svetu Sofiju. Živeo je u društvu kočijaša, obasipajući ih zlatom, uživajući da lično kumuje njihovoj deci; on sam u kočijaškoj haljini predsedavao je trkama hipodroma i često je, po naročitoj stazi u palati Svetoga Mamasa, sam trčao, primoravajući carske velikodostojnike da čine što i on i da uzmu boje cirkusa, da bi se s njime takmičili za nagradu. I, da bi poruga bila još sablažnjivija, jedna ikona Bogorodičina nameštena na carski presto, zauzimala je mesto vasileusa i predsedavala svetkovini.

Kad se Mihailo III provodio, nikako nije dopuštao da ga, ni pod kakvim izgovorom, ko uznemirava. Jednoga dana kad je bio na hipodromu, javiše mu da su Arapi zauzeli aziske oblasti, i kako je glasnik vrhovnog zapovednika sa strepnjom očekivao, stojeći pred vasileusom, vladalačke zapovesti: »Ali kakva drskost, uzviknu odjednom car, doći i govoriti mi o tim stvarima, kad sam ja sav zauzet jednom trkom od najveće važnosti, i kad ima da se reši da li se desne dvokolice neće slomiti na zavijutku«. Između granice Kilikije i prestonice postojao je neki sistem signala vatromu, neka vrsta optičke telegrafije pomoću koje se moglo hitno javljati o upadu muslimana: Mihailo III dade ga razoriti, navodeći da to u dane svečanosti rasejava narod i da rđave vesti tako dostavljene smetaju gledaocima, rastužujući ih, da potpuno uživaju u zadovoljstvu igre. Zna se već o njegovom razvratu i šalama ko]e je izmišljao sa svojom pratnjom od dvorskih budala i lakrdijaša; zna se o njegovom pijanstvu, koje mu je u istoriji steklo nadimak Mihailo Pijanica, i kako je, posle pića, ne znajući više dobro šta ravnodušno govori, izricao smrtne kazne ili pronalazio čiste ludosti. Jedini način da mu se neko dopadne bio je da se pridruži tim čudnovatim zabavama, i, svako se na dvoru trudio da mu ugodi. Priča se da je i sam patrijarh Fotije nalazio da su careva uveseljavanja vrlo zabavna i rado je, da bi mu ugodio, pio za stolom još više nego on. U svakom, slučaju, Vasilije je brzo razumeo da je tu način da osigura sebi sreću.

On je vešto pomagao u svemu, pristajao na sve i koristio se svačim. Godine 856. zvanje velikog štitonoše ostade prazno, pošto je njegov vlasnik bio u zaveri protiv cara: to mesto dobi Vasilije. 862. g. prvi komornik Damjanos, stari prijatelj Vardasov, bude smenjen, pošto se ogrešio o poštovanje prema Cezaru, sa kojim je bio u zavadi: Vasilije nasledi to mesto 6d poverenja, koje onoga koji ga zauzima dovodi u tesnu vezu sa vladaocem. Mihailo III, uostalom, obožavao je svoga ljubimca;, on je govorio onima koji su ga hteli slušati da mu je jedini Makedonac odan i veran služitelj. I zato ga on načini patricijem, i najposle ga oženi. U stvari, Vasilije je već imao ženu, Makedonku kao i on, koja se zvala Marija; vasileus ga primora da se razvede, i Marija bi, sa nešto novaca, ispraćena u svoj rodni kraj. Posle toga, car oženi svoga prijatelja svojom milosnicom Evdokijom Ingerinom.

To je bila vrlo lepa žena, kojoj je Mihailo bio milosnik već više godina i koju je još jednako voleo: i zato, kad ju je udavao, postavio je uslov da je zadrži za milosnicu, i ugovora su se tako tačno pridržavali, da nezavisni hroničari bez uvijanja pripisuju caru očinstvo prva dva deteta Vasilijeva. Dvorski pisci, prirodno ćutljiviji u jednom tako tugaljivom pitanju, naprotiv, rado su hvalili ne samo lepotu i ljupkost Evdokijinu, nego još i njenu mudrost i vrlinu; samo njihovo zadržavanje na tome pokazuje da je to bilo jedno bolno mesto, malo tegobno za Makedonski Dom. Vasilije jedini izgleda da se bez muke prilagodio tome neugodnom položaju; uostalom, imao je gde da se uteši. On je bio milosnik Tekle, careve sestre; i Mihailo III zatvorio je oči na tu vezu, kao što je Vasilije zatvarao oči na preljubu svoje žene. I to je bio najlepši brak u četvoro što se može zamisliti.

Vasilije, može se misliti, nije bez računa pokazivao toliku uslužnost. U tome makedonskom pustolovu, tako dobrom dvoraninu i tako savitljivom, Vardas je dobro prozreo skriveno slavoljublje koje sebi krči puteve. »Ja sam oterao lisicu,« govorio je on svojim prijateljima, posle pada Damjanosova; »ali, na njeno mesto, uveo sam lava, koji će nas sve prožderati.« I zaista, između ljubimca i ministra uskoro se zametnu ogorčena borba. Vasilije se trudio da ubedi cara da mu Cezar radi o glavi: ali se Mihailo samo smejao na te besmislene optužbe. Tada, da bi došao do cilja, smutljivi Makedonac potraži saučesnika; on se nađe sa Simvatiosom, vlastitim zetom Vardasovim, i pod najstrašnijim zakletvama dostavi mu da mu je car, koji ga jako ceni, vrlo naklonjen, ali da se jedini njegov tast protivi njegovom pravednom unapređenju. Kad to svrši, on produži da spletkari kod cara, i, da bi potkrepio svoje izkaze, on se pozove na Simvatiosa, koji se, zaveden i besan, nije ustezao da se s Vasilijem zakune kako Vardas zaista sklapa zavere. Jako pokoleban tim izjavama, Mihailo III malo pomalo pomiri se s mišlju da preduzme korake protiv ministra. Ali je Cezar bio moćan; u Carigradu su ga poštovali toliko isto i još više nego cara; preko svoga sina Antigona, glavnog zapovednika garde, on je držao prestoničke trupe; pokušati u Vizantiji udar protiv njega bilo je osuditi se unapred na siguran neuspeh. Da bi našli zgodnu priliku, trebalo je udaljiti Vardasa od njegovih pristalica; nagovoriše dakle cara, da objavi pohod na Aziju, protiv Arapa; dužan da prati vasileusa, Vardas se tako bez odbrane predavao u ruke svojim neprijateljima.

Cezar je bio izvešten o svima tim spletkama i u njegovoj okolini savetovali su mu čak da se brani, da smelo izjavi kako neće pratiti cara sa vojskom. Razume se da su sujeverne duše otkrile takođe svakojake zlokobne predznake, koji su predskazivali skori kraj ministrov. Pričalo se kako je u crkvi, dok je bio udubljen u molitve, odjednom osetio pozadi neku nevidljivu ruku, gde mu trza sa ramena svečani plašt. Zloslutno su tumačili neočekivani poklon koji mu je skoro bila poslala njegova sestra Teodora: to je bila jedna odeća izvezena zlatnim jarebicama i koja slučajno nije bila dovoljno dugačka; pogađači su se složili u tome da jarebica znači izdajstvo, i da suviše kratko odelo ukazuje na skoru smrt. I sam Vardas imao je uzbuđujuće snove. Video je sebe kako ulazi u Svetu Sofiju pored cara, na dan jedne svečane litije, i u apsidi crkve, odjednom, spazi Svetoga Petra gde sedi na prestolu među anđelima, i kod njegovih nogu patrijarha Ignjatija kako traži pravdu protiv svojih gonilaca. I apostol, pruživši mač jednom službeniku svom odevenom u zlato, postavi cara sebi s desne strane, Cezara s leve, i zapovedi da ga udare mačem. Ali Vardas je bio suviše pametan, suviše slobodouman, da bi pridavao mnogo važnosti tim slučajnostima. A i car i njegov ljubimac nisu ništa štedeli da mu uliju poverenje i sigurnije ga uvuku u klopku. Pre polaska, obojica odoše sa Cezarem u crkvu Svete Marije Kalkopratije, i tu, u prisustvu patrijarha Fotija, koji primi njihovu zakletvu, obojica se svečano zakleše na Hristovu krv da se Vardas nema od njih ničega bojati. Gotovo ubeđen, regent se reši da pođe sa dvorom: Vasilije, tri puta krivokletnik, bio je došao do svoga cilja.

Hroničari naklonjeni makedonskoj dinastiji sve su učinili da opravdaju Vasilija za zločin prema Vardasu, i trudili su se da pokažu kako on nije igrao nikakvu ulogu u tome ozbiljnom događaju. Istina je sasvim drukčija. Vojska i dvor bili su prešli u Aziju. Vasilije, sa nekoliko zaverenika, sa svojom braćom, rođacima, prisnim prijateljima, koje je pridobio za svoje planove, bio je gotov da pristupi poslu čim mu car bude izdao zapovest; i, da bi ubrzali događaj, njegovi saučesnici i on podsticali su Mihailovu zlu volju protiv njegovoga ujaka, i ukazivali na drskost Cezarevu, čiji je šator bio podignut na jednom brežuljku koji je nadvišavao carev šator. Vardas je znao sve o zaveri koja se kovala; ali, sa lepim preziranjem opasnosti, on je opomene svojih prijatelja nazivao besmislicama, i, verujući u moć svoga anđela čuvara, računao je da se njegovi neprijatelji neće usuditi. Da bi izgledao dostojanstveniji, on obuče raskošno odelo, i, na konju, sa mnogobrojnom svitom, ode rano ujutru, po običaju, caru na podvorenje. Vasilije ga je čekao. Prema njegovom položaju velikoga komornika, njegova je dužnost bila da primi Cezara i da ga uvede kod vasileusa, vodeći ga za ruku. Ušavši pod šator, Vardas sede pored vladaoca i započe se razgovor. Tada jednim pogledom Mihailo pokaza svojim vernima da je trenutak došao. Na taj mig, logotet Simvatios iziđe «z carskog šatora i, načinivši na svome licu znak krsta, tim unapred ugovorenim pokretom, izvesti ubice i uvede ih u dno šatora. Već je Vasilije, stojeći iza Vardasa, i jedva se uzdržavajući, upućivao ministru preteće pokrete, kad se Cezar odjednom okrete i razumede. Osećajući da je izgubljen, on se baci pred noge Mihailu, preklinjući ga da ga spase. Ali Vasilije uze mač u ruku; na taj znak zaverenici jurnuše, i pred očima neosetljivog ili nemoćnog cara, oni isekoše na komade nesrećnog Cezara. Toliko su se bili okomili na taj raskrvavljeni leš, da su posle jedva mogli pokupiti nekoliko bezobličnih ostataka, koji su sahranjeni u onom istom manastiru Gastriji, gde se Teodora, po zapovesti svoga brata, morala nekad povući.

Zvanično pričanje ovog događaja, očevidno sastavljeno da opravda to podlo ubistvo, tvrdi da su zaverenici, posle dugog ustezanja, tako postupili samo da spasu caru ugroženi život, i da je u tišmi koja je nastala posle ubistva, Mihailo III bio izložen najozbiljnijoj opasnosti. Ali ta priča nije prevarila nikoga. Bez sumnje, patrijarh Fotije, dobar dvoranin, pohitao je da čestita caru što se izvukao iz tako velike opasnosti; narod, iskreniji, i koji je voleo Vardasa, vikao je pri prolazu vladara: »Lepo si se proveo na putu, vasileuse, ti koji si ubio svoga rođaka i prolio krv svojih srodnika. Teško tebi! teško tebi!«

III

Vasilije je pobedio. Nekoliko nedelja docnije, dar, koji nije imao dece, usvoji ga i podiže do dostojanstva magistra; malo posle, on ga pridruži prestolu.

Na dan Duhova 866. godine narod s čuđenjem vide da se dižu dva prestola u Svetoj Sofiji, i besposleni ljudi bili su vrlo radoznali šta to može biti, govoreći da ima samo jedan vasileus. Sve se uskoro razjasni. U uobičajeni čas, carska povorka uđe u sabornu crkvu: Mihailo III išao je na čelu, u svečanom odelu; Vasilije je išao za njim noseći znake i mač prvoga komornika. Čvrstim korakom vladalac dođe do ikonostasa i stade na najviše stepene; ispod njega Vasilije zastade; niže se naređaše carski sekretar, veliki načelnik dvora ili prepozit, poglavari straža, koji su prestavljali zvaničan narod. I tada, u prisustvu dvora i sakupljene gomile, carski sekretar pročita vasileusov izveštaj: »Vardas Cezar, glasio je taj dokumenat, sklopio je zaveru protiv mene da me ubije, i zato me je odveo izvan prestonice. I da nije bilo prijateljskih opomena od Simvatiosa i Vasilija, mene više ne bi bilo među živima. Ali on. je poginuo kao žrtva svoga greha. Ja dakle naređujem da Vasilije, moj verni sluga, koji čuva moje veličanstvo, koji me je oslobodio moga neprijatelja, i koji me voli, bude u buduće čuvar i administrator moje carevine i da bude od sviju pozdravljan kao car.« Vasilije, vrlo uzbuđen, proli suze na ovo saopštenje, koje ga bez sumnje nije iznenadilo. A Mihailo, predavši svoju sopstvenu krunu patrijarhu, koji je blagoslovi, stavi je zatim na glavu Vasiliju, dok su mu načelnici ogrtali plašt i obuvali crvene čizme. I narod povika po propisu: »Živeli carevi Mihailo i Vasilije«.

Blagodarnost nikada nije bila glavna vrlina Makedončeva. Kako su njegovi dojučerašnji saučesnici, naročito Simvatios, zahtevali svoj deo vlasti i počasti, pošto mu više nisu trebali, on ih. bez ustezanja odgurnu; i kad se oni, nezadovoljni, pobuniše, on ih strogo kazni za njihovu pobunu. Ali sa jednim vladaocem kao što je bio Mihailo, i blagonaklonost najtemeljnija na izgled, bila je uvek neizvesna: u toliko više što su se mnogi dvorski ljudi, surevnjivi na brzo uzdizanje ljubimčevo, trudili da ga izobliče kod cara i da ga uvere kako mu njegov novi drug radi o glavi. Uzalud je Vasilije, da bi sačuvao njegovo poverenje, činio što treba, prisustvovao carskim gozbama, pijući s njime, dopuštajući mu svaku slobodu sa njegovom ženom Evdokijom: sa nestalnim i promenljivim duhom kao što Je bio Mihailov, on se bez prestanka morao bojati za svoju vlast, pa i za sam svoj život.

On uskoro sasvim jasno oseti opasnost koja mu je pretila. Jedno veče, da bi se proslavila pobeda koju je vasileus odneo na trkama, davala se svečana večera u palati Svetoga Mamasa. Pri kraju obeda, jedan od prisutnih, patricije Vasiliscianos, koga je vladalac rado gledao, poče čestitati caru što je sa toliko veštine i sreće terao svoja kola. Onda Mihailu, već malo pijanom, dođe jedna smešna misao, kao što su mu često dolazile posle pića: »Ustani«, reče on patriciju, »skini mi moje crvene čizme i navuci ih sebi«. Ovaj je, zbunjen, gledao Vasilija, kao da traži od njega saveta; onda mu vasileus, planuvši, zapovedničkim glasom naredi da smesta posluša; zatim, okrenuvši se svome ortaku: »Boga mi«, reče podrugljivo Vasiliju, »izgleda mi da njemu bolje stoje nego tebi«, i poče da sastavlja stihove u čast svoga novoga ljubimca. »Pogledajte ga svi«, pevao je on, »i divite mu se. Zar nije dostojan da bude car? lep je; kruna mu lepo stoji; sve se steklo da uveliča njegovu slavu.« Vasilije, ogorčen, gutao je svoj bes ćuteći; Evdokija, sva u suzama, pokušavala je da urazumi Mihaila: »Velika je stvar, Gospodaru«, govorila je ona, »carsko dostojanstvo: ne bi ga trebalo sramotiti«. Ali Mihailo, sve više pijan, odgovaraše smejući se: »Ne brini ti o tome, ćerko. Sviđa mi se da načinim Vasiliscianosa carem.«

Možda je i Teodora, koja je, izgleda, opet bila ušla u milost kod sina, buškala protiv Vasilija, i gledala da ga obori. Tek, to stoji da je Makedonac, osetivši kako njegov drug hoće da se otrgne, smatrao da je vreme svršiti s njime. Da bi opravdao taj poslednji čin drame, Konstantin VII, unuk Vasilijev, trudio se da nam predstavi Mihaila u najcrnjim bojama i, u jednoj žestokoj optužbi, pokupio je priče o svima njegovim ludostima, o svima njegovim skandalima, o svima njegovim zločinima: ipak nije smeo da kaže kakvog je učešća uzeo njegov deda u ubistvu čoveka koji je bio njegov gospodar i dobrotvor. I ovde međutim istina nije ni malo sumnjiva.

23. septembra 867. g. car je večerao u palati. Svetog Mamasa. I pored dostava koje je dobio protiv Vasilija, i pored mržnje koju je sad osećao spram svoga nekadašnjeg prijatelja, vladar je pozvao svoj sto svoga carskog ortaka i njegovu ženu Evdokiju. Kao obično, car je mnogo pio, a znalo se, da kad je pijan, on je sposoban za sve. Vasilije tvrdo rešen da izvrši nameru, bio se već od pre nekoliko dana sporazumeo sa većinom onih koji su mu nekad pomogli da se otarasi Vardasa. Smatrajući da je čas došao, on iziđe, pod jednim običnim izgovorom, iz dvorane u kojoj je bila gozba, i otišavši u carsku spavaću sobu, razvali brave svojom atletskom pesnicom, da bi onemogućio caru da se zaključa; zatim se vrati na svoje mesto za stolom; po običaju, Evdokija se umiljavala na sve moguće načine oko svoga milosnika. Kad se, dosta dockan u noć, gosti digoše, sam Vasilije htede da pridrži cara, koji je posrtao, odvede ga u njegovu sobu i na pragu poljubi mu ruku s poštovanjem. Pod stražom dva verna služitelja, Mihailo ubrzo zaspa; tada, sa zaverenicima, Vasilije uđe u sobu. Bilo ih je svega osam. Na taj nagli upad, komornik Ignjat poče uplašeno vikati, pokuša da se odupre: na borbenu graju, vasileus se probudi i, odjednom otrežnjen, pogleda. Onda Jovan Haldios, jedan od Vasilijevih prijatelja, izvuče svoj mač, i jednim jakim zamahom odseče obe ruke caru; drugi jedan obori Vasiliscianosa; za to vreme ostala družina čuvala je stražu na vratima, da bi sprečila vojnike koji su bili na službi da priteknu u pomoć svome gospodaru. Posle ovog udara, zaverenici se posavetovaše: »Mi smo mu odsekli ruke, reče jedan, ali on je još živ: a ako on živi, šta će biti s nama?« Onda se jedan od ubica vrati u sobu gde je Mihailo, uspravljen na postelji, sav obliven krvlju, jaukao i grdio svoje ubice, a naročito Vasilija. Jednim snažnim udarcem mača čovek mu proburazi trbuh, zatim, ponosito, dođe da javi Vasiliju da je ovoga puta sve svršeno.

Konstantin VII osetio je užas toga tragičnog i podlog ubistva. U biografiji svoga dede koju je napisao, on prosto veli: »Cvet velikaša i Senata pogubio je cara u palati Svetog Mamasa uz pripomoć nekoliko vojnika iz garde; i, postavši neosetljiv u pijanom stanju, on je bez muka prešao iz sna u smrt«. Kraj Mihaila III sasvim je drukčije svirep i užasan. On je poginuo, ako ne od ruke, a ono na zapovest samog onog koga je on načinio carem; i naglo otrežnjen u poslednjem času, on je mogao za vreme svojih strašnih smrtnih muka da oseti sve verolomstvo onoga Vasilija dvostrukog oceubice, krvnika svoga zakonitog vladara i svoga poočima.

Mračna predskazivanja Teodorina bila su se ostvarila: uklonivši sve prepreke koje su ga rastavljale od prestola, Makedonac je bio car. Žurno, da bi okončali rezoluciju, prešavši preko Zlatnog Roga, zauzeše Svetu Palatu, i ujutru, prva briga novoga gospodara bila je da tu smesti, sa velikim ceremonijama, u odeljenja zakonite carice, svoju ženu Evdokiju Ingerinu, koja je, do kraja, bila milosnica Mihaila III. Sa njom se on, bez stida, pokazao o božićnjim svetkovinama 867. g. na ulicama prestonice, vozeći se na raskošnim kolima u koja su bila upregnuta četiri belca; nekoliko godina docnije čak je imao od nje jednoga sina, koji je bio njegovo prvo zakonito dete, i zatim još četiri kćeri. Duša makedonskog seljaka, koja je ostala prostačka, nije se, kao što se vidi, nimalo uzbuđivala taštom osetljivošću.

I takav je on uvek bio. Vasilije je u svome životu sreo tri žene. Danielida, matrona iz Patrasa, bila je bogata; ona mu je, s novcem, dala sredstva da se podigne: zato je on brižljivo čuvao njenu uspomenu i negovao njeno korisno prijateljstvo. Evdokija je bila careva milosnica: on je uslužno primi za ženu, i uslužno zatvori oči. pred njenim neispravnim vladanjem. Jer ona je služila njegovoj ambiciji, jer ona mu je bila koristan ortak; i zato ju je on, čak posle smrti Mihailove, i pored novih sablazni njenoga života, uvek zadržao, osećajući da bi dinastiju izložio opasnosti kad ne bi imao za nju neiscrpna blaga praštanja. Najposle Tekla, sestra Mihaila III, osećala je prema lepom čoveku Vasiliju jednu zaljubljenu slabost: spram nje jedine on se pokazao strog. Kad je docnije doznao da je uzela drugoga milosnika, staroga prijatelja Cezara Vardasa, on dade čoveka na rozge i naredi da ženu svirepo išibaju. I to nije bio, kao što bi se na prvi pogled moglo misliti, zanos zadocnele ljubomore kod ostarelog cara; praktičan duh, Vasilije je u isto vreme konfiskovao u svoju korist Teklino imanje.

Tako je on celoga života ostao ljudska životinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima, grubim i sirovim nagonima, kao što je bio godinama ranije, kad je zasnivao svoju sreću; i to baca čudnovatu svetlost na psihologiju toga osnivača dinastije. To je bio slavoljubiv čovek, vešt i srećan, i isto tako veliki političar, koji je svojom vladavinom pripremio vizantiskoj carevini dva veka slave i sjaja. To je uvek bila jedna koristoljubiva i niska duša, bez ustručavanja i bez osetljivosti, bez zahvalnosti i bez časti.

IV

Izgleda da su nas pustolovine Vasilija Makedonca malo udaljile od blagočestive carice Teodore: tragični događaj od 23. septembra 867. g. vraća nas njoj. I zaista, toga tužnoga dana ona se poslednji put javlja u istoriji. Kad su se, posle smeštanja Vasilijevog u Svetu Palatu, postarali da izvrše poslednje dužnosti prema ubijenom caru, izaslanici vasileusovi, došavši u palatu Svetog Mamasa, bili su svedoci jednog žalosnog prizora. »Oni nađoše leš Mihaila III gde leži na zemlji, prosute utrobe, rđavo zavijen u pokrivač jednoga od njegovih konja, koje je on mnogo voleo. Oko tela nekoliko žena u žalosti plakale su i molile se Bogu. To je bila stara carica Teodora i njene kćeri, koje su dotrčale na vest o drami i koje su pobožno molile milost božiju za nesrećnika.

Po okolnostima u kojima je ona došla do vlasti, po svome velikom naporu da povrati pravoslavlje, blažena Teodora liči na drugu jednu vizantisku caricu, vasilisu Irenu. Pa ipak, ona nema ni njenu zapovedničku i oholu pojavu, ni njeno vatreno i zločinačko slavoljublje. Pobožna i nežna, ona je volela ikone, svoga muža i svoga sina, i može biti, posle smrti Teofilove, svoga ministra Teoktitosa; a ako je imala mržnje, poglavito spram svoga brata Vardasa, to nije bilo iz žalosti za izgubljenom vlašću, nego pre iz sećanja na svoga ljubimca, izdajnički zaklanog. Ona je s prestola sišla prosto, bez ogorčenja; u svojoj dugoj starosti, dočekala je bol da prisustvuje uništenju svoga doma i padu dinastije. Ako je danas slavna u istoriji, to je naročito zato što je obnovila pravoslavlje; ali ona i s druge strane zaslužuje da privuče pažnju i da se održi u sećanju. Događaji u koje je ona bila umešana, kao i Vasilijeve pustolovine, bacaju čudnu svetlost na tu Vizantiju IX veka, u kojoj ujedno nalazimo, da uzmemo naslov jedne lepe knjige Morisa Baresa, »krvi, slasti, smrti«