Vizantijske slike (Š. Dil) 11

Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil

Jedna građanska porodica u Vizantiji XI veka.

Ona čiju bih sliku ovde hteo da iznesem razlikuje se u dve glavne tačke od vizantiskih žena kakve nam se obično predstavljaju: ona je bila iz srednjeg građanskog staleža, i bila je poštena žena. Iako je po tome možda manje živopisna, manje zanimljiva kad joj posmatramo život nego razne Teofane, Zoe, i njima ravne, možda i ona daje, bolje nego te velike gospođe malo izuzetnoga vladanja, tačan i pravilan pojam o vremenu u kome je živela. Ona se zvala Teodota, i bila je mati onog Mihaila Pselosa, čije sam odlične osobine ranije spomenuo; ona nam je vrlo dobro poznata blagodareći jednoj zanimljivoj knjižici, posmrtnoj pohvali koju je u njenu čast napisao taj sin koji ju je obožavao. I bez sumnje, ona nije igrala nikakvu ulogu u događajima veka u kome je protekao njen život; ništa nije bilo jednostavnije, spokojnije, skromnije, i u izvesnom smislu prostije nego njen život: i baš po tome ona za nas predstavlja naročitu zanimljivost. Preko nje mi pomalo prodiremo u unutrašnji i porodični život toga iščezlog društva, i njena slika dobija u neku ruku vrednost predstavnika svoje vrste. Ona nam pokazuje tip hiljada vizantiskih građanki, njenih savremenica, koje se nisu više nego ona pele pod velikim suncem istorije, ali koje su, kao ona, živele pobožno, skromno, dostojanstveno, kao čestite žene što su i bile; i tako preko nje, po jednom osobenom primeru, mi vrlo lepo doznajemo kakva su bila zanimanja, brige i radosti jedne građanske porodice u Vizantiji XI veka.

I

Teodota je bila rođena u Carigradu, oko poslednjih godina X veka, od skromnih, prostih i čestitih roditelja. Ona je bila najstarija od nekoliko dece, i, u tesno vezanoj sredini u kojoj je odrasla, izgleda da je bila jako voljena i cenjena. Kao sasvim mala, pokazala je preranu lepotu; kao mlada devojka bila je divna; i mada joj imovno stanje nije mnogo dopuštalo da se oblači u sjajno odelo, a i sama nije imala sklonosti tome, ljupkošću svoga skladnog stasa, lepotom svoje kose, svežinom svoje boje, sjajem svojih ponositih očiju, ona je izazivala divljenje svakoga ko bi joj se približio. »Ona je bila, kaže Pselos u knjižici koju sam naveo, kao ruža, kojoj nije potrebno da šta dodaje svojoj lepoti«.

U moralnom pogledu, ona je imala zdravoga razuma, odlučnosti, određen i čvrst duh, koji se video i po samom mirnom i staloženom načinu govora. Kao devojke njenoga staleža, ona je u roditeljskoj kući dobila glavno vaspitanje, i, po običaju toga vremena, ono je bilo dosta neznatno. Navikli su je na domaće poslove, naučili da prede, da veze, da tka; uz to su joj dali nešto malo znanja o književnosti, koje je ona, kao nedovoljno, gledala da dopuni. I možda bi u intelektualnom pogledu ta pametna žena više poželela: ona je katkada žalila što nije čovek, i što joj njen pol zabranjuje da posećuje škole i da se meša u naučne razgovore. I najzad, bila je pobožna i rado je išla u crkve, gajeći još od tada, u svojoj mladoj čistoj duši, vatrenu i mističnu pobožnost. I pored obožavalaca koje je stekla svojom lepotom, izgledala je malo raspoložena za udaju i slabo je slušala navaljivanja da se uda, kojih. je njena porodica nije poštedela. Najzad, njen otac, pošto je uzalud upotrebio sav svoj govornički dar, poče se ljutiti i pretiti Teodoti da će je prokleti ako ne izbere sebi muža. Ona popusti, i, među prosiocima kojih je bilo dosta oko nje, ona dade ruku onome koji je docnije postao otac Pselosov.

To je bio čovek od dosta dobre porodice, koji se hvalio da među svojim precima ima patricija i konzula; ali to je bio nešto osiromašio plemić. Srećom po njegovu porodicu, u Vizantiji nije bilo aristokratskih predrasuda našeg zapadnog društva: taj patricije nije crveneo što mora da radi da bi mogao živeti i u trgovini je potražio sredstva da ishrani svoju porodicu. Po spoljašnjosti bio je to lep mladić, temeljan, prav i visok »kao lepo izrastao kiparis«; pod lepo ocrtanim obrvama imao je vedre i nasmejane oči; prijatan i ljubak izraz širio se po celom njegovom licu. U moralnom pogledu, to je bio čovek pošten i jednostavan, uravnotežen i blage naravi; nikad ga nisu videli ljutog, nikad se nije zaboravio da udari koga. Bio je delatan, vredan, voleo je sam da svršava poslove. Istina, nije bio »vrlo hitar u govoru«, ipak, kad treba, on je govorio, i dosta prijatno. To je bila, jednom rečju, jedna bezazlena duša, dobar čovek, osrednjih sposobnosti. »Samo kad bi ga pogledali, kaže Pselos, pre nego što bi ga čuli, ljudi koji misle da su fizionomi, tvrdili bi da je u našem veku sačuvao kao jednu iskru antičke prostote.« O tom čestitom prostom čoveku uvek se malo govorilo. »On je pošao kroz život, po lepom poređenju u njegovoga sina, lako, bez ijednoga pogrešnoga koraka, uvek jednakim hodom, kao ulje koje teče bez šuma.«

Njegova je žena bila od druge vrste. Ona je imala sve jake osobine koje su nedostajale njenome mužu. On je bio plašljiv, pomalo ravnodušan; ona je imala odlučnosti i inicijative za oboje. Ona je zaista bila čovek u kući. »Proviđenje je, veli Pselos, dalo u njoj mome ocu ne samo pomoćnika i saradnika, nego i starešinu, vođu koji predvodi u svima velikim stvarima. Samo, kako je bila pažljiva, Teodota se čuvala da pokaže pred svojim slabim mužem dubok uticaj koji je ona vršila na njega. Tome čestitom čoveku, koji nikome nije ulivao straha, ona se pravila da prilazi s velikim poštovanjem; govorila je s njim kao niža od njega, čineći se da ga pita za savet i da ga sluša u svemu, »manje, — piše Pselos sa izvesnim nepoštovanjem, — iz uvaženja njegovog karaktera nego iz poštovanja antičkih porodičnih tradicija.«

Ona ga je, u svakom slučaju, potpuno usrećila. Vesele naravi, nasmejana lica, uvek ljubazna i blaga, ona je bila izvrsna domaćica, upravljajući pametno kućom koja je napredovala pod njenom upravom, upućujući svoje služavke, zanimajući se običnim poslovima i sitnim radovima koji ispunjavaju život u ženskom odeljenju. Ali u njoj je bilo viših osobina. Smišljena, tiha, razumna, sposobna čak i za kritički duh, ona je umela da govori s merom i da ćuti kad treba. Naročito je umela da se ponaša i da hoće: »mnogo čvršća nego njen muž«, — to Pselos tvrdi, — ona je zaista imala »mušku dušu«. Pored toga, ipak je ostala žena. Ona je bila uzdržana, skromna, sa čednom i mudrom ljupkošću, ljubazna i dobra za sve oko sebe. Svojim starim roditeljima ukazivala je puno pažnje, negujući ih kad su bili bolesni, bdijući nad njima, tešeći ih. Za svoju decu, kao što će se odmah videti, bila je nesravnjena mati. Ma da je bila lepa, nije volela svet. Raskoš stola, bogatstvo nameštaja, sjaj odela jasnih boja, sve ju je to ostavljalo sasvim ravnodušnom. Živeći samo za svoje, ona nije vodila brige gotovo ni o čemu drugom, ne znajući ništa od varoške i dvorske huke, ne mareći za susedska ogovaranja, neobaveštena čak ni o metežima i gužvama koje bi uskomešale prestonicu. »Nijedna žena njenoga vremena, kaže njen sin, ne bi se mogla porediti s njom«. Razborita i uredna građanka, malo pedantna i kruta, ona je svima koji bi je videli, pa čak i svojima, ulivala neko strahopoštovanje. To je značilo imati neku vrstu nadmoćnosti, i u porodici su je rado zvali »živi zakon«.

Ona ne bi bila savršena da nije bila milosrdna i pobožna. Volela je da prima siromahe za svoj sto ali ne da se hvališe svojom darežljivošću i da ponižava one kojima daje. Znala je kako da daje. Ona je lično primala svoje bedne goste, prala im noge, htela sama da ih služi, »kao da su oni velika gospoda«; svojim rukama doda-vala im je činije i sipala im da piju. Neprestano čitajući Sveto Pismo, ona se jutrom i večerom udubljavala u vatrene molitve, njena se duša uzdizala Bogu u pobožnom zanosu. Od vajkada je volela manastirski život, suknene dronjke isposnika, strogi život pustinjaka; želela je da živi »sasvim čista za čistoga Boga«. Osim u tome pitanju njen muž se nije dao osloviti. »Da se odvojim od moje žene, izjavljivao je on, bilo bi mi gore nego da se okrenem od samoga Boga«. Teodota, obavezna da ostane u svetu, tešila se družeći se s kaluđerima i kaluđericama, ležeći kao oni na tvrdom, i mučeći svoje telo na sve moguće načine. I možda bi ta malo zanesena pobožnost vremenom postala preterana i dovela do nezgodnih posledica da pametna i trezvena žena, kao što je bila, Teodota nije našla zanimanje, koje ju je celu zauzelo, u vaspitavanju svoje dece i ljubavi prema njima.

II

Iz braka Teodotinog prvo se rodila jedna kći. Zatim dođe drugo dete, i to je opet bila kći. Ova je, treba priznati, bila u porodici dočekana sa izvesnom hladnoćom: svi su želeli i očekivali muško dete, Ono se najzad rodilo 1018. g., i to je bio Pselos. Vatreno željeno, izmoljeno od Boga u toplim molitvama, novorođenče, koje je na krštenju dobilo ime Konstantin, uđe u život uz radosno klicanje i pesme trumfa. Na njegovu mladu glavu usredsredile su se sve nade njegove porodice, a poglavito njegova mati, koja je sama htela da ga hrani, imala je za budućnost toga dragoga sina najviše ambicije.

Teodota se pažljivo zanimala vaspitanjem svoje dece. »Ona nije kao većina žena, kaže Pselos, iskoristila priliku svoga materinstva da se okrene od delatnog života i da leno živi. Više osnažena nego oslabljena tim događajem, ona je tim čvršće uredila svoj život i svoje misli.«. Ona je podjednako brižljivo negovala svoje kćeri i sina, čas nežna čas stroga prema njima; a njena deca, koja su u njoj videla uzor svih vrlina, pokazivala su bezgranično divljenje i poštovanje prema njoj! U dnu srca, međutim, Teodota je tajno malo više volela sina, na čiju je glavu upravila toliko sjajnih i laskavih nada. Ali ona se dobro čuvala da mu ne pokaže neku naročitu nežnost: ta malo kruta žena smatrala bi za slabost da suviše ispolji svoju ljubav. Ona je obožavala svoga sina, ali se uzdržavala iz straha da, ako se pokaže suviše popustljiva i suviše nežna, on ne postane manje pokoran i manje poslušan. Samo uveče, kad je mislila da dete spava, dolazila bi lagano da ga uzme u naručje, i tada ga je ljubila usred usta, i govorila mu ovako: »Željeno moje dete, kako te volim, a opet ne mogu češće da te poljubim«. Da li je potrebno kazivati da je tih večeri mali Pselos samo jednim okom spavao? On nam je sam sačuvao tu lepu sliku porodične nežnosti.

Sa istom odlučnošću i pameću Teodota je rukovala vaspitanjem topa obožavanog sina. Ona nikom nije htela da ostavi brigu da obrazuje njegov duh i njegovo srce, i prionula je od njegovih mladih godina da od njega načini jedno čestito, pobožno i pametno dete. I zato nije dopuštala da mu uveče pričaju, da bi ga uspavali, bapske priče, ni da mu se puni glava glupim izmišljotinama o čudovištima i demonima. Ona mu je, naprotiv, pričala pobožne i poučne priče, pričala mu je priču o Isaku, kako ga je otac poveo da ga prinese na žrtvu, i kako se on u svemu pokoravao volji očevoj, o Jakovu, kako ga je otac blagoslovio zbog poslušnosti koju je pokazivao prema majci, i još o Hristu detetu, koji je slušao sve zapovesti svojih roditelja; i iz tih priča ona mu je izvlačila pouku saobraznu detinjim godinama. Ali se još više zanimala njegovim umnim vaspitanjem.

Mladi Pselos bio je dobar dečko, vredan, neobično pametan. Još kao mali razumevao je i pamtio sve što se kaže oko njega, i već je obožavao rad i učenje, voleći više da uči nego da igra ma kakvu igru njegovoga doba. Mati, koja je i sama uvek. imala sklonosti ka duhovnom životu, pazila je da ne zanemari te srećne sposobnosti. Od pet godina dala ga je u školu, i odmah je sjajno napredovao. Ali kad je izišao iz osnovne škole — imao je tada osam godina — nametnulo se jedno ozbiljnije pitanje: da li je uputno pustiti ga da produži učenje? Rođaci i prijatelji, sakupljeni na neku vrstu porodičnog veća, bili su mišljenja da se da na kakav zanat, i da mu se tako da — pošto se od književnosti ne može živeti — lakše i sigurnije sredstvo za izdržavanje. Protiv tih mudrih saveta, prozaično praktičnih, Teodota se odlučno bunila, i razlozi kojima je ona ubedila svoju rodbinu vrlo su karakteristični za društvo toga doba.

Nijedan narod nije više nego Vizantinci verovao u vrednost snova kao predznak budućnosti. I sam Pselos, koji je slobodouman čovek, koji ne veruje u astronomiju i otvoreno odriče »da našom sudbinom vlada tok zvezda«, Pselos, koji se bez milosti ruga ljudima koji misle da mogu predskazivati budućnost, i koji smatra za smešne gluposti sve obrasce i sve veštine mađije, Pselos veruje u snove i u njihovu moć otkrovenja. U toliko više njegovi savremenici nisu sumnjali u proročko značenje snova. I tolike snove videli su ostvarene. Kad je mati Vasilija Makedonca snila da iz njene utrobe izlazi zlatno drvo koje baca senku na ceo svet, kad je iguman manastira Svetog Diomeda snivao da je čovek koji spava pred vratima njegova manastira budući car, zar istorija nije opravdala njegove snove postavivši na presto osnivača Makedonske Dinastije? Pre nego što se toliko drugih skorojevića uzdiglo do najviše vlasti, zar im nisu snovi predskazali njihovu buduću sudbinu? Postojala je čitava jedna posebna književnost, od koje je sačuvano više zanimljivih spomenika, za tumačenja proroštava i snova. Onda je lako shvatiti da je mati Pselosova, kao dobra Vizantinka, i sama našla u tome jemstvo za sjajnu budućnost određenu njenome sinu.

Ona objasni porodičnom savetu svoje snove. U njenom prisustvu raspravljalo se šta treba činiti s detetom, i, pokolebana prekorima svojih rođaka, ona htede da popusti njihovom savetima, kad odjednom vide gde joj se pojavi jedan svetitelj, koji je ličio na Svetog Jovana Zlatoustog, svetitelja rečitosti; i prvosveštenik joj govoraše rečima »Ženo, ne daj se ometati i odlučno posveti tvoga sina književnosti. Ja ću ga pratiti kao njegov vođ, i kao učitelj ispuniću ga naukom«. Druge je noći snivala kako je ušla u crkvu Svetih Apostola, praćena s velikom poštom, kao kakva ugledna ličnost, gomilom ljudi koje nije poznavala. Stigavši pred ikonostas, ona je videla jednu lepu ženu kako joj ide u susret, i ova joj naredi da je pričeka za trenutak. Ona posluša, a žena, vrativši se, reče dvojici od ljudi koji su je pratili: »Napunite znanjem sina ove žene, jer vidite koliko me voli«. Pošto je tada pogledala dve osobe kojima je žena govorila, Teodota je bez muke poznala dva apostola, Petra i Pavla, a u samoj sabesednici Bogorodicu, svemoćnu Devu, dragu srcu svakog Vizantinca. Takvi su bili snovi Pselosove majke. Pred takvim dokazima, rođaci, sujeverni kao svi ljudi njihovoga vremena, prikloniše glave. Rešiše da dete produži učenje.

On je u tome izvanredno uspeo; tako nam bar on kaže. Naučio je pravopis, znao je napamet celu Ilijadu, i uskoro je bio u stanju da objasni njenu prozodiju i trope, da oseti u njoj lepotu metafora i sklad poezije. Posvetili su ga isto tako u retoriku i muziku. Tada je imao deset ili jedanaest godina. Mati je revnosno pratila napredovanje ovog prerano zrelog deteta; kad bi se vratio iz škole, ona ga je sama slišavala. »O majko moja, piše Pselos, ti nisi bila pored mene samo kao mudra savetnica, ti si bila moja saradnica i davala si mi nadahnuća. Ti si me ispitivala šta sam radio u školi, šta su mi predavali učitelji, šta sam naučio od drugova. Zatim si me preslišavala zadaće, i čovek bi pomislio da ništa nije prijatnije slušati nego kakav čas pravopisa ili poezije, pravila o slaganju reči i sklapanju rečenica. Kao da te još vidim, sa suzama divljenja, kad si bdila sa mnom vrlo dugo noću, padajući od sna na tvoju postelju, slušajući me kako deklamujem, i kad si mi udahnjavala hrabrost i istrajnost, bolje nego Minerva Diomedu«.

Prizor je divan; on katkad postaje dirljiv. Mati Pselosova, kao što se zna, nije odveć učila, i često bi nailazile teškoće u koje bi se dete zaplelo ne razumevajući više, i Teodota se uzalud upinjala da mu pomogne da ponovi mesto, ali nije uspevala da ga izvuče iz zabune. »Tada, produžava Pselos, digavši ruke Bogu, udarajući se po nekoliko puta u grudi, molila si nebo u tvojim molitvama da nadahnućem odozgo reši teškoću koja me je bunila.« I pisac je sa razlogom mogao reći da ta divna žena nije bila samo njegova mati telom, nego zaista njegova duhovna mati, ona koja je njegov duh ukrasila znanjem.

»Ja imam, piše on još, dvostruki dug prema tebi; ti si mi ne samo dala život, nego si me prosvetila svetlošću nauke; ti nisi htela da se osloniš na učitelje, htela si samo da je usadiš u moje srce«. I to nisu, kako bi se moglo misliti, preterivanja posmrtne besede. Ana Komnena, učena kći cara Aleksija, govori, na jednom mestu svoje istorije, o majci Pselosovoj, i poštuje nam je isto tako nežno odanu tome sinu koga je obožavala, provodeći po čitave časove klečeći po crkvama, plačući i moleći se za njega.

Isto tako čvrsta veza vezivala je sve članove porodice. Između Pselosa i njegove starije sestre — mlađa izgleda da nije živela — postojalo je živo i duboko prijateljstvo. To je bila divna devojka. Sa svojom lepom zlatnom kosom, svežom bojom lica, ona je bila lepa kao mati, na koju je ličila, dok joj je brat po spoljašnjosti pre ličio na oca. Kao i mati, ona je obožavala mladoga Pselosa; u prisnoj duhovnoj vezi s njime, i ona ga je brižljivo upućivala mudrosti; a on ju je slušao u svemu i vrlo je poštovao. I, među tom velikom i pažljivom sestrom i tom odanom majkom, čudo od deteta je polako raslo.

Povodom te toliko voljene sestre, Pselos nam priča jednu lepu anegdotu, koja zgodno pokazuje kakvi su bili odnosi i običaji te pobožne i čestite kuće. Sasvim blizu mesta gde su stanovali Pselosovi roditelji živela je jedna vrlo lepa žena čije je našminkano lice dovoljno odavalo njeno sumnjivo vladanje; i zaista, ona je imala ljubavnika na tuceta. Sestra Pselosova davala joj je moralne pouke i trudila se da je povrati na pravi put. Ali ova je bila uporna, i na sve dobre savete koji su joj se davali, ona je odgovarala ovom prostodušnom primedbom: »Bez sumnje, ali ako se odreknem bludnog života, od čega ću živeti?« Milosrdna devojka joj odgovori da je neće pustiti ni u čemu da oskudeva, i one se pogodiše, jedna da u buduće ne gleda više ljude, druga da sa pokajnicom deli kuću, hranu, odelo i ostale potrebe. I ona se vrlo radovala što je jednu dušu iščupala od demona. U njenoj porodici su je čak pomalo i karali zbog čudnog spasenja koje je preduzela; na sve primedbe koje bi joj pravili ona je odgovarala osmehom i puštala ih da govore. I zaista, neko vreme se mala susetka vrlo dobro držala; skromno je obarala oči, izgledala je poštena, išla u crkvu, sakrivala lice pod veo i kad bi je kakav čovek pogledao strašno je crvenela. Nije više nosila skupo odelo, ni nakit, ni lepe cipele svetlih boja; preobražaj je izgledao potpun.

Na nesreću, on je malo trajao. U tom međuvremenu, sestra Pselosova se udala; ne znajući za ponovni pad pokajnice, koju je bila malo izgubila iz vida, ona se i dalje srdačno zauzimala za nju. Jedna dosta tragična okolnost ubrzo joj je otkrila koliko je pogrešno udelila svoju naklonost. Mlada žena je očekivala da postane mati, i porođaj je bio težak. Sa drugim ženama iz rodbine, oko nje je pomagala i njena lepa prijateljica, i bolesnica je izgledala kao da ima oči i ljubavi samo za nju, tako da najposle jedna od prisutnih, izgubivši strpljenje i pomalo sujeverna, uzviknu: »Nije čudo što ništa ne ide. Bremena žena nema prava da neguje jednu porodilju. Takav je zakon ginekeja.« Začuđena, sestra Pselosova zapita na koga se to odnosi: dokazaše joj — na suviše surov način da bi se mogao kazati, — koliko je nesmišljeno bacala svoje prijateljstvo. Razočarana, duboko ucveljena, ona otera od sebe nedostojnu prijateljicu; i odmah zatim porođaj se svrši sasvim srećno.

I pored malih žalosti te vrste, ovi su ljudi bili srećni. Deca su bila porasla, kći se bila udomila, sin, koji je sad imao šesnaest godina, bio je našao mesto u administrativnoj službi; i mada mu je bilo žao da ostavi svoje drago učenje, radovao se pri pomisli da putuje po svetu. »Tada, primećuje taj vizantiski građanin, koji je dotle živeo neobično zatvorenim životom, prvi put izađoh iz varoši i videh zid bedema; prvi put sam ugledao polje.« Jedna velika nesreća uskoro je odjednom razorila tu sreću.

III

To je bilo 1034. g. Sestra Pselosova iznenada se razboli i za nekoliko dana umre, pokošena u cvetu, i još tako lepa i u samoj smrti, da su se pri prolazu pratnje svi zaustavljali da poslednji put vide mrtvu lepoticu, koja je ležala ukrašena svojom lepom zlatnom kosom. Pselos tada nije bio u Carigradu. Njegovi roditelji, koji su znali kako duboku ljubav on oseća spram sestre, bojeći se da iznenadna vest o nesreći koja ih je snašla ne povuče može biti i drugu nesreću, rešiše da pod nekim izgovorom pozovu mladoga čoveka kući, da bi ga polako pripremili za žalost i utešili u njegovoj tuzi. Napisaše mu dakle da se vrati u Vizantiju, da bi produžio prekinuto učenje; kao obično, u pismu su mu kazivali dobre vesti o sestri. Slučaj je svirepo izigrao svu to nežnu opreznost. Ovde treba dati reč Pselosu, toliko na ovom mestu, jednom od najlepših iz posmrtne pohvale, ima istinskog uzbuđenja i iskrenog bola, toliko je zadovoljstvo naći ovde pod piscem čoveka, toliko se najzad tu nalazi zanimljivih podataka o vizantiskim običajima, još skroz prožetim, i pored hrišćanstva, klasičkim i paganskim uspomenama.

»Baš sam bio, kaže Pselos, prešao zid bedema, ušao u varoš i našao se blizu groblja gde je počivalo telo moje sestre. To je bio upravo sedmi dan posle sahrane i mnogo naše rodbine bilo se iskupilo tu da oplakuje pokojnicu i da teši moju majku. Ugledah među njima jednoga, čestitog čoveka i bez zle namere, koji nije bio posvećen u tajnu pobožne prevare kojom su se moji roditelji poslužili da me zovnu. Ja ga zapitah o mome ocu i o mojoj majci i o nekoliko njih iz moje porodice. On mi odgovori bez okolišenja i zavijanja, sasvim slobodno: »Otac ti nariče na grobu svoje kćeri; majka ti je pored njega, neutešna, kao što znaš, u svojoj nesreći«. On to reče, a ja ne znam više šta sam tada osetio. Kao pogođen gromom, nepomičan i bez glasa, ja padoh s konja. Žagor koji se digao oko mene dođe do ušiju mojih roditelja; druga se kuknjava začu, poče još jača tugovanka nada mnom, kao rđavo ugašena žeravica koju vetar raspali. Oni me gledahu unezvereno, i moja mati se prvi put usudi da digne svoj veo, ne vodeći brige što izlaže lice pogledu ljudi. Nagnuše se nada mnom, svako se trudio da me dodirne, tražeći da me povrati u život svojom kuknjavom. Podigoše me polumrtvog i odneše me grobu moje sestre.«

Vidi se koliko je u toj hrišćanskoj Vizantiji XI veka bilo ostalo starih običaja jelinskoga doba. Ta rodbina koja se sedam dana posle pogreba skuplja na grobu da oplakuje dragu pokojnicu, to je isti prizor koji vidimo predstavljen na toliko antičkih grobnih vaza, i nije retko da se nađe na belim krčazima atinskih grobnica ista epizoda koju nam je Pselos nacrtao: mladić koji se vraća iz tuđine, koga je viđenje svoje rodbine okupljene oko jednog groba naglo upoznalo s nesrećom koja je zadesila njegovu porodicu u njegovom odsustvu. Priča vizantiskog pisca ne prenosi nas u Carigrad u senku crkava koje su u blizini velikoga zida; nego pre u ono divno i tužno groblje Keramike u Atini među visoke, izvajane grobne spomenike, koje živi ukrašuju trakama i vencima od cveća. I evo šta isto tako nije manje antičko: to je tužbalica što je Pselos, došavši k sebi, improvizuje, među okupljenom rodbinom, na grobu svoje mrtve sestre.

»Kad sam otvorio oči i video grob moje sestre, shvatio sam svu veličinu svoje nesreće, i, došavši sebi, prolio sam nad njenim pepelom kao na žrtvu potoke suza.

»O mila prijateljice! uzviknuh, — jer ja je nisam smatrao samo sestrom, zvao sam je svima najnežnijim i najsrdačnijim imenima, — o čudna lepoto, jedinstveno biće, vrlino kojoj nema ravne, lepa statuo obdarena dušom, podsticaju ubeđenja, sireno beseda, nepobediva ljupkosti! O ti, koja si za mene sve, i više nego moja duša! Kako si otišla ostavivši svoga brata? Kako si mogla da se otrgneš od onoga koji je rastao s tobom ? Kako si mogla da se pomiriš s tim svirepim rastankom ? Ali reci mi: kakvo te je boravište primilo? U kakvim stanovima počivaš ti? Sred kakvih livada? Kakvim dražima, kakvim vrtovima možeš da uveseljavaš oči tvoje? Kakvo je to blaženstvo koje si pretpostavila meni? Kakvo te je cveće zavelo? Kakve ruže, kakav žubor potoka? Kakvi te slavuji očaravaju svojim slatkim cvrkutom, kakvi zrikavci svojim pesmama? Od tvoje lepote da li šta ostaje, ili je smrt sve utrla? Je li se sjaj tvojih očiju izgubio, je li cvet sa tvojih usana iščezao? Ili grob čuva tvoju lepotu kao kakvo blago?«

Oko improvizatora roditelji plaču, gomila prati svojim suzama nadgrobnu tugovanku. I bez sumnje, u tim rečima ima izvesne retorike; na smrt svoje majke, na smrt svoga oca, Pselos će svoj bol iskazati dosta sličnim izrazima i sa istim duhovitim traženjem; ali uzbuđenje nije tim manje iskreno, i koliko se crta zanimljivih za istoriju ideja može naći u tome odlomku. Pselos nam ovde ne izaziva sliku hrišćanskoga raja; ti vrtovi puni hlada i cveća, po kojima mrtve duše lutaju međ pevanjem ptica i žuborom tekuće vode, to su još uvek Jelisejska Polja.

Ali evo gde se, pored tih paganskih uspomena, opet pojavljuje hrišćanska Vizantija. Kad su, s velikom mukom, roditelji najzad otrgli sina od groba, preklinjući ga da se smiluje na njihov bol, Pesnik odjednom pogleda svoju majku, i njihovo uzbuđenje postaje još jače. Teodota je bila u crnom ogrtaču, u tamnoj kaluđerskoj haljini; kosa joj je bila odsečena. Kod samrtnog uzglavlja njene kćeri, u trenutku kad je mlada žena izdahnula, naslonivši lako glavu na materine grudi, Teodota, sva uplakana, pošto je sklopila oči pokojnici, rešila se da se u buduće posveti Bogu. Pored nje, njen muž, slab čovek, utučen od bola, nariče i plače. Ona naprotiv, dođe k sebi, i poziva svoga muža da s njome potraži utehe u manastiru, prinuđava ga da pristane na zavet koji je ona tako davno učinila. Blizu mesta gde je njena kći bila sahranjena dizao se željeni manastir; ona se tu povuče, da bi bila bliže dragoj pokojnici i Bogu. Ona se odreče sveta, zemaljske ljubavi, i, po njenom primeru, njen se muž isto tako skloni u jedan manastir. Takva odricanja nisu bila retka stvar u Vizantiji. U tome društvu koje je nosilo duboke otpečatke misticizma, manastir je bio obično sklonište velikih bolova kao i velikih nesreća. Uostalom, da čovek tamo živi, nije bio obavezan da stupi u red, niti prinuđen da učini večan zavet. Između manastira i sveta nije postojala potpuna odvojenost, pregrada nije bila neprelazna. Kad neko tamo uđe iz kakvog inata ili očajanja, bez muke je mogao izići, pa ni iza samih manastirskih zidova nije se gubio svaki dodir sa spoljnim životom. Iz svoga skloništa, Teodota nije htela da zanemari sina koji joj je ostao, i koga je toliko volela.

IV

Kakav je bio u manastiru život te žene, koja je od vajkada bila bogomoljka a sad još u većem zanosu posle jednog velikog bola, nije teško pogoditi. Kao svima asketima, glavna joj je briga bila da ukroti put, »da savlada životinju«, kako se izražava Pselos, da u sebi obuzda svaku neuputnu maštu, svako neumesno razmišljanje, svako taštu misao na svetsku slavu, jednom rečju, svako materijalno osećanje, da bi sva živela u Bogu, kao čist duh. Legala je na golu zemlju, postila, pila samo vode; lica uvek strogo pokrivenog, provodila je čitave časove u molitvi, nadajući se da će u tim mističnim izlivima naći načina da se potpunije približi božanstvu; i Pselos nam je slika u tim trenucima kao ushićenu u nekom zanosu, ne mičući se, ne krećući više ni ruke, ni noge, ni glavu, sličnu nepomičnim ikonama koje su pokrivale crkvene zidove, vezanu za zemlju još samo iskrom života koja joj je sijala u očima. Pa ipak, ovu ženu je još uvek jedna stvar vraćala svetu, briga koju je vodila o svome sinu. Blizu dva manastira, u koje su se njegovi roditelji bili povukli, mledi Pselos je produžavao svoje učenje, i vidi se kako ih često posećuje, kako ima s njima duge razgovore filozofske i religiozne, kako bez prestanka traži, naročito kod Teodote, savete i utehe. I zatvor je bio tako malo strog, da je mladi čovek mnogo puta u tome manastiru ručavao i provodio noć.

A isto tako, stalna i tesna, porodična veza, mada su članovi bili rastureni, nalazila bi se u svima svečanim ili bolnim prilikama. Jednoga dana, iznenada, otac se Pselosov razboli, i sin, koji je izgleda dockan uvideo koliko u tome dobrom čoveku ima divne prostote, dotrči sav uplakan k njemu. Ali i Teodota je kod uzglavlja samrtnika; ona ga teši u njegovim poslednjim časovima, prima njegove poslednje savete, i sa iskrenim bolom oplakuje gubitak muža. I da vidite kakve su poslednje preporuke, i koliko dirljive, koje samrtnik daje svome sinu: »Ja odlazim, dete moje, na veliki put. Gledaj da ne plačeš mnogo, i teši svoju majku«. I kod postelje umrloga, sin i majka padoše jedno drugome u naručja, i, uprkos svojoj pobožnosti, uprkos svojoj ravnodušnosti spram zemaljskih stvari, Teodota menja boju i plače, i boreći se sa sobom, dolazi sebi. Bez sumnje se tada seća na učenja crkve; ona hoće da bude razumna, kaže sebi da je njen muž sada, oslobođen veza ovoga sveta, prvi put istinski slobodan, objašnjava svome sinu da suze koje on lije prosto dokazuju da se još nije otrgao iz svoje zemaljske tamnice, da još nije našao pristanište, da još luta po burnom moru života. Ali to je tek drugi nagon, i meni je prijatno da vidim nepomičnu ikonu kako se u prvi mah uzbuđuje i raznežava kao žena. Njena pobožnost, ma kako velika bila, nije u njoj ugušila svako drugo osećanje.

Posle toga novog iskušenja, pobožnost je ipak u toj strasnoj duši postala još vatrenija. U svojoj želji da iz svoga života izbaci sve što je suvišno, ona je izostavljala čak što je najpotrebnije, i njeno je telo postalo, takvim načinom života, nežno, prozračno, gotovo vazdušasto. Uzalud su je njeni koreli zbog njenog preteranog asketizma; uzalud ju je njen stari otac prekorevao i terao je da promeni način života. Ova bi se kadgod dala ubediti tim nežnim opomenama, ako bi popustila, da učini zadovoljstvo svojima, i naredila da se spremi bogatiji ručak, u trenutku kad je trebalo da sedne za sto, ona se kajala, osećala svu dubinu greha koji je htela da učini, i brzo bi naredila da se nađe na ulici kakva sirotica, da umesto nje pojede spremljeni ručak; i sva radosna što je odolela iskušenju, ona bi svoju slučajnu gošću nazivala svojom spasiteljkom i svojom osloboditeljkom. Ali takvim uzdržavanjem ona je s dana na dan slabila; sad, da ode u crkvu i odstoji službu, trebala joj je pomoć dveju sluškinja. I zbog svega toga Teodota je stekla veliki glas svetiteljke.

Ona pri svem tom nije bila još nikako obukla kaluđersko odelo, smatrajući se u svojoj skromnosti nedostojnom takve časti, a međutim, osećajući da će umreti, ona je vatreno želela to najviše dobro. I ovoga puta, čudna stvar, jedan san je uticao na njenu odluku. Jedna njena prijateljica iz manastira usnila je jedan san. Izgledalo joj je da je u Hipodromu, u carskoj loži, i da vidi oko jednog tajanstvenog zlatnog prestola, tako sjajnog da se jedva mogao gledati, druge prestole, isto tako od zlata ili slonove kosti, poređane u polukrug; među njima, odvojen malo u desno, bio je namešten jedan presto načinjen od nekog naročitog i nepoznatog materijala, tamnog i svetlog u isti mah. I kako ona zapita kome je to lepo sedište namenjeno, jedan joj glas odgovori da je to Teodotin presto. »Car je zapovedio — podrazumevajte nebeski car — da se spremi, jer uskoro ona treba da sedne na nj.« To je bio predznak skore smrti, a tako isto objavljivanje budućeg svetiteljstva. Teodota se reši da se pokaluđeri.

To je bila svečana i dirljiva ceremonija. Manastirska crkva bila je ukrašena kao za kakav praznik; apsida je bila puva kaluđerica; u oltaru je bio sveštenik, i Pselos je bio prisutan u prvom redu sakupljene gomile. Na opšte čuđenje, iskušenica, obično tako slaba, tako iznurena da su očekivali da će je videti donesenu na nosilima, krajnjim naporom energije, stala je na noge za taj veliki dan. Ozarena nekom natprirodnom lepotom, »kao verenica koja ide ženiku«, ona se pojavi bez ikoga ko bi je pridržavao, uputi se čvrstim korakom oltaru, i za vreme sveg dugog obreda posvećenja stajala je ne popuštajući. Iz sveštenikove ruke ona primi zlatan prsten, sandale, krst; zatim se pričesti. Pselos, vrlo uzbuđen, bio je pao pred noge svetoj ženi. Tada, okrenuvši se njemu, mati mu reče blagim glasom: »Neka da Bog da i ti, sine moj, osetiš jednoga dana ovo blaženstvo.« U isto vreme njeno lice promeni izraz, neka natprirodna svetlost zasija u njenom pogledu. To je bio kraj. Onda je htela da se za trenutak odmori, i sede na jednu nisku stolicu. Zatim, odjednom, kao da je desno opazila nešto nevidljivo za ljudske poglede, ona se trže i klonu onesvešćena. Kad dođe sebi, zovnu poslednji put svog dragog sina, jednako ga je tražila, i umre tiho, ostavši do kraja verna onim osećanjima koja su joj ispunjavala život i vladala njim: materinskoj ljubavi i ljubavi spram Boga.

Kakav je bio bol Pselosa koji je suviše dockan stigao da primi poslednji materinski poljubac, može se pogoditi, a i on sam nam to kaže. »Padoh na zemlju kao mrtav, piše on, ne znajući više ništa što je oko mene, do trenutka kad su me prisutni, prskajući me hladnom vodom po licu, i podnoseći mi pod nos mirise, povratili u život.« Ja prelazim preko tužbalice koju je on sa svojom uobičajenom lakoćom improvizovao pred kovčegom umrle. Bolje je pomenuti kakav je pogreb Carigrad priredio Teodoti. Cela varoš se bila iskupila, i svako je hteo poslednji put da dodirne telo, ruke, lice pobožne žene. Prisutni iscepaše, da bi podelili komade i čuvali kao relikviju, poslednju haljinu koju je ona nosila, a stari otac pokojničin, stojeći kraj odra na kome je počivalo telo, mogao je s pravom reći njenoj staroj majci koja je jecala: »Veruj mi, ženo, ti si dala život jednoj svetiteljki i jednoj mučenici.«

V

Međutim, nije Teodota naročito zanimljiva svojim pobožnim svršetkom, i poslednjim godinama svoga bogougodnog života. Ona je mnogo zanimljivija po velikoj ljubavi koju je osećala spram svoga sina. Celog svog veka Pselos je ostao ubeđen da ona koja ga je vodila u mladosti i dalje s neba nežno bdi nad njim, i filozof je mnogo puta sebi prebacivao što je u nekoliko prevario nade svete žene usvojivši drukčije pojmove od onih koje bi ona volila. Ima zacelo nečega paradoksalnog u tome što je čestiti čovek čiji je život protekao »kao ulje koje teče bez šuma«, što je skromni građanin »potežak na govoru« imao za sina najnemirnijeg, najdelikatnijeg, najsmutljivijeg među dvoranima i najrečitijeg među govornicima. i u tome što je ta pobožna mati, koja je umrla kao svetiteljka, dala život najslobodnijem, najotvorenijem i najjačem naučničkom duhu svoga vremena. Pselos je dobro osećao tu suprotnost i u kolikoj se meri razlikovao od svojih roditelja. Ali ljubav spram nauke bila je kod njega najjača. »Trebalo bi, kaže on na jednom mestu, da mislim samo na Boga. Ali moja priroda, neodoljiva želja koju moja duša ima za svakim znanjem, odvukli su me nauci«. Kakva je bila ta nauka, i koliko široka i duboka, on sam nam je uslužno objasnio: on nam je kazao kako je od dvadeset pet godina znao sve što se može znati, retoriku i filozofiju i muziku, prava i astronomiju, medicinu, fiziku, čak i okultne nauke i kako se od neoplatonizma i »divnoga Prokula« malo pomalo uzdigao do »čiste svetlosti Platonove«. U stvari, i pored griže savesti koju je katkad osećao, taj slobodni i veliki duh nije žalio što se posvetio nauci, a i njegova mati morala je, kad se sve uzme u račun, biti gore na nebu zadovoljna njime. Zato što je bio ugledan naučnik, taj književnik je dospeo do dvora i uzdigao se do mesta prvoga ministra: i tako, ma da na drugi način, ispunio je u glavnom velike ambicije i ostvario lepe snove koje je njegova mati snivala o njemu nekad, kraj njegove kolevke.