Vizantijske slike (Š. Dil) 10
| ←9. glava | Vizantijske slike Pisac: Šarl Dil |
11. Glava→ |
Zoe Porfirogenita.
Novembra meseca 1028. Konstantin VIII, car Vizantije, osećajući se vrlo bolestan, a budući uostalom star skoro sedamdeset godina, seti se da je vreme da pomišlja o uređenju nasledstva prestola. Možda će izgledati čudnovato da, kao poslednji muški predstavnik makedonske dinastije, Konstantin VIII nije ranije pomišljao da svrši jedan tako važan i tako nužan posao. To je zato što Konstantin VIII, celoga života, nije nikad ni na šta mislio.
Od detinjstva udružen sa svojim bratom, Vasilijem II, on je pedeset godina živeo u senci toga energičnog i moćnog vladara, ne brinući se nimalo o javnim poslovima, ne uzimajući od vlasti ništa drugo sem koristi i zadovoljstva. Zatim, kad je Vasilijeva smrt od njega stvorila jednom gospodara carstva, nije se mogao rešiti da se odrekne svojih starih i dragih navika, i produžio je, kao i ranije, da živi bez briga i da sve pusti da ide kako ide. Veliki trošadžija, on je nemilice rasipao uštedu koju je strpljivo prikupila mudrost njegovoga brata. Veliki prijatelj uživanja i stola — odlično je umeo da priprema ručkove i nije smatrao za poniženje da prema potrebi sam pronalazi sosove, — on se s takvom revnošću predavao tim zabavama da je tim načinom života postao kostoboljan u tolikoj meri da gotovo nije više mogao ići. Uz to, obožavao je hipodrom, oduševljavao se cirkuskim svađama, do ludila voleo borbe životinja i predstave. Najzad, voleo je i igru, i kad bi imao naprstaka u rukama zaboravljao bi sve ostalo, poslanike koje je trebalo da primi i poslove koje bi trebalo raspravljati; zaboravljao je čak i svoje najdraže zadovoljstvo, sto, i provodio po čitave noći u igri. Pojmljivo je, da je među tolikim zabavama koje su ga svega zauzele, bio zaboravio da je on poslednji čovek svoje dinastije i da za naslednike ostavlja samo tri neudate kćeri.
One su se zvale Evdokija, Zoe i Teodora. O najstarijoj, Evdokiji, istorija malo govori. To je bila osoba prostih sklonosti, osrednje pameti, isto tako osrednje lepote: bolest koju je imala u detinjstvu nagrdila joj je lice za ceo život. Zato je rano ušla u manastir i od tada se nije više govorilo o njoj. Njene dve sestre su bile od druge vrste, i sasvim drukčije zanimljive; obe su ipak, čudnim udesom, lagano sazrevale u tami ginekeja. Ni njihov stric Vasilije, koji ih je međutim vrlo voleo, ali koji je, izgleda, prezirao žene — sam se nikad nije ženio, — ni njihov otac Konstantin nije se brinuo da ih udomi. I to su bile 1028. g. devojke odavno punoletne: Zoe je imala pedeset godina, Teodora ne mnogo manje.
Tim dvema princezama malo pozrelijim trebalo je da pripadne presto Konstantina VIII. Ali mada je, od dolaska makedonske dinastije, zakon o nasleđu prestola u Vizantiji postao dovoljno napredan da niko ne bi negodovao videći da carstvo prelazi u ženske ruke, vasileus je ipak uvideo da u tim teškim prilikama jedan čovek ne bi bio na odmet u dvoru, i on poče na brzu ruku tražiti za svoju kćer Zoe, koju je najviše voleo, i koja mu se činila najviše stvorena za vlast, muža koji bi pored vladarke imao ulogu cara-supruga. Pomišljao je na jednog jermenskog plemića, koji se zvao Konstantin Dalasen, i on pošlje po njega. Ali Konstantin je bio na svome imanju, daleko od prestonice, a stvar je bila hitna. Predomislivši se, car se tada obrati upravniku varoši, Romanu Argiru. To je bio čovek iz otmene porodice i lepe spoljašnjosti, mada mu je bilo prošlo šezdeset godina; na nesreću, on je bio oženjen, voleo je svoju ženu, a ova ga je obožavala. Ta teškoća nije zaustavila Konstantina VIII. Kad bi nešto hteo, on bi brzo svršavao, i nalazio razloge koji ne trpe pogovora: Romanu je dao da bira između razvoda i gubitka vida; i da bi brže prelomio njegov otpor, a naročito odupiranje njegove žene, on naredi, čineći se vrlo razjaren, da se upravnik odmah zatvori. Na tu vest, Romanova žena, vrlo uzbuđena, razumede da ona treba da se izgubi, ako hoće da spase svoga muža; ona ode u manastir, a Roman se venča sa Zoe. Posle tri dana Konstantin VIII umre, mirne duše, a njegove dve kćeri i zet uzeše vladu u svoje ruke.
Od tada pa za četvrt veka, Zoe Porfirogenita će ispunjavati carsku palatu svojim sablažnjivim pustolovinama, a njena istorija je zacelo jedna od najzanimljivijih koje su nam sačuvali vizantiski letopisi, i jedna od najpoznatijih. Dok smo o većini vladara koji su se rađali u Svetoj Palati tako nepotpuno obavešteni da s teškom mukom možemo naslikati njihove najbleđe skice, desilo se naprotiv da nam se Zoe pojavljuje u najjasnijoj svetlosti. Ona je zaista imala tu sreću — za nas — da njen istoričar bude jedan od najinteligentnijih, najznamenitijih ljudi koje je Vizantija dala: to je Mihailo Pselos, čija je hronika, ili pre memoari koje je pisao o istoriji svoga doba, izdata pre jedno trideset godina.
Bliski prijatelj caričin, posvećen kao veliki komornik i kao ministar u sve dvorske spletke, radoznao da sve vidi, lakom na sva ogovaranja, neuzdržljiv i brbljiv preko mere, Pselos je otkrio sa izvanrednom uslužnošću, a katkad i sa čudnom slobodom u rečima, sve što je video ili čuo oko sebe. Nema ni jedne tajne u koju on nije pronikao, ni jedne pojedinosti, čak i najličnije, koju on ne bi imao načina da dozna; a kako je imao beskrajno mnogo duha, humora, zajedljivosti, priče koje je on sastavio o tim događajima od najzabavnijih su i najukusnijih stvari na koje se moglo naići. Bez sumnje, ne treba uzeti doslovce sve što on priča; dešava mu se da čudno izopači činjenice, kad se politika, u kojoj je on igrao veliku ulogu, suviše neposredno umeša u istoriju; ali kad to izuzmemo, on je sasvim verodostojan, a kako je po svojoj prirodnoj radoznalosti uvek u zasedi za najmanjim događajem, rano i vrlo pažljivo otvorio oči, on je uopšte vrlo dobro obavešten. A zatim, to je takva sreća, među tolikim suvim i dosadnim hroničarima, naći najzad jednog darovitog čoveka koji ume da vidi i koji zna da piše, jednog umetnika u teškoj veštini slikanja i oživljavanja ličnosti, jednog nesravnjenog pripovedača začinjenih anegdota. Moglo bi se bez preterivanja reći da Pselos potseća na Voltera: i, zaista, kao Volter, on se laćao svega, pisao je o svemu. Ostale su od njega, osim njegove istorije, stotine sitnijih dela, o najraznovrsnijim predmetima, besede i pesme, pisma i pamfleti, filosofske rasprave i fizička dela, radovi iz astronomije, fiziologije i čak iz demonologije. I svuda je, kao Volter, unosio jednu zajedljivu živost, jedan đavolski duh, i svestranu radoznalost. Smelošću svoje misli, originalnošću svojih ideja, Pselos je bio jedan od najistaknutijih ljudi svoga vremena; svojom ljubavlju spram' klasične starine i spram platonske filosofije, on je, usred XI veka, kao neki preteča Preporoda.
I bez sumnje, kod njega se karakter ne može: meriti s umom. Po svojoj osrednjoj duši, sklonostima ka spletkama, po ropskom laskanju, naglom i sablažnjivom menjanju mišljenja, i po niskosti svojih palinodija, kao i po detinjastoj i bolešljivoj sujeti, Pselos je savršen predstavnik toga dvorskog sveta, te trule Vizantije u kojoj je živeo. Ali zato nas je on tako lepo upoznao s tim društvom, da je po tome zaista neuporediv. Na njegovu se knjigu neprestano treba vraćati u ovom pričanju i na njegovu knjigu trebaće isto tako da uputim čitaoca, kad njegove uvek duhovite i zabavne anegdote bude zaista nezgodno pričati na francuskom.
U trenutku kad se, sa svojim mužem Romanom, Zoe popela na presto Vizantije, ona je, kažu, u prkos svojih pedeset godina, još izvanredno lepoizgledala. Pselos, koji ju je dobro poznavao, dao je jednu njenu vrlo zanimljivu sliku. Ona je, izgleda, ličila na svoga strica Vasilija: imala je krupne oči, koje su osenčavale guste obrve, malo kukast nos, divnu plavu kosu. Njeno lice, i celo telo, zasenjavalo je od beline; cela njena osoba odavala je nesravnjen sklad i ljupkost. „Ko ne bi znao njene godine, kaže Pselos, mislio bi da vidi jednu sasvim mladu devojku.“ Nije imala ni jedne bore: „Sve je na njoj, po kazivanju istoričara, bilo puno i glatko.“ Srednjega rasta, ali tanka i lepo skrojena, imala je sasvim gospodske linije. I ma da je docnije malo odebljala, njeno je lice do kraja ostalo neobično mlado. Od sedamdeset godina, kad su joj ruke Drhtale i povijena leđa pokazivala starost, „njeno lice, izjavljuje Pselos, sijalo je sasvim svežom lepotom.“ Jednom rečju, ona je imala otmen izgled, zaista carsko držanje. Pa ipak, nije se preterano pokoravala zahtevima ceremonijala. Mnogo se brinući o svojoj lepoti, više je volela da se vidi u prostom odelu nego u teškim haljinama vezenim zlatom, koje je zahtevala etiketa, nego pod teškim ukrasom dijademe i raskošnog nakita; „lakom haljinom“, kako se izražava njen biograf, „pokrivala je svoje lepo telo.“ Ali je zato obožavala mirise i kosmetička sredstva; ona ih je poručivala iz Etiopije i Indije, i njeno odelenje, gde su cele godine buktale velike vatre za spravljanje pomada i mirisa koje su joj pravile sobarice, ličilo je na kakav laboratorijum. U njemu je ona uostalom najradije živela; malo je volela oštar spoljni vazduh, šetnje po baštama, sve što može potamneti prividan blesak jednoga lica i pokvariti jednu lepotu koja već mora da se brani,
Osrednje pameti, savršena neznalica, Zoe je, po naravi bila živa, naprasita, ljuta. Bezbrižno i lako, ona je rešavala o životu i smrti, brza da se odluči, i da promeni mišljenje, bez mnogo logike i čvrstine, i ona je državne poslove pretresala sa istom lakomislenošću kao i zabave ginekeja. Pored svoga lepog izgleda, to je u glavnom bila jedna dosta nesposobna vladarka, pomalo budalasta, vrlo sujetna, detinjasta, ćudljiva, prevrtljiva, koja je vrlo rado primala laskanja. Pohvala njene lepote dovodila bi je u ushićenje. Uživala bi da joj se govori o starosti njene porodice i o slavi njenog strica Vasilija, a još više kad joj se govori o njoj samoj. I za dvorane je bila postala zabava da je varaju: kako niko ne može da nju vidi a da odmah ne ostane kao gromom pogođen. Mnogo trošeći na sebe, glupo izdašna spram drugih, ona je bezumno rasipala novac; ali ponekad je umela da bude neumoljiva i svirepa. Kao dobra Vizantinka, najzad, bila je pobožna, ali onom sasvim spoljašnjom pobožnošću koja gori tamjan pred ikonama i pali voštanice po oltarima. A naročito je bila iz osnova lena. Državni poslovi bili su joj dosadni; ni ženski radovi nisu je više zanimali. Ona nije volela ni da veze, ni da tka, ni da prede; ostajala je po čitave sate besposlena, blažena. I kad se vidi kakva je, može se razumeti da je njen stric Vasilije, tako delatan, tako neumoran, nju pomalo prezirao, mada ju je vrlo voleo.
Ta plava, mekušna i olaka osoba nosila je uz to dosta obespokojavajuće nasledstvo. Unuka onoga Romana II, koji je umro mlad zato što je suviše živeo, i čuvene i izopačene Teodore, kćeri onoga zabavljača Konstantina VIII, ona je imala od koga da nasledi onaj lepi temperament ljubavnice koji će uskoro otkriti. Vrlo gorda na svoju lepotu, uverena da je neodoljiva, besna što je u ginekeju izgubila najlepše godine svoje mladosti, puna nezadovoljenog žara, i zavedena privlačnošću nepoznatoga, ona će, sa svojih punih pedeset godina, ispunjavati varoš i dvor glasovima o svojim pustoloviiama sa toliko vatrenosti i tako malo uzdržavanja da su njeni savremenici sumnjali katkad u potpunu ravnotežu njenoga razuma.
Oženjen tom ženom opojnom i radoznalom za nova uzbuđenja, Roman Argir je smatrao da je dužan sebi, ženi, pokojnom caru svome tastu i državnim razlozima da što pre da carevini naslednika. I ovde već treba da uputim čitaoca Pselosu, da tu vidi kakvim su se sredstvima — čas mađiskim čas fiziološkim, — kakvom znalačkom kombinacijom raznih masti, trljanja i amajlija, Roman i Zoe trudili da ostvare svoju želju. Ali, na tom poslu, car se brzo doseti da on ima šezdeset godina, što je mnogo, i da carica ima pedeset, što je suviše; i odustavši od svoje žene, i od državnih razloga, on se zadovoljio da dobro upravlja monarhijom.
To nije išlo u račun gospođi. Jako uvređena, prvo u svome ponosu, što je tako odbačena, Zoe je bila nezadovoljna još iz drugih razloga, koji nemaju nikakva posla sa samoljubljem i sa državnim razlozima; uz to,. kao da je išao da prevrši meru. Romanu je, u isto vreme kad ju je napustio, palo na um da odjednom obuzda njene lude troškove. Pomamljena, i osećajući više no ikad privlačnost pustolovina, Zoe je tražila utehe, i bez muke je našla. Ona je odlikovala Konstantina, koji je na dvoru vršio dužnost velikoga telohranitelja, a za njim drugog jednog Konstantina, iz velike porodice Monomaha, koga je njegovo srodstvo s carem uvelo u dvor. Obojica su joj se dopala za trenutak zbog svoje lepote, ljupkosti, mladosti; ali ta je milost malo trajala. Uskoro Zoe utvrdi svoj izbor na drugom jednom ljubavniku. Među prijateljima Romana III bio je jedan evnuh, po imenu Jovan, čovek uman, iskvaren, i u velikoj milosti kod cara. Taj Jovan je imao jednoga brata, koji se zvao Mihailo, mladić neobične lepote, živa oka, bela lica, gospodskog stasa, čiju zavodničku i neodoljivu draž savremeni pesnici složno hvale. Jovan ga predstavi dvoru; on se dopade caru, koji ga uze sebi u službu; on se još više dopade carici, kod koje se odmah razbukta velika strast. I „kako je ona bila“,kaže Pselos, „nesposobna da zapoveda svojim željama“, nije se smirila dok joj lepi Mihailo nije vratio ljubav.
Onda se u dvoru odigrala jedna vrlo zanimljiva komedija, koju je Pselos ispričao ne bez nešto zajedljivosti. Pre je Zoe iz sveg srca mrzela evnuha Jovana; sad, da bi imala prilike da govori o onome koga je volela, ona ga je ljubazno predusretala, zvala ga sebi, i kazala mu da kaže svome bratu da će, kadgod se prijavi, naići na lep doček kod svoje vladarke. Mladić, koji nije razumeo tu naglu i neobičnu blagonaklonost, dolazio je kod Zoe na podvorenje, dosta zbunjena izgleda, uzbuđena i pocrvenela lica. Ali ga je carica hrabrila; ona mu se ljubazno smešila, ublažavala je za njegovu ljubav strogost svoje strašne obrve, čak mu je izdaleka napominjala svoja osećanja spram njega. Mihailo, koga je brat upućivao, najzad, razumede. On postade drzak; od nežnih pokreta on pređe na poljupce; uskoro, on se još više osmeli, „manje zanesen“, možda veli bezobrazno Pselos, „dražima te gospođe malo više zrele nego polaskai u svome ponosu slavom jedne carske pustolovine“. Zoe, vrlo ozbiljno zaneta, pokazala se vrlo neobazriva. Viđali su je kako pred svetom ljubi svoga milosnika, kako seda s njime na istu sofu. Prirodno, uživala je da svoga ljubimca kiti kao kakvog idola, pokrivala ga je nakitom i sjajnim odelom, i obasipala skupocenim poklonima. Još više: jednoga dana pade joj na um da ga posadi na sam carski presto, s krunom na glavi i skiptrom u ruci, i pribijajući se uz njega, tepala mu je najnežnijim imenima: „Idole moj, lepi cvete moj, radosti mojih očiju, uteho moje duše“. Jedan od dvorskih ljudi, koji slučajno uđe, umalo ne pade u nesvest pred tim neočekivanim prizorom; ali Zoe, ne buneći se, zapovedi mu da klekne pred noge Mihailovj: „On je otsad“, izjavi ona, „on će jednoga dana zaista biti car“.
Ceo je dvor znao za vezu Mihaila i Zoe. Jedini Roman nije, naravno, ništa opažao. Nekoliko njegovih prijatelja, i sestra mu Pulherija, koja je mrzela caricu mislili su da treba da mu otvore oči. Ali car nije hteo ništa da veruje: i kako je to bio više dobroćudan vladar, on se zadovoljio što je pozvao Mihaila u svoj kabinet i pitao ga šta je istina od cele te istorije. Ovaj je tvrdio da je on nevina žrtva gnusnih kleveta; i vasileus, ubeđen, zavoli ga još više nego pre. Da bi mu pokazao svoje poverenje, on je dotle išao da ga je uveo u privatni život carske odaje; u veče, kad bi ležao u postelji pored Zoe, zvao je mladoga čoveka kod postelje i molio ga da mu trlja noge. „Je li verovatno“, veli jedan malo odviše čedan hroničar, „da mu se nikad nije desilo da radeći to ne dodirne vasilisine noge?“ Roman se nije mnogo brinuo o tome; taj car nije bio ljubomoran muž.
A bilo je još nešto što ga je sasvim umirilo, ako je to bilo potrebno. Lepi Mihailo patio je od jedne vrlo neprijatne bolesti: imao je nastupe padavice. „Zaista“, izjavio je vladar, „takav jedan čovek ne može da voli ni da bude voljen“. Ipak, s vremenom, Roman nije više mogao sumnjati u svoju nesreću; ali, budući filosof, više je voleo da do kraja ništa ne vidi. On je poznavao Zoe; znao je da se, ako joj oduzme Mihaila, izlaže opasnosti da je baci u nove mnogobrojnije pustolovine, i smatrajući da je za carsko dostojanstvo bolja jedna jedina i trajna veza nego čitav niz vidnih skandala, on sistematski zatvori oči pred očevidnošću. „I veza caričina“, kaže Pselos, „bi otvoreno objavljena, i izgledalo je da je dobila snagu zakona“.
Međutim, Roman se na očigled menjao. Nije više jeo, rđavo je spavao; narav mu se promenila.. Postao je naprasit, ljut, neprijatan; nije se više: smejao, sumnjao je u svakoga, ljutio se za svaku sitnicu; naročito je žalosno opadao. On je uporno hteo da savesno vrši svoju carsku dužnost; ali pod tim lepim paradnim odelom on je izgledao kao mrtvac, izmučena lica, žute boje, kratkog i zadihanog daha; kosa mu je opadala i ostavljala široke praznine. Izgleda da su Mihailo i Zoe davali nesrećnom caru, koji im je ipak vrlo malo smetao, neki spori otrov koji je trebalo da ih oslobodi njegovog dosadnog prisustva. Ali stvar još nije išla dovoljno brzo po želji zaljubljene carice. Zato, kako je na veliki četvrtak ujutru car otišao u kupatilo, u trenutku kad je, po običaju, zagnjurio glavu u vodu basena, nekoliko upućenih slugu zadržaše mu je u tom položaju malo duže no što bi trebalo; izvukoše ga iz vode onesvešćenog i tri četvrti ugušenog. Odneše ga u postelju; jedva je disao; nije više mogao da govori; međutim, došavši sebi, još je tražio da znacima izrazi svoju volju. Ali videći da ga ne razumeju, on tužno zatvori oči, i posle kratkog ropca, izdahnu. Zoe se, u tim prilikama, nije čak ni potrudila da sakrije svoja osećanja. Dotrčavši, na prvu vest o nesreći, u carsku sobu, da bi se sama uverila u kakvom se stanju nalazi njen muž, ona nije smatrala za potrebno da prisustvuje njegovom poslednjom času. Imala je prečih briga.
Zoe je mislila samo na jednu stvar: da osigura carstvo Mihailu. Uzalud su je dvorski ljudi,. stari službenici njenoga oca Konstantina, opominjali da promisli malo, da svoju ruku da samo najdostojnijem, naročito da se suviše ne potčinjava svome novome suprugu. Ona je mislila samo na svoga ljubaznika. S druge strane, evnuh Jovan, lukav političar, žurio ju je da se što brže reši: „Mi smo svi propali, govorio je, ako se okleva.“ Ne čekajući dakle više, iste noći, između velikog četvrtka i petka, Zoe pozva Mihaila u dvor; ona mu dade da obuče carsko odelo, metnu mu krunu na glavu, posadi ga na presto, sede pored njega, i zapovedi svima prisutnima da ga priznaju za zakonitog vladara. Patrijarh, pozvat usred noći, žurno dotrča. Mislio je da će naići na Romana; namesto njega on nađe u velikom zlatnom Triklinijumu Zoe i Mihaila u svečanom odelu, i carica mu zatraži da bez odlaganja blagoslovi njeno venčanje sa novim vasileusom. Prvosveštenik se ustezao: da bi ga privoleli, načiniše mu bogat poklon od pedeset livara u zlatu, i obećaše istu toliku sumu za njegove sveštenike: pred tim dokazima on se prikloni i posluša. Sutradan ujutru, bude pozvan i Senat da oda svoje poštovanje novom gospodaru i da učini poslednje počasti dojučerašnjem. I dok su Romana III, koji se nije mogao poznati i bio već u raspadanju, odnosili, po običaju, otkrivena lica, — Pselos, koji je video pratnju, dao je o tome prizoru sliku sa poražavajućim realizmom, — u Svetoj Palati velikodostojnici su ponizno klečali pred Mihailom i ljubili ruku srećnome skorojeviću. Zoe nije upotrebila ni dvadeset p četiri sata da postane udovica i da se preuda.
Duša nove vlade bio je evnuh Jovan, brat carev. To je bio čovek živa duha, brze odluke, ohola i stroga pogleda, odličan političar i finansier prvoga reda. Izvanredno vičan javnim poslovima, savršeno obavešten o svemu što se događa u prestonici i u Državi, on je čak i u graji svetkovina i vrevi banketa išao za ostvarenjem svojih ambicija. U samoj vatri gozba, on je pažljivo motrio na svoje goste, i imao je tu dragocenu sposobnost da, čak i kad je pijan, zadrži tačno sećanje na sve što se oko njega u piću kazalo. Tako je on svima ulivao spasonosni strah i bojali su ga se još više kad je bio pijan nego kad je bio trezan. Neograničeno odan svome bratu koga je obožavao, slavoljubiv jedino za njega, on je u njegovu službu stavljao sav svoj um, svoju veštinu, svoje: duboko poznavanje ljudi. On je nekad bacio Mihaila u naručja Zoe; sad kad ga je, blagodareći njoj, načinio carem, smatrao je da je zahvalnost izlišna; stvar kad se tiče carice. Sutradan od njegovog proglašenja, car se prvo pokazivao vrlo ljubazan spram Zoe, pokoran svakoj njenoj volji, tražeći svaku priliku da joj se dopadne. Pod uticajem svoga brata on uskoro promeni držanje: „Ja ne mogu za to“, veli Pselos, „ni da ga kudim, ni da ga, hvalim. Ja zacelo ne odobravam kad se neko pokaže nezahvalan spram svoje dobrotvorke. A, međutim, ne mogu da mu prebacim što se bojao da pored nje ne dočeka istu sudbinu kao i njen prvi muž.“ Mihailo je i suviše dobro poznavao Zoe, a, da ne bi bio u iskušenju da je se čuva.
On je počeo time što je poslao u izgnanstvo ljubimce koje je ona nekad odlikovala. Zatim, po savetu svoga brata, on odlučno uze vlast u svoje ruke, i zapovedi carici, da se povuče u ginekej i da se u buduće uzdržava od pojavljivanja na zvaničnim litijama. U isto vreme oduze joj evnuhe, najvernije žene, a na njihovo mesto, da bi motrile: na nju, namesti kod nje gospođe iz svoje rodbine. Jedan oficir odan Mihailu bude postavljen na počasnu službu caričinu, i ona je bila u tolikoj meri odvojena da nije mogla više primati nikoga, ako se prethodno nije saznalo kakav je posetilac i šta ima da kaže vasilisi. Čak su joj bili zabranili da izlazi iz svoga odelenja, da se šeta, da ide u kupatilo, bez izričnog ovlašćenja od cara. Zoe je bila ogorčena zbog ovakvog postupanja, ali nije imala načina da se, odupre. Ne klonuvši duhom, ona se činila kao i dotle ljubazna i savršeno pomirljiva; bez žaljenja je podnosila uvrede i poniženja, ne prebacujući ništa Mihailu, ne kriveći nikoga, ljupka čak i prema svojim tamničarima koji su bili na čelu garde. Ali, posle svega što je bila učinila za svoga pređašnjeg ljubaznika, udar je bio koliko svirep toliko i neočekivan.
Što joj je bilo još teže, to je što se taj Mihailo, koga je ona nekad toliko volela, sad s gnušanjem okretao od nje i čak nije hteo više ni da je vidi. Pored toga što se osećao nelagodno, jer je na njena dobročinstva odgovorio takvom nezahvalnošću, osećao je da postaje sve bolesniji, njegovi nastupi padavice bili su sve češći i sve jači, i on se neprestano bojao da mu ne naiđe koji pred Zoe. Zatim, kako nije bio rđav čovek, imao je griže savesti, i tražio da ispašta svoje grehe. Sad je živeo samo u društvu kaluđera, u dvoru je bio okružen asketima u dronjcima pokupljenim po ulicama, i ponizno, u znak pokajanja, legao je pred njihove noge, s telom opruženim na jednoj dasci, s glavom naslonjenom na kamen. Zidao je bolnice, crkve, naročito je obožavao Dimitrija, velikog sveštenika solunskog; osećao je osobitu pobožnost spram Kuzmana i Damjana, svetih vrača, za koje se u Vizantiji verovalo da leče najneizlečivije bolesti. Ali ništa nije umirilo njegove patnje i njegovo nespokojstvo. Onda mu njegove duhovne vođe, kojima je bio ispovedio svoje ludosti i svoje zločine, narediše da prekine svaku telesnu vezu sa svojom ženom. I on je pobožno slušao njihove zapovesti.
Vremenom ipak, lišena svega što je volela, Zoe se pobuni. Ona je znala da je popularna u prestonici, kao žena i kao zakonita naslednica monarhije, a isto tako zbog svoje darežljivosti kojom je uvek obilovala. Ona se dakle pobuni protiv postupanja koje je trpela; uskoro se usudi još više: pokušala je, kažu, da otruje prvoga ministra, računajući da kad se jedared izvuče ispod tog kobnog uticaja, Mihailo, koga je ona jednako volela, vratiće joj se pokorno. Njen pokušaj ne uspe, i jedini rezultat koji je postigla bilo je pooštrenje njene kazne. I stvari su tako trajale do smrti careve. Sve bolesniji, još oslabio od napora energije koju je bio uložio da stiša pobunu Bugara, Mihailo je video da će skoro umreti. Mučen savešću, želeći da život bar završi pobožno, on naredi da ga, decembra 1041. g. prenesu u jedan manastir koji je on osnovao, i, po običaju mnogih Vizantinaca, da bi završio kao svetitelj, tamo obuče crnu kaluđersku rizu. Kad ta vest stiže u carski ginekej, Zoe, luda od bola, htede poslednji put da vidi toga muža, toga ljubavnika, koga nije mogla da zaboravi, i prezirući etiketu, ne vodeći brigu o pristojnosti, ona peške otrča u manastir, da mu kaže poslednje zbogom. Ali Mihailo, željan da umre na miru, hladno odbi da primi tu ženu koja ga je obožavala i upropastila. Malo zatim, on izdahnu.
Odavno predviđajući šta će se desiti, evnuh Jovan bio je preduzeo mere opreznosti. Smrt Mihaila IV, vraćajući neminovno carici Zoe u celosti slobodno raspolaganje vrhovnom vlašću, morala je sigurno srušiti sve nade koje je ovaj vlastoljubivi čovek gajio za svoju porodicu. Zato je on naveo cara da za života pridruži carstvu jednoga od njegovih sinovaca, koji se isto tako zvao Mihailo, i da se koristi popularnošću Zoinom, da bi tom uljezu dao zakonitu investituru, i tako mu prokrčio put ka vlasti. Predlože, dakle, staroj carici da usvoji toga mladog čoveka; i, čudna stvar, pored uvreda koje su joj naneli, Zoe je bila i suviše srećna da pristane na želju koju je bio izjavio njen muž. Svečano, u crkvi Vlaherna u prisustvu sakupljenog naroda, ona izjavi pred svetim oltarima da usvaja za sina sinovca njenoga supruga, posle čega novi carević primi titulu Cezara i dostojanstvo naslednika prestola.
Kao svi ljudi iz njegove porodice, Mihailo V bio je vrlo skromnog porekla. Njegov je otac čak radio na pristaništu zanat kalafata, zato narod prestonice, uvek gotov na podsmeh, brzo dade mladome Cezaru nadimak Mihailo Kalafat. On sam bio je dosta bedan čovek, zao, nezahvalan, pritvoran, pun potmule zlobe spram svih svojih dobrotvora. Njegov stric, car Mihailo, koji ga je dobro poznavao, nije ga mnogo voleo, i mada ga je približio prestolu, držao ga je u strani od poslova i od dvora. Njegov stric, evnuh Jovan, mada mu je sinovac ukazivao duboko poštovanje, isto mu tako nije verovao. I on je obilno opravdao sve strepnje koje je ulivao.
Prenašanje vlasti izvršeno je ipak bez teškoća, kad umre Mihailo IV. Stara Zoe, sa svojom slabom dušom, koja se tako „lako dala navesti“, kako kaže Pselos, „pristade na sve što se od nje tražilo“. Evnuh Jovan, njen neprijatelj i negdašnji gonilac, imao je samo da joj ukaže duboko poštovanje; on joj se baci pred noge, i izjavi joj da se u Državi ništa ne može činiti bez nje; zakle joj se da će njen posinak, ako se popne na presto, imati samo ime cara, i da će ona u stvari držati svu vlast u rukama. Opsenjena tom veštom komedijom, očarana tim neočekivanim vraćanjem učtivosti i uticaja, ona pristade, po običaju, na sve što se od nje želelo, i Mihailo V bude proglašen za cara.
Novi vladar je rđavo nagradio sve one koji su ga uzdigli. Prvo se otarasio svoga strica Jovana, i na njegovo mesto, sa titulom nobilissime, namesti drugog svoga strica, Konstantina. Zatim se priseti da mu Zoe smeta. I on je, kao nekada Mihailo IV, s početka pokazivao veliko uvaženje svojoj pomajci: „To je moja carica“, ponavljao je govoreći o njoj, „to je moja vladarka. Ja sav pripadam njoj!“ Ali uskoro, on je poče držati u strani, skresavši joj prihode potrebne za njene troškove, odbijajući joj počasti koje pripadaju njenom dostojanstvu, zatvorivši je u ginekej pod strogim nadzorom, oduzevši joj njene žene, rugajući joj se otvoreno. Prijatelji su se utrkivali ubeđujući ga da bi pametno učinio kad bi staru vladarku zbacio s prestola, ako neće da dočeka sudbinu svojih prethodnika. Mihailo V smatrao je da je dovoljno jak da pokuša. Mislio je da je popularan u prestonici: zar ga nisu o skorašnjim uskršnjim praznicima dočekali na ulica sa neopisanim oduševljenjem, tako da su pod nogama njegovoga konja ulice bile zastrte skupocenim ćilimima? Verujući u svoju zvezdu, ponoseći se onim što se usudio da preduzme, prezirući sve savete, on se, 18. aprila 1042. g., reši da otera svoju dobrotvorku.
Noću, između nedelje i ponedeonika, Zoe bude zatvorena u svoje odelenje, pod izgovorom da je htela de otruje cara, i preko njene volje i protestovanja, na brzu ruku ukrcana, sa jednom jedinom sobaricom da joj bude na službi, na jednu lađu koja je odvede na susedno Prinčevsko Ostrvo. Tamo, po zapovesti vasileusovoj, ona bi zatvorena u jedan manastir, obučena u kaluđeričko odelo, i makaze odsekoše njenu dugu kosu, sad već sedu, koju odnesoše Mihailu V, da mu pokažu kako je njegova volja izvršena. Oprostivši se tako carice, i smatrajući da je ona zanavek mrtva za svet, vladar sazove Senat i svečano objavi zbacivanje njeno s prestola. Ali on je računao bez tradicionalne privrženosti naroda za Dom Makedonski. Čim se u varoši pročula vest o udaru, pojavi se živ pokret; svuda su se viđala samo žalosna lica, gnjevni izrazi, uzrujani razgovori, buntovni skupovi, koje su stražari s velikom mukom rasturali; žene, poglavito, pokazivale su se vrlo radražene i ispunjavale ulice svojom grajom. I zato, kad se na Konstantinovom forumu pojavio upravnik varoši da pročita carsku poruku kojom se objavljuje događaj, tek što je završio saopštenje, jedan glas naglo viknu: „Nećemo kalafata za cara! Hoćemo zakonitu naslednicu, našu majku Zoe!“ Beskrajna graja odgovori na te reči: „Smrt kadafatu!“ Revolucija je buknula.
Narod se brzo naoruža svim što mu je palo pod ruku, i neobuzdani talas valjao se kroz ulice grada. Tamnice su bile razvaljene, kuće popaljene ili opljačkane. Uskoro i dvor bude napadnut. Po savetu svoga strica Konstantina, koji je hrabro sa svojim ljudima pohitao u pomoć vasileusu i organizovao odbranu, Mihailo V reši da pobunjenicima učini jedan ustupak. Na brzu ruku odoše da potraže Zoe u njenom manastiru, i dovedoše je u Svetu Palatu, vrlo uplašenu u očekivanju šta će joj se dogoditi. Užurbano, ne dajući joj vremena čak ni da promeni njeno kaluđersko odelo, odvedoše je u carsku ložu u hipodromu, i s njom se Mihailo V pokazao pobunjenoj gomili. Ali kad su vladarku videli bez njenog carskog odela, ogorčenje naroda za koje su se nadali da će se stišati, samo je poraslo. Uzalud je car pokušao da održi besedu pobunjenicima; odgovoriše mu psovkama i kamenicama; vrativši se u dvor sa starom caricom, nesrećnik je mislio samo kako će sebi begstvom osigurati spas, kad ga njegov stric Konstantin nagovori da se odupre.
Za to vreme, u Svetoj Sofiji, jedan nepredviđen događaj dao je pobuni nove snage.
Zoe je, kao što se zna, imala jednu sestru, Teodoru. Deleći sa sestrom presto po smrti Konstantina VIII, ta princeza je ubrzo, mada ju je protokol stavljao na malo potčinjeno mesto, izgledala da smeta starijoj sestri koja ju je mrzela. Stavljena prvo pod jedan obazriv nadzor, ona zatim bi optužena da sklapa zavere protiv utvrđene vlasti, i pod tim izgovorom bude udaljena sa dvora i prognana u manastir Petrion. Zatim, posle nekoliko meseci, navodeći da je drukčije nemoguće, po rečima jednoga hroničara, svršiti sa „spletkama i skandalima“, Zoe, lično, ode u manastir, i u svome prisustvu dade Teodori odseći kosu. Život princezin izgledao je završen. Ona se sama uostalom bez velikih teškoća prilagodila svojoj sudbini, zadovoljna spoljnim znacima poštovanja koje joj je održala blagonaklonost njenog zeta, cara Romana, i malo pomalo, u manastiru gde je bila zatvorena, Teodora pade u zaborav. Mihailo IV je s njome postupao kao i sa Zoe, dosta rđavo. Mihailo V je radio još bolje: izgledalo je čak da on i ne sumnja da, osim Zoe, postoji još jedan zakoniti potomak Konstantina VIII, i on bi bio u velikoj zabuni kad bi ga neko zapitao da li je Teodora živa ili mrtva.
Revolucija od 1042. g. povratila je odjednom u prvi red tu zaboravljenu kaluđericu. Kad je Mihailo V zbacio svoju dobrotvorku, ustaši, tražeći kakvog predstavnika zakonite monarhije, da bi ga istakli protiv nasilnika, setiše se Teodore. Ona je uostalom imala još prijatelja među starim službenicima svoga oca i u samom Senatu. Ti su političari razumeli da bi nežna i prevrtljiva Zoe lako mogla, čim se utvrdi na prestolu, da povrati svu svoju milost čoveku koji ju je opljačkao, i da je važno, ako se hoće da izvuče neka korist od revolucije, dovesti pored stare i popustljive vasilise jednu energičniju vladarku. Otrčaše dakle u manastir Petrion, ponudiše carstvo kaluđerici, i kako se ona ustezala i branila, gomila je povede gotovo na silu. Baciše joj na ramena carski plašt, podigoše je na konja, i između golih mačeva, uz narodno klicanje, ona prođe kroz varoš i ode u Svetu Sofiju. Patrijarh, vrlo odan Domu Makedonskom, čekao ju je tu, da je proglasi za caricu. Buntovnici su imali svoju caricu.
To je bilo u ponedeljak u veče. Prva briga nove vlade sastavljene u Velikoj Crkvi, bila je da objavi zbacivanje Mihaila V, i da postavi, ne bi li sebi osigurala prestonicu, novog gospodara u upravi varoši. Ali ništa nije bilo dobijeno dok se dvor držao. Ceo dan u utorak tuklo se oko carske palate i u krvavim jurišima na nju pade više od tri hiljade žrtava. Ipak, u veče, pod naporom napadača, vrata popustiše, i dok se gomila zabavljala pljačkanjem odaja, car sa svojim stricem i nekoliko prijatelja imao je vremena da uskoči u jednu barku i da morem stigne u manastir Studion. Tu dvojica pobeđenih, car i ministar, obukoše kaluđersko odelo, nadajući se da će time spasti život.
Pobedonosni narod plivao je u radosti. „Jedni su“, kaže Pselos na jednom zanimljivom mestu, „prinosili žrtve Bogu; drugi su klicali carici; prost narod je igrao na trgovima i pevao tugovanke o događajima“. Zoe, koju je Mihailo V pre no što će pobeći pustio na slobodu, i koja je ponova preuzela vlast u dvoru, nije bila manje srećna, i prema tome sasvim raspoložena za praštanje. Ali u Svetoj Sofiji, u okolini Teodorinoj, manje su bili skloni milosti, i masa koja je već bila prinudila Zoe da prizna svoju sestru kao savladarku, sad je zahtevala pogubljenje krivaca. Uzalud je Zoe pokušavala da ubedi Senat kako je zgodnije pomilovati krivce, uzalud je sa jednog balkona na dvoru držala besedu gomili i zahvaljivala joj. Kad je počela govoriti o zbačenom caru i pitala šta s njime treba raditi, odgovori joj jednodušan uzvik: „Na smrt zlikovca, podlaca! Natakni ga na kolac! Raspni ga! Oslepi ga!“
Dok je Zoe oklevala, Teodora je, sigurna u popularnosg, radila. Na njenu zapovest, upravnik varoši, uz poruge naroda, izvuče iz svetilišta Studiona zbačenoga cara i njegova strica, i na samoj ulici, pred očima gledalaca, ogorčenih kao „divlje zveri“ na svoje žrtve, on im dade iskopati oči. Zatim ih proteraše. Revolucija je bila izvršena.
U toj odlučnoj krizi, Teodora je svojim posredovanjem, svojom energijom, svojom odlučnošću, zaista spasla situaciju, i, prema rečima Pselosovim, „oborila tiraniju“. Zato je, po svaku cenu, Zoe morala deliti sa svojom sestrom plodove pobede. Svakojako, toj drugarici koju je mrzela ona bi pretpostavila ma koga drugoga, ona bi više volela, veli Pselos energično, da vidi na prestolu jednog konjušara nego da tu načini mesto Teodori: i zato se ona toliko zauzimala da spase Mihaila V koliko partizani njene suparnice da ga smaknu. Ali Zoe nije imala da bira. Senat, narod, izjasnili su se za njenu sestru. Ona popusti. Ona se pomiri s Teodorom, steže je u naručja, ponudi joj pola vlasti, i sa velikom paradom dovede je iz Svete Sofije da je smesti u Svetu Palatu, Teodora, uvek skromna, ne htede drukčije da primi carstvo osim pod uslovom da starijoj sestri ustupi prvo mesto, i tada se vide čudna stvar, za koju Vizantija dotle nikad nije znala, da ginekej postane zvaničan centar javnih poslova, a carstvom da vladaju dve stare žene. I, još čudnija stvar, te dve stare žene umele su postići da ih narod sluša.
Retko su, međutim, dve bliske rođake bile, u fizičkom i moralnom pogledu, različnije nego te dve sestre. U koliko je Zoe bila lepa, stasita, otmena, u toliko je Teodora, iako malo mlađa, bila od prirode neugledna: ona je bila ružna, i na njenom suviše dugačkom telu suviše mala glava stajala je za čudo nesimetrično. U koliko je Zoe bila živa, žustra, laka, u toliko je Teodora bila staložena, mirna, spora kad se trebalo odlučiti na nešto. Zoe je bacala zlato punim šakama, rasipački, raskošno, ludo darežljiva. Teodora je vrlo tačno računala: vrlo štedljiva — možda zato što nikad, pre dolaska na vladu, nije imala mnogo novaca u rukama, — ona je volela da gomila bogatstvo u prostrane kase; malo je trošila na sebe, nemajući nimalo volje za raskoš, a još manje na druge, pošto je imala malo sklonosti da daje. I najposle, u koliko je Zoe bila vatrena i strasna, u toliko je Teodora bila čedna, ispravna, besprekorna: ona je uvek odbijala udaju. Dobra devojka, uostalom, ljubazna u ophođenju, nasmejana pri dočeku, zatvorena, povučena, skromna, ona je izgledala stvorena za druge uloge i rado im se prilagođavala. Ipak je imala jednu osobinu: dobro je govorila i volela je da govori, a bila je isto tako, kad zatreba, kao što se videlo, sposobna za izvesnu energiju. Ukupno uzevši, kao i Zoe, bila je osrednja, bez doslednosti. Ali, i pored te zajedničke osrednjosti, te dve sestre bile su suviše različite da bi se mnogo volele i dugo slagale.
Pselos je naslikao vrlo zanimljivu sliku dvora kako je izgledao u to vreme. Svakoga dana, prema odredbama etikete, dve carice, u paradnom odelu, sedale su jedna pored druge na presto vasileusa. Pored njih su stajali njihovi savetnici; a svud Zčmokolo, čineći dvostruki krug, stajali su vratari, stražari, Varazi, naoružani teškim sekirama sa dve oštrice, svi oborenih očiju, iz poštovanja spram pola dveju carica. A dve vladarke su sudile, primale poslanike, raspravljale o državnim poslovima, uzimajući katkad reč blagim glasom, da izdadu kakvu zapovest ili dadu odgovor, odvaživši se čak s vremena na vreme da imaju i ličnu volju. I građanske i vojne vlasti priklanjale su se pod ovim gipkim i veštim ženskim rukama.
Ali, kako su obe u glavnom bile dosta nesposobne, takva vlada nije mogla trajati. Dvorska raskoš, — sav se dvorski svet, kao naglom promenom na pozornici utrkivao u sjaju, — ludo razbacivanje Zoino ubrzo je ispraznilo riznice. Novaca nije bilo, vernost podanika je popuštala, i sve se više osećala neodložna potreba čvrste ruke, muške ruke. Zatim između dve sestre neprijateljski raspoložene boravljenje u dvoje postajalo je nelagodno, i dvor se, među njima, podelio na dve neprijateljske stranke. Da bi okončala takav položaj, Zoe pomisli da može učiniti samo jednu stvar, da se uda i po treći put. Tada joj je bilo šezdeset i četiri godine.
Rešivši se na to, — treba reći ma kako stvar čudno izgledala, da su je oko nje svi hrabrili — stara carica poče sebi tražiti supruga. Prvo je pomislila na Konstantina Dalasena, koga je Konstantin VIII nekad hteo da joj da za muža. Ali taj veliki gospodin, slavoljubive prirode, i koji je već više puta bio osumnjičen da sprema državni udar, nije pokazao dovoljno gipkosti i snishodljivosti koja priliči položaju cara-supruga. On je bio kratak, postavio je svoje uslove, objavio velike planove o reformama, muške i čvrste odluke. Car takve vrste nije se tražio u dvoru; tu nezgodnu ličnost vratiše u njegovu provinciju. Zoe pomisli onda na jednoga od svojih starih ljubimaca, velikoga telohranitelja Konstantina, koga je ljubomora Mihaila IV bila udaljila iz Carigrada. Po karakteru, ovaj je bio zgodan; na nesreću, kao nekad Roman Argir, on je bio oženjen, a njegova žena bila je manje uslužna nego Romanova: pre nego da svoga muža ustupi drugoj volela je da ga otruje.
Najzad, posle više neuspelih pokušaja, vasilisa se seti jednog svog nekadašnjeg prijatelja,. Konstantina Monomaha. U daljem srodstvu s Romanom III, on je, dvanaest ili trinaest godina ranije, zauzimao jedno veliko mesto na dvoru, i svojom lepotom, otmenošću, lepim govorom, veštinom da zabavlja caricu, toliko joj se bio dopao, da se mnogo govorilo o njoj i njemu, i da je prva briga Mihaila IV bila, čim se popeo na presto, da otprati u progonstvo toga opasnog prijatelja. Ali ga Zoe nije zaboravila; ona se koristila revolucijom 1042. g. da ga povrati iz nemilosti i da ga postavi na mesto guvernera Grčke; sad joj je palo na um da ga uzdigne još više; i kako se njen izbor vrlo svideo njenoj okolini, — sav se dvor zaista oduševljavao ovim pitanjem o udaji, — ona se reši za njega.
Jednome od Avgustinih komornika bude naređeno da novome ljubimcu odnese carske ukrase, znamenje i zalogu njegove velike sreće, i da ga dovede u Carigrad bez odlaganja. On svečano uđe u prestonicu 11. juna 1042., dočekan klicanjem oduševljenog naroda; zatim, s velikim ceremonijama, svadba bude proslavljena u dvoru; i mada je patrijarh mislio da on lično ne može blagosloviti taj treći brak, koga je grčka Crkva odbacivala (Zoe, kao što se zna, bila je po drugi put udovica, a i Konstantin se ženio dva puta), jedan vizantiski prvosveštenik bio je u stvari suviše dobar dvoranin i suviše lukav političar da bi se dugo držao u strogosti prema sili. Priklonivši se okolnostima, veli pakosno Pselos, ili pre volji 6ožjoj, on, posle svršenog obreda, srdačno zagrli nove supružnike. „Da li je to bio kanonski čin, dodaje ironično pisac, ili je bilo čisto udvaranje? Ne bih umeo reći“. Bilo kako mu drago, Vizantija je imala cara.
Po spoljašnjosti, novi vladar je dovoljno opravdao caričin izbor. „On je bio, veli Pselos, lep kao Ahil. Priroda je od njega načinila savršen uzor“. Lice mu je bilo izvanredno lepo: imao je belu kožu, tanke crte, divan osmeh, neko zračenje ljupkosti koje se prostiralo po celoj njegovoj pojavi. Osobito srazmeran, imao je gospodski i lepo skrojen stas, fine i lepe ruke. Ipak se pod tom malo mekušnom spoljašnjošću krila neobična jačina. Vičan svima telesnim vežbanjima, lep jahač, izvrstan trkač, snažan borac, Konstantin je u sebi sakrivao čitave rezerve snage. Oni kojima bi iz zabave stegao ruku, osećali bi to po nekoliko dana, i nije bilo predmeta tako tvrdog da se ne bi slomio pod naporom njegovih nežnih i lepo negovanih ruku.
To je bio jedan veliki zavodnik. Uz to je bio neobično privlačan čovek. Glas mu je bio prijatan, i lepo je govorio. Od prirode ljubazan, bio je uvek veseo, uvek nasmejan, uvek raspoložen da se zabavlja i da zabavlja druge. To je bio poglavito dobar čovek, nimalo ohol, nimalo sujetan, bez izveštačenosti i bez zlobe, uvek gotov da svima učini zadovoljstvo. Imao je i drugih osobina. Mada bi dosta naglo planuo, tako da bi mu pri najmanjem uzbuđenju krv jurnula u lice, on je bio uspeo da se potpuno savlada; i uvek gospodar od sebe, on se pokazivao pravičan, čovečan, predusretljiv, opraštajući čak i onima koji su sklapali zavere protiv njega. „Nikada nisam video simpatičnije duše“, veli Pselos. „Bio je izdašan do rasipanja, i rado je govorio, skoro kao Tit, da kad ne bi učinio kakvu darežljivost ili kakvo čovečno delo, izgubio bi dan. U istini, njegova milost se katkad, graničila sa slabošću: da bi učinio zadovoljstvo spojim ljubimcima, dešavalo mu se da nepromišljeno razdeli najviša mesta u državi. Njegova plemenitost išla je često do razbacivanja, toliko je voleo da oko sebe vidi srećne ljude i zadovoljna lica. On nije umeo ništa da odbije, ni svojoj ženi, ni svojim milosnicama, uvek otvorene ruke, uvek raspoložen za zabavu, i rado je izjavljivao da je dužnost svakoga vernog podanika da učestvuje u dvorskim zabavama.
Iako ne odveć učen čovek, Konstantin je bio inteligentan; imao je živ duh, uživao je u društvu književno obrazovanih ljudi. Primao je naučnike kao Konstantina Likudisa, Ksifilina, Jovana Mauropusa, Pselosa; po njihovom savetu, on opet otvori carigradski Universitet, i u njemu stvori školu prava, da bi osigurao dovoljan broj snaga za državnu administraciju. On učini i više. Umesto da deli mesta prema rođenju kandidata, on je hteo da ih daje prema zasluzi; i da bi ostvario tu reformu, on sam poveri vlast svojim prijateljima književnicima. Likudis je bio prvi ministar, Pselos veliki komornik i državni sekretar, Ksifilin čuvar pečata, Mauropus lični sekretar. Zbog svega toga, Konstantin je postao vrlo popularan. I najposle, on je bio hrabar. Može biti da je, u stvari, ta vrlina kod njega naročito proizlazila iz njegove malo fatalističke ravnodušnosti, koju je on rado ispovedao i koja ga je navela da čak ni noću ne postavlja stražu pred vratima svojih soba. Ali, ma kakvo da joj je poreklo, ta je hrabrost bila stvarna, i ispoljila se u mnogo prilika. I ako se ukupno uzme u obzir da je pod vladom Konstantina Monomaha vizantiska carevina, više puta pobedilac i uopšte mirna, sačuvala u svetu sav svoj dotadašnji ugled, možda će se iz toga zaključiti da taj car nije u stvari bio tako rđav vladar kao što su docnije govorili njegovi opadači.
Na nesreću, ozbiljne mane kvarile su te neosporne vrline. Monomah je voleo uživanja, žene, lak i raskošan život. Postavši car srećnim slučajem, on je u najvišoj vlasti video naročito sredstvo da zadovolji svoje prohteve. „Spasavši se jake bure,“ lepo kaže Pselos, „on je izišao na srećne obale i u mirno pristanište carstva, i nije se brinuo da li će opet biti izbačen na pučinu.“ Zato je on malo vodio računa o državnim poslovima, ostavljajući tu brigu svojim ministrima. Presto je za njega bio, po rečima Pselosovim, samo „odmor od njegovoga umora i zadovoljenje želja“. Kao što je rekao jedan savremeni istoričar, „posle vlade žena, došla je vlada čoveka koji je hteo da živi i da uživa“.
Vrlo zaljubljive prirode, Konstantin je uvek voleo ljubavne zaplete, i imao ih je, pre dolaska na presto, nekoliko dosta poznatih. Dva puta oženjen, i ostavši dva puta udovac, on se bio utešio zavolevši jednu devojku, nećaku njegove druge žene, i koja je bila iz čuvene porodice Sklerosa. Ona se zvala Sklerena; bila je lepa, pametna; Pselos, koji ju je poznavao, opisuje je kao neobično dopadljivu: „Nije bila, kaže on, besprekorne lepote; ali se dopadala svojim razgovorom bez imalo zlobe ili ogovaranja. Takva je bila blagost i ljubaznost njenog karaktera da bi mogla raznežiti stene. Imala je jedinstven glas, zvučan i gotovo oratorski govor; na njenom jeziku bilo je neke prirodne draži, i kad je govorila, od nje je provejavala neiskazana ljupkost. Volela je, dodaje književnik, da me pita o jelinskim mitovima, i u svoj razgovor mešala je ono što je bila naučila od naučnika. Imala je, u stepenu koji nikad nijedna žena nije dostigla, dar da ume slušati.
Kao Pselosu, ona se dopadala svima. Prvi put kad se pokazala u carskoj sviti, jedan dvoranin koji je imao duha i književnog obrazovanja, pozdravi je nežnim i lepim laskavim rečima, navodeći dve prve reči iz divnih stihova Omerovih, kad trojanski starci, sedeći na zidovima, kažu, videći gde prolazi zračna lepota Jelenina: „Ne, nije za pokudu što Trojanci i Grci podnose tolike nevolje za jednu tako lepu ženu“. Aluzija je bila fina i laskava; svi prisutni su je shvatili i odobravali je. I zar to nije dokaz koliko je čudno bila utančana kultura toga vizantiskog društva XI veka, koje nam se po izvesnim crtama čini tako varvarsko, a koje nam ova anegdota pokazuje kao tako puno velikih uspomena na klasičnu Grčku, tako sposobno za prefinjeno shvatanje, za književni ukus, za ljupke i nežne misli.
U početku svoje veze sa Sklerenom, Konstantin Monomah rado bi se bio oženio njome. Ali grčka Crkva bila je, kao što se zna, vrlo stroga spram trećeg braka, naročito kad su oni koji hoće da ga zaključe bili privatne ličnosti; Konstantin nije smeo prkositi toj zabrani. On je dakle živeo sa svojom milosnicom, i to je bila velika strast njegovoga života. Dvoje ljubavnika nisu mogli biti jedno bez drugog; čak ih ni nesreća nije mogla razdvojiti. Kad je Monomah bio prognan, Sklerena ode za njim na Lezbos, stavivši mu sve svoje imanje na raspoloženje, tešeći ga u nevolji, hrabreći ga kad klone duhom, dajući mu nade na lepšu budućnost, uveravajući ga da će jednoga dana biti car, i da će ih toga dana zakoniti brak sjediniti za navek. S njime, bez žaljenja i ne malaksavajući, otmena mlada žena provede sedam godina na tome udaljenom ostrvu, i naravno, kad je sreća dovela Konstantina na presto, on nije zaboravio onu koja ga je toliko volela.
I u naručju Zoinom on je mislio na Sklerenu. On je tako vešto udesio da mu je i pored poznate ljubomore caričine, pored mudrih saveta njegovih prijatelja i njegove sestre Euprepije, pošlo za rukom da dovede svoju milosnicu u Carigrad. Od prvog večera njegove ženidbe, on je govorio sa Zoe o njoj, uostalom sa veštom smotrenošću, i kao o osobi s kojom treba lepo postupati, zbog njene porodice; uskoro je uspeo kod svoje žene da ona piše Sklereni i da je zove u dvor, uveravajući je u svoju blagonaklonost. Mlada žena koja je sumnjala da je vasilisa mnogo voli,bila je samo upola umirena zbog onoga što je poslanica krila, ali je obožavala Konstantina; ona se vrati. Car je odmah naredio da se za ljubimicu podigne jedna veličanstvena palata; i svakoga dana, pod izgovorom da ide da nadgleda kako napreduje građevina, provodio je po nekoliko časova sa Sklerenom. Ljudi iz carske svite, kojima su za vreme tih poseta izobilja davali da jedu i piju, i dvorani, kad bi, u toku zvaničnih ceremonija, poznali po dosadnom izgledu vladarevom kako bi želeo da ode svojoj prijateljici, domišljali su se ko će bolje da mu pronađe načina kako će izmaći i otići svojoj dragoj.
Uskoro je veza bila javna. Car je Sklereni dao kuću i gardu; on ju je obasipao bogatim poklonima: tako joj je poslao jedan ogroman bronzani pehar, ukrašen divnim rezbarijama i pun nakita; i svakoga dana pojavio bi se kakav nov poklon, za koji je on ispražnjavao riznice. Najposle se počeo spram nje ponašati kao spram priznate i zakonite supruge. Ona je u dvoru imala svoje odelenje, gde je Konstantin slobodno ulazio u svako doba, i dobila je titulu sevaste, koja joj je davala mesto odmah iza dveju carica.
Suprotno onome što su svi očekivali, Zoe je primila stvar sa mnogo filosofije: „Ona je bila u godinama“, veli Pselos dosta nepristojno, „kad žena više nije mnogo osetljiva za takve patnje“, Ona je starila, i stareći mnogo se menjala, Nije više volela kićenje, nije više bila ljubomorna, pred kraj života postala je pobožna. Sad je provodila po čitave časove klečeći pred ikonama, grleći ih, govoreći im, zovući ih najnežnijim imenima; i, oblivena suzama, valjala se pred ikonama u nastupu mistične strasti, dajući Bogu ostatke one ljubavi koju je tako izdašno delila drugima. Ona je dakle bez muke pristala na najčudnije ustupke. Konstantinu je vratila njegovu slobodu, ovlastila ga da prekine svaku bližu vezu s njom, i jedan zvaničan akt, koji su nazvali „ugovor o prijateljstvu“, bude radi toga potpisan između muža i žene i po pravilu protokolisan carskim Senatom. Sklerena je imala svoj položaj na dvoru; ona se pojavljivala u zvaničnim povorkama; zvali su je imenom vladarke i vasilise. Zoe je gledala sve to očarana, nasmejana; ona je srdačno grlila svoju suparnicu, i, između svoje dve žene, Konstantin Monomah bio je srećan. Čak su pronašli, da bi im bilo zgodnije, jedan divan raspored. Carska odelenja bila su podeljena na tri dela. Car je sebi zadržao sredinu; Zoe i Sklerena zauzimale su jedna desno a druga levo odelenje. I jednim prećutnim ugovorom, Zoe više nije ulazila kod cara, osim kad Sklerena nije bila kod njega, i kad je znala da će ga naći samog. I ta pažljiva kombinacija izgledala je svima čudo od oštroumnosti.
Jedino je narod prestonice shvatio manje lepo tu čudnovatu zajednicu. Jednoga dana kad je Konstantin išao u crkvu Svetih Apostola, jedan glas viknu iz gomile, u trenutku kad je car izlazio iz dvora: „Nećemo Sklerenu za caricu! Nećemo da se zbog nje ubijaju naše majke Zoe i Teodora!“ Masa se pridruži, stvori se gužva, i da nije bilo posredovanja dve porfirorodne starice, koje se pokazaše na balkonu carske palate i umiriše svetinu, Monomah bi lako mogao izgubiti život u tom događaju.
Do dana njene smrti, Konstantin ostade veran Sklereni. Kad je jedna iznenadna bolest odnese, on je bio neutešan zbog toga gubitka. Plačući kao dete, on je razmetljivo izlagao svoj bol; priredio je svojoj dragoj veličanstven pogreb, naredio je da se sazida raskošna grobnica. Zatim, kako je bio čovek, potražio je druge milosnice. Najzad, posle nekoliko prolaznih ljubavi, on se zanese za jednom malom princezom iz Alanije, koja je živela kao talac na vizantiskom dvoru. Opa, izgleda, nije bila mnogo lepa, ali je imala, po nahođenju Pselosovom, dve divne stvari., vrlo belu kožu, i jedinstvene oči. Od dana kad je opazio tu mladu varvarku, on zbog nje ostavi sve svoje druge ljubavi, i njegova strast ode tako daleko da, kad Zoe umre, on ozbiljno poče pomišljati, pošto ju je javno proglasio za svoju milosnicu, da se njome zakonski oženi. Ipak, nije smeo dotle ići, iz straha od crkvene anateme i, isto tako, bojeći se prekora svoje stroge svastike Teodore. Ali bar je dao svojoj ljubimici titulu sevaste, istu koju je nekad podario i Sklereni; on je okruži svom carskom raskoši i sjajem, i obasu je nakitom i zlatom. I mala Čerkeskinja, sa glavom i grudima pokrivenim zlatom, zlatnim zmijama oko mišica, teškim biserom u ušima, pojasom od zlata i dragog kamenja koji je stezao njen tanak struk, viđala se kako predsedava kao prava haremska lepotica, svima dvorskim svečanostima. Za nju, za rodbinu koja je svake godine dolazila iz daleke Alanije da je poseti, car je ispraznio što je ostalo novaca u riznicama, i svakom ko bi naišao on je nju predstavljao kao svoju ženu i zakonitu caricu. Ona će uostalom docnije čudnovato ožalostiti poslednje dane cara tako ludo zaljubljenog u njene lepe oči.
Tako je, oko sredine XI veka, pod vladom Konstantina Monomaha i Zoe, vizantiski dvor zaista davao zanimljivu i dosta čudnovatu sliku.
Vodeći život kakav je voleo, car se bio brzo istrošio. To više nije bio nekadašnji lepi Monomah, tako otmen, tako snažan. Sad je patio od stomaka, a naročito od podagre. Napadi su bili tako jaki, da njegove unakažene i krive ruke nisu više mogle držati predmete, da njegove bolne i naduvene noge nisu htele više da ga drže. Ponekad, kad je imao primanja, bio je nesposoban da ustane; tada bi primao opružen na postelji; ali bi mu i ležeći stav ubrzo postao nesnošljiv, i sluge su ga neprestano morale premeštati s jedne strane na drugu. Često mu je bilo teško čak i da govori. Ali on je naročito izgledao žalosno kad se trebalo pojaviti u kakvoj zvaničnoj povorci. Njega su morali podići na konja, i on je polazio sa dva jaka služitelja sa strane, koji su mu održavali ravnotežu; celim putem kojim je trebalo da prođe, brižljivo su uklanjali kamenje, da bi ga poštedeli naglih i suviše jakih pokreta, i vasileus je tako odlazio, izmučena lica, zaduvana disanja, puštajući da se opuste uzde, koje više nije mogao uzeti u ruke. Treba dodati u pohvalu Konstantinovu, da je svoju bolest snosio hrabro, uvek nasmejana lica, uvek vesele naravi. Govorio je šaleći se, da mu je Bog sigurno poslao tu bolest da zauzda njegove suviše vatrene strasti, i zabavljao se filosofirajući o svojim patnjama. Uostalom čim bi mu bilo bolje, nije se lišavao ni uživanja ni milosnica.
Pored vladara živele su dve porfirorodne stare, koje su s godinama bile postale malo nastrane. Zoe, provodeći vreme u pravljenju mirisa, zatvarajući se leti kao i zimi u pregrejane sobe, i ne napuštajući svoj omiljeni posao osim da pali tamnjan pred svojim dragim ikonama i da ih pita o budućnosti; Teodora, neprestano brojeći novac nagomilan po njenim sanducima, i ne interesujući se gotovo nizašta drugo, sva pretvorena u čistotu i pobožnost. Oko njih su se kretale zvanične milosnice, Sklerena, mala princeza iz Alanije i druge, dvorani, ljubimci, često ljudi dosta niskoga porekla, za kojima bi se car zaludeo, i koje je tada uzdizao do najviših položaja u Državi. I sav taj svet se preterano zabavljao i trudio se da zabavlja cara.
Konstantin je zaista voleo da se smeje. Kad su hteli da govore o nekom ozbiljnom poslu, najbolji način, jedini, da se privuče njegova pažnja, bilo je kazati mu prvo kakvu dobru šalu. Ozbiljno lice ga je plašilo; kakva dvorska budala odmah bi osvojila njegovu naklonost. U stvari, što ga je naročito razonođavalo bile su masne šale, glomazne lakrdije, luckaste izmišljotine. Muzika, pesma, igra bile su mu dosadne; on je hteo zabave druge vrste, i često dosta sumnjiva ukusa. Pselos nam je sačuvao nekoliko primera tih šala, i treba priznati da, ako su izgledale smešne u XI veku, one nam izgledaju danas više beznačajne. Tako je carevo veliko zadovoljstvo bilo da čuje nekog kako muca, kako se kida u uzaludnim naporima da jasno izgovori reči, i priča se da je jedan dvoranin imao velikog uspeha na dvoru simulirajući potpunu bezglasnost, koja se malo pomalo gubila u nejasnim zvucima i u žalosnom mucanju. On je tim lepim darom u tolikoj meri oduševljavao Konstantina, da postade zvanični ljubimac vladaočev, i otada su ga videli kako slobodno ulazi u svako doba kod cara, steže mu ruke i ljubi ga u usta, seda: smejući se na postelju pored njega, i katkad čak, u sred noći, ide da ga probudi, da mu ispriča kakvu priču više ili manje smešnu, a u glavnom da mu tom prilikom izvuče kakvu milost ili kakav poklon.
Imajući svuda slobodan ulazak, dvorska budala je ulazio čak i u carski ginekej, i veselio je dvor pričama koje je tamo pričao. Izmišljao je priče i o samoj čednoj Teodori, tvrdeći da je ona imala dece, dajući hiljadu smešnih pojedinosti o tom događaju i završavao je pokazujući mimikom tobožnje porođaje princezine, podražavajući ječanje porodilje, vrečanje novorođenčeta, stavljajući u usta stare i ispravne vladarke svakojake smešne i slobodne govore. I svi su se zacenjivali od smeha, pa i sama Teodora, i naš je čovek bio ljubimac ginekeja. Jedino ozbiljnim ljudima to je padalo malo teško, ali, kao dobri dvorani, činili su što i drugi. „Mi smo se morali smejati“, kaže Pselos sa nekom gorčinom, „kada bi pre bilo mesto za plakanje.“
Siguran u opštu naklonost, taj čudni ljubimac uradi još nešto bolje. On se zagreja za mladu princezu iz Alanije, i kako je bio zabavan, imao je, izgleda, dosta uspeha kod male varvarke. Opijen tim uspehom, i uostalom vrlo ozbiljno zaljubljen u lepoticu, on onda dođe na misao, u jednom zanosu ljubomore, da ubije cara svoga suparnika i da zauzme njegovo mesto. Nađoše ga jedno veče, sa mačem u ruci, na vratima spavaće sobe Monomahove. Odmah ga zatvoriše, i sutradan, pod predsedništvom vasileusa, skupi se sud da mu sudi. Ali ovo je najlepše u celom događaju. Kad je Konstantin video svoga dragog prijatelja okovanog lancima, njegova milostiva slabost uzbudi se na taj prizor, i oči mu se napuniše suzama: „Ama odrešite mi ovoga čoveka, uzviknu on, teško mi je kad ga vidim takvog“. Zatim zapita blago krivca šta ga je upravo navelo na njegov zločin. Ovaj objasni da je to bila prekomerna želja da metne na sebe carske ukrase i da sedne na presto vasileusa. Na tu izjavu, Konstantin prsnu u smeh i odmah naredi da se zadovolji ćud toga čoveka. Zatim, okrenuvši se svome ljubimcu: „Sad ću ti metnuti krunu na glavu“, reče mu on, „obući ću ti purpurnu haljinu. Vrati mi samo, molim te, tvoje obično lice i tvoj ljubazan svakodnevni izraz“. Na te reči, svi prisutni, i same sudije, ne mogoše zadržati ozbiljnost, i jedna velika gozba zapečati izmirenje cara i njegovog ljubimca.
Ohrabren tom milošću, naš čovek naravno produži svoje odnose s carevom milosnicom. U prisustvu celoga dvora, pred samim očima gospodarevim, on se na nju smešio i davao joj znake. Ali se Konstantin samo smejao toj igri. „Pogledaj ga“, govorio je on Pselosu, „jadan čovek. On je još jednako voli, i njegove prošle nesreće nisu mu bile za pamet“. To je baš bio „jadan čovek“ koji bi činio zadovoljstvo Molieru!
Dok je lakomisleni car gubio vreme u ludorijama, — reči su od Pselosa, — dok je rasipao državni novac na taštu raskoš, na veličanstvene građevine, na detinjaste i ubitačne ćudi, zanemarujući vojsku, krnjeći plate, smanjujući broj vojnika, spremali su se za blisku budućnost najozbiljniji događaji. Već su se na horizontu pomaljale dve oluje koje su uskoro imale da se ustreme na carevinu, Normani na Zapadu, Turci na Istoku. U unutrašnjosti, nezadovoljstvo vojničke stranke, umorene od slabosti građanske vlasti, razjarene zbog nemilosti u koju su pale najslavnije vojskovođe, ispoljavalo se u opasnim pokušajima da se izjasne protiv vlade. I najzad, koristeći se nebrižljivošću Monomahovom, jedan slavoljubivi patrijarh, Mihailo Cerularios, izvršio je odvajanje Vizantije od Rima.
Godine 1050. Zoe Porfirogenita, stara sedamdeset i dve godine, završila je svoj dugi i burni život. Konstantin Monomah, njen muž, koji ju je, kao što se videlo, još od pre osam godina zanemario, smatrao je za dužnost kad ju je izgubio, da je savesno oplače. On je učinio još više: hteo je da je uvrsti u red svetiteljki, i trudio se da pronađe svakojaka čuda koja su se desila na njenom grobu, da bi svima dokazao da je njena duša među anđelima. To je bilo suviše časti za tu staru ženu, čulnu i strasnu, koja je tako žalosno uzbunila varoš i dvor svojim sablažnjivim udajama i svojim ljubavima. Zato Monomah nije odviše navaljivao s pokušajem da je oglasi za svetiteljku: on se brzo utešio, kao što se zna, i u smrti Zoinoj našao je naročito zgodnu priliku da ozvaniči svoju najnoviju ljubimicu. I on sam je uostalom umro malo godina posle toga, 11. januara 1055., u manastiru Svetog Đorđa Manganskog, koji je on osnovao, i gde se bio povukao krajem svoga života.
Tada, poslednji put, Teodora, Zoina sestra, izlazi na pozornicu. Od treće udaje Zoine, Teodora je živela na dvoru, po imenu deleći presto s njome, a u stvari igrajući sasvim sporednu ulogu. Najviše ako je imala nešto uticaja posle smrti; caričine, i njen zet Monomah izgleda da se pomalo bojao ispada stare gospe. Međutim, taj poslednji potomak dinastije makedonske izgledao je da tako malo znači, da je Monomah, ne vodeći računa o neospornim pravima koje je ona imala na carevinu, pomišljao da naznači drugog naslednika prestola. Tada se, još jedared, u žilama Teodorinim probudila vatrena krv i ponosita energija velikih careva, njenih predaka. Odlučno, dok se Monomah borio s dušom, ona preduze upravljanje Velikom Palatom, koristeći se pravima svoga rođenja i ugledom koji su joj u narodu davale patnje njenog dugog života. Gardiski pukovi izjasniše se za nju; Senat je išao za vojskom. Sa svojih sedamdeset godina, stara princeza dočepa vlast čvrstom rukom.
Naučena primerom svoje sestre i znajući koliko malo treba računati na zahvalnost ljudi koje jedna vasilisa pridruži prestolu, Teodora, na opšte zaprepašćenje, ne htede da uzme supruga. Ona je htela da vlada sama, i kako je bila mudra, te ostavila da je vodi jedan dobar ministar, izgleda da je dobro vladala. Njena sveža starost izazivala je uostalom opšte divljenje. Uvek pravog stasa, uvek živa duha, ona je bila sposobna da ozbiljno radi sa svojim savetnicima, sposobna da, drži duge govore koje je volela; i rado je dopuštala da je njeni prijatelji kaluđeri ubeđuju kako joj je suđeno da pređe obične granice čovečjeg života.
No ipak, vremenom, u prestonici i u carevini, svi su se bili zamorili od te vladavine žena, koja je trajala već više od dvadeset i pet godina. Patrijarh Cerularios, postavši od ocepljenja Zapadne Crkve kao neki papa Istočne Crkve, otvoreno je izjavio da je nezgodno da jedna žena vlada rimskim carstvom. Vojnička stranka nezadovoljna mestom koje zauzima birokratija u državi, ogorčena uvredljivim nepoverenjem koje dvor pokazuje prema generalima, komešala se. I mnogi dobri građani koji su se, kao Pselos, hvalili da su patriote, sećajući se slavnih dana Vasilija II, strogo su cenili ove vladarke čije ludo rasipanje, detinja sujeta, romantične ćudi, osrednji duh, behu spremile propast monarhije i u snažan i zdrav organizam carevine unele smrtne klice opadanja, Svi su tražili jednog čoveka i vojnika. Teodora je imala sreće da umre na vreme, da ne dočeka da bukne kriza koja je pretila. Ona je svršila život 31. avgusta 1056. g.
S njom se svršio onaj Dom Makedonski koji je, pre dva veka, doveo na presto onaj Vasilije o čijim sam pustolovinama i slavoljublju ranije ispričao. Krajem IX veka, energija bez ustručavanja toga veštog čoveka, iščupavši monarhiju od opadanja koje joj je pretilo, osigurala je Vizantiji dva veka slave i napretka. Sredinom XI veka, smrt poslednjeg njenog potomka ponovo je vodila carevinu anarhiji. Ali, u XI kao i u IX veku, ta anarhija je kratko vreme trajala: i ovoga puta nađe se jedan čovek koji, osnivajući dinastiju Komnena, dade vizantiskoj državi nov vek sjaja. Tako je, u svakoj odsudnoj krizi, Vizantija nalazila spasioce; za svakim od njenih prividnih opadanja dolazio je neočekivani preporođaj, u kome se, po rečima jednoga hroničara: „Carevina, ta stara žena, pojavljuje kao mlada devojka, ukrašena zlatom i dragim kamenjem“. To ponavljanje napretka može lako iznenaditi one koji u vizantiskoj istoriji uzimaju u obzir samo iskvaren dvorski život i hučne nemire prestonice: zato je važno pomenuti da, ma kako živo i živopisno izgledalo pričanje događaja koji se tamo odigravaju, Carigrad i Sveta Palata nisu sami za sebe sva carevina.
Izvan dvorskih spletaka i zavera, izvan vojničkih ustanaka i građanskih nereda, izvan sablažnjivih i detinjastih ćudi tih iskvarenih careva i tih izopačenih carica, izvan toga trulog sveta razvratnika, slavoljubaca i dvorana, ima u građanstvu velikih varoši, u velikoj feudalnoj i vojnoj aristokratiji kojom su naseljene provincije, kod grubih seljaka Makedonije i Anatolije, rezerve ozbiljnosti, energije i snage, koje će dugo ostati neiscrpne. Tim srednjim klasama je vizantisko carstvo, na tolikim prekretima svoje istorije, dugovalo svoj neočekivani spas; pomoću njih i njihovih muških vrlina vizantiska monarhija je mogla postojati kroz tolike vekove; njima najzad treba okrenuti oči, ako se hoće zaista da pozna to vizantisko društvo, koje gotovo celo tek treba proučiti. Nesumnjivo, sudbina rukopisa suviše nam je retko sačuvala dokumenta koja bi dopustila da se tačno uspostave te pojedinosti, ali njih ipak ima.