Večiti mladoženja/XXIII
Kada je Polačekova u rodbinu otputovala, više se nije ni vraćala. Otac ne da. Za neko vreme još čeka, žao joj je za Šamikom, ali Šamika ništa ne piše. Dugo joj čekati. Nađe se prilika: jedan kasapin, po volji Polačeka. Dobra partija. Lujza je tamo daleko sa svojim mužem mnogo godina provela; no sad skoro umre stari Polaček, i došla je u Š., da se s bratom deli. Tu je s njom i muž, gospodar Vencl Svirak. Lepo, mirno su nasledstvo podelili. U varoši U. drže se licitacije na varoški regal na kasapnice. Na munti je i gospodar Svirak. Svirah da najviše, i njegove su kasapnice. Sad se Svirak sa gospođom Lujzom doseli u varoš U., baš gde je Šamika. Gospođa Lujza se raspituje za Šamiku, a Šamika za gospođu Lujzu. Šamika neće u posetu, misli zameriće se Svirahu, a rado bi išao. Posle kratkog vremena upozna se sa Svirakom, i već igra s njim karte u kavani. Lujza je sve ispripovedala Sviraku, tu njenu ljubav, na što se Svirak samo nasmeje. Može slobodno Šamika doći, neće se zameriti.
Gospođa Lujza kad je čula Šamikino žitije, ne samo što se nije srdila na njega, već ga sažaljevala. Gospodar Svirak dogovori se sa gospođom Lujzom, pak jednom prilikom u kavani kaže Šamiki da bi mu milo bilo, i na čast bi mu služilo, kad bi njega i gospođu Lujzu posetio. Šamika to jedva dočeka. Lepo se obuče, pa ode kod Sviraka. Gospodar Svirak nije kod kuće. Samo gospođa. Lupne, uđe. Gospođa Lujza ustane, gleda, ne veruje svojim očima.
— Ta jeste l’ vi, Herr von Kirić? Davno se nismo videli. Al’ smo se oboje promenili!
— Drago mi je osobito.
Gledaju se. Pred Šamikom velika, raskrupnjala dama; Šamiki se u glavi uzmuti ova prošlost, ne zna šta da misli, šta da govori. Gospođa Lujza, opet, Ima pred sobom suvonjavog čoveka, sav ćelav, brkovi šareni, — nije to negdašnji Šamika. Sažalitelan pogled baci na njega. Volela bi da ga više nije videla. Dosad barem u snu, u fantaziji, pratio je lik mlađanog Šamike; kod nje je Šamika uvek bio mladić kao Ahil. Pruži mu ruku, pa se dugo gledaju, ne mogu da započnu. Učinilo im se kanda sanjaju. Kada se razberu, počne jedno drugom pripovedati od početka do kraja sve, ukratko. Sad je Šamika tek doznao kako je zbog luckastog kočijaša izgubio Lujzu. Stupi krasna mlada devojka u sobu; to je njena kći, Mimika, već joj osamnaest godina.
Šamika gleda na Mimiku.
— Istovetna mati!
— Jel’te, kad je mati bila osamnaest godina?
Mimika učini poklon.
Tako se poduže razgovaraše i, davši reč da će ih više puta posetiti, preporuči se i ode. Šamiki se sve prošle godine premeću po glavi; hoće silom da se uvuče u negdašnje, staro njegovo osećanje, još kad je prvi put u Š. bio. Ne može, već je sve prošlo. Pa kako će sad Šamika živeti? Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne. Već je umro i Krečar i Čamča.
Čamča! Kako je živeo, tako je i umro. Nije dugo bolovao, lako je umro. Pre nego što će izdahnuti, reče:
— Zbogom, svete, dosta sam te se naživio!
Poslednja želja mu je bila da ga u platnarskom dugačkom sanduku ukopaju. Proklinje Saru, ako mu volju ne ispuni. Šta će da radi, mora mu Sara volju ispuniti no ona je dostojna Čamčina žena, dosetljiva, metne ga doista u platnarski sanduk, ali ga dâ najpre kod stolara ispolitirati, pa onda na njega obični natpis. To se čulo po varoši. Skoro cela varoš je na okupu. Gledaju sanduk i smeše se.
Čamča i posle smrti na smeh pobuđuje.