Veje sneg
Veje sneg
Jutros je prvi padao sneg,
tiho i tužno, ko samrtna kola
kad ponesu nekog na poslednji put.
I moja duša, prazna, gola,
drhtaše ko prut.
Jutros je prvi padao sneg,
i sred belog, padajućeg mira
moje ranjeno srce drhti, strepi, plače,
kao da ga neko u bespuće goni.
I moje crveno oko
u strahu suze roni.
Rumeni moj obraz hladan je i žut;
srce se moje ranjeno kida
i rida;
gola mi duša drhti ko prut;
zvono na pogreb zvoni,
i tiho veje, veje sneg...
. . . . . . . . . . . .
I tiho veje sneg
. . . . . . . . . . . .
Veje sneg.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|