Večiti mladoženja/XVI
Mesojeđe su, svud se balovi drže.
Dođe kasapski momak i donese dve bilete, jednu za gospodara Sofru, a drugu za Šamiku. To su Polačekovi poslali. Do tri dana je bal u Š. Šamika zadrži kalfu na ručak, a posle ručka otpusti ga sa pozdravom za Polačekove i sa zahvalnošću, i obeća im da će doći. Kada je Šamika iz Š. otišao, dogovarali se u kući Polačekovoj o Šamiki. Svakom se dopada, i ocu, i sinu, i gospođi Matildi i frajla-Lujzi. Gospođa Matilda ne može da se nahvali „fiškala”. Što gospođa Matilda govori, to frajla Lujza oseća, i još više. Izgleda joj Šamika među nezgrapnim kalfama kao ruzmarina krin. Nije ni čudo, onaj njegov stvor, ta lepa nošnja, taj njegov plemenit hod, taj attіtude, — sve to joj se užljebilo u srce.
Sutra je bal, treba se spremiti.
Šamika se s ocem dogovara.
— Otac, hoćemo li sutra na bal?
— Idi ti sam, šta ću ja onde?
— To bi uvreda bila za staroga Polačeka; držaće da vi poziv prezirete. Kad ste bili ovde na balu, nema razloga i onamo da ne odete, i to sa mnom.
Gospodar Sofra prelomio se; bar će izbliže poznati kuću Polačekovu. Gotov je.
Sutradan pred veče dođu u Š. i otsednu u birtiji kod ,,Belog konja”. Tako se ta birtija zvala. U selu Š. lep spahijski dvorac, ali spahija ne sedi u selu. Spahija je grof, i obično sedi u Beču. U dvorcu sede njegovi činovnici, „beamteri”, i to kasnar Šeps, išpan Krauz, natšumar Gajzinger. Bogat spahiluk, imućni činovnici. — Sala je obična birtija gde se pije i težaci nedeljom igraju; sad je za bal udešena. Mala sala. Patos lepo oriban, duvar okrečen, ukrašen zelenim grančicama, zimzelenom; četiri ogledala, nejednaka, jedno veće, drugo manje, kako je od koga uzajmljeno, od kasnara, natšumara, ili nataroša, pa onda crvenim „vaperom” ukrašena. U ćošku je jedna mala tribina, na koju se penje malim lestvama. Tu je već i banda, ili orkestar. Jedne hegede, po nuždi i „prim” i „kontra”, jedan „Flüglhorn”, jedan „piccolo”, jedna „bastrompeta” i, za kompletiranje, jedna zviždaljka. Četiri čoveka i pet instrumenata.
Počinje se u sedam sati; tako je bar na bileti zakazano. Već udarilo sedam sati, počnu svirati „polonesmarš”. Šamika čuje muziku, već je obučen, ali neće pre osam na bal. Soba im je u avliji, i sve se čuje. Već je osam sati, a bal još ne počinje. Ima u drugoj sobi još nekih sa strane, i tu čekaju da započne, pre neće. Frajla Lujza već je čula da je Šamika tu; čula je od šegrta, kog je poslala da vidi jesu li tu. Žao joj je što nisu odmah kod njih otseli; kalfa je zaboravio to javiti, premda mu je bilo kazano.
Već pola devet, a nema nikoga. Gospođe i frajle već su obučene u sedam sati, pa se još ne miču. Gospođa kasnarica Šepsovica, sa svojom ćerkom, gotova, tako isto Krauzovica i Gajzingerovica, sa kćerima, pa šalju slugu kod „Belog konja” da vidi je li već onde nataroška, sa ćerkom i učiteljka. Gospođa Kriblerka i gospođa Hauerka, opet, također su gotove, pa šalju da vide jesu li onde kasnarica, natšumarica i išpanica. Neće nijedna da je prva, jer inače bi se rang smanjio. Šamika gleda kroz prozor u salu, nema još „hotvolea”; tu je samo knez s nekoliko odbornika, i njihove kćeri, ali oni neće početi dok kasnarica ne dođe; inače, biće uvreda.
Šamiki je dugo čekati. Dogovori se sa ocem, da brzo upregnuti u njegove lepe saonice, pa idu u „vizitu” kod Polačeka. Frajla Lujza nije se zbog kasnarice zatezala, no čekala je da pre nje dođe na bal Šamika, pa makar posle kasnarica i ne došla.
Stupe u kuću, pozdrave se. Sve je u pripravnosti, sve spremno. Frajla Lujza u roza haljinama, a gospođa Matilda u malo ugasitijim. Stariji i mlađi Polaček u špencerima sa srebrnim dugmetima. Gospodar Sofra od kadife čakšire i „jankl” sa srebrnim pucetima, čizme bez mamuza. Nije mu više do mamuza. Šamika kao iz kutije, mogao bi na grofovski bal doći.
Sad neće više čekati, posedaju na dvoje saonice, pa upravo „Belom konju” na bal. Uđu u salu. Niko još ne igra. Polaček mlađi zapovedi da sviraju. Tu su već i kasapski momci u špencerima sa srebrnim pucetima; zdravi, lepi ljudi. Sviraju „polonesmarš”. Šamika uzme ispod ruke frajla-Lujzu, mladi Polaček gospođu Matildu, jedan kalfa kneževu kćer, drugi opet drugu, i tako dalje, pa se šeću. Prestanu. Šamika po sali razgleda pa tek ironično uzdahnu; nije nikad u svom veku na takvom balu bio.
Sviraju „lendler”. Šamika inače nikad ne igra „lendler”; ali sad mora. Svi igraju. Čuju to Šepsovica, Krauzovica i Gajzingerka i čuju da jedan elegantan gavaler igra sa frajla-Lujzom. Brzo sednu na saonice, pa na bal. Kad uđu unutra, razgledaju da li ko na njih gleda, klanjaju se, klanja se i Šamika, i frajla Lujza, i gospođa Matilda, ali na licu im se vidi ironičan zasecaj. Kad to čuju gospođe Kriblerka i Hauerka, pohite i one, i već tu su. Gospođa Kriblerka i Hauerka pobedu su održale.
Frajla Lujza zamoli brata da dâ „valcer” svirati. Brat odmah zapovedi. Tu nema reda kad će se šta igrati, nego svaki za sebe što voli zapovedi. Sviraju „valcer”. Sad opet igraju. I stranci su već tu. Kad vide kakvom gracijom Šamika sa Lujzom igra, kakva je elegancija na Šamiki, stane im mozak. Sve zavide Lujzi, i željno iščekuju da i s njima igra. Čuli su već za Šamiku čiji je sin. Šamika, kao „galantom”, sa svakom igra, a one u milini tope se. Bacaju na njega primamljive poglede, oči im mole da se smiluje na njih, u igri lagano ruku stiskavaju Sve badava; on je već dušom Lujzin.
Sve se jedno te jedno igra. O odmoru, opet, sedi gospodar Sofra do Polačeka, i to u čelu, jer je Polačekov gost. Dozovu i bandu; tu Polaček pije u zdravlje gospodara Sofre, pa da udariti „tuš”, a gospodar Sofra opet u zdravlje gospodara Polačeka. Posle večere banda opet omladini svira. Polaček i gospodar Sofra još zajedno u kredencu sede. Sad izvadi Polaček duvankesu i ponudi gospodara Sofru sa pravim „verpeletskim” duvanom. Gospodar Sofra napuni svoju veliku, srebrom okovanu stivu lulu, zapali, puši i hvali duvan. Njih dvojica se o svojim kućevnim stvarima razgovaraju. U sali se uveliko igra, sve sam „lendler”.
Dolaze i oni koji pre ponoći nisu bili, imućnije gazde sa porodicom, koji u čakširama i špencerima od zelenog manšestra, koji od crnog „satinglo”. U svakog brkovi obrijani.
Sad i mladi i stari igraju, i sam knez. Muzika od lendlera ide notom po pesmi „Ich hab’ meіn Schіmmel verkauft”. Mlade Švabice, koje imaju malu decu, donesu ih u rukama, pa kad koju pozovu da igra, ona uklopi dete u ruke prvoj do nje koja ne igra, pa onda okreće se. Momcima i starijim sve puca manšester, kad desnom šakom koleno desno udari, pa okreće se. Dođe do vrata i Polaček sa gospodarom Sofrom, pa gledaju; zanimljivo je. „Hotvole” je sad prestao igrati. Zasednu, pa primedbe prave o igri, pa ispod marame na ustima tiho cerekaju se. Gdekoji se u igri premetnu, i to je zanimljivo. Šamika pripoveda kako je u Veneciji igrao.
Oko tri sata neka žurba, neki se pripravljaju kući. Još otsviraju jedan valcer; sad igra sav „hotvole”, pa se počnu razilaziti. Da ne bi opet pre njih otišle nataroška i učiteljka, brzo daju doneti sebi gornje haljine, pa brzo napolje Šepsovica, Krauzovica i Gajzingerka. Badava se žure Kriblerka i Hauerka, zadocnile su. U odlasku one tri su pobedu održale. Jedne u početku, druge na kraju, — opet je ravnoteža u rangu održana.
No baš zato se ne žuri Polačekovima. Oni ostaju. Ostali su i ostali: muška gospoda, kasnar, išpan, natšumar, nataroš i učitelj, pa se izmešali sa Polačekovima i Kirićima u kredencu, i ostaše do zore.
Balu je kraj; samo su nekoliko pari u manšestru još zaostali. Svi se raziđoše.
Polačekovi nude Šamiku i oca da s njima idu. Ovi se zahvaljuju i obriču se da će ih docnije posetiti. Pozovu ih na ručak u jedan sat posle podne; na to se obreknu.
Legnu spavati. U jedanaest sati se probude, obuku se, pa u pola jedan na saonicama odu Polačekovima. Budu lepo primljeni. Šamika je među ženskima, a gospodar Sofra sa starim Polačekom razgleda štale i staje, gleda, meri marvu kako je lepa i hvali red u kući Polačekovoj. Gospodaru Polačeku to gove.
Već je vreme ručku; idu unutra. Tu opet veselo poručaju. Svaki svoje primedbe o balu čini.
Posle ručka mlađi odu u paradnu sobu, i najpre se razgovaraju.
— Jel’te Herr von Kirić, naš bal je lepši od vašeg? — upita frajla Lujza i nasmeši se, a gospođa Matilda grohotom se smeje.
— Zašto? Bilo je vrlo zanimljivo. Takvo što nisam nikad video; ne kajem se što sam bio na tom balu.
— Hoće l’ kod vas biti još kakav bal?
— Naravno.
— Hoćete l’ nas pozvati?
— Možete l’ posumnjati?!
Sad frajla Lujza donese gitar, pa u ruke Šamiki. Šamika svira i peva. Tako se poduže zabavljahu. Kad Šamika pogleda na sat, zna da će ga otac skoro odazvati, pa nešto vadi iz džepa.
— Ako se neću zameriti, da primite ovo od mene u spomen noćašnjeg bala.
To su bile obode (minđuše) iz Venecije, od kose pletene i zlatom iscifrane; dva para. Tako isto i dva para takva prstena.
— To je venecijanski filigran.
Jedno učtivo pruži frajla-Lujzi, a drugo gospođi Matildi. Prime i zahvale se; gledaju taj fini posao, hvale ga. Otac, gospodar Sofra, već je ustao i zove Šamiku kući, da se ne zadocne. Lepo se oproste, pa onda na saonice. Šamika poljubi u ruku obe dame. Kad je gospodar Sofra bundu na leđa hteo baciti, frajla Lujza mu pomaže.
— Zbogom, zbogom!
Kad su kući došli, posle večere opet se razgovaraju.
— No, kako vam se dopada taj bal?
— Dobro. Nije mi bilo do smejanja, ali morao sam; i Polaček je udovac, pa i on se morao smejati.
— A kako vam se dopada Polačekova obitelj?
— Dobro. Sve bi dobro bilo, samo ono jedno da nije, što sam ti jedared kazao.
— Daće se sve to izgladiti.
— Teško.
— Videćemo.
— A jesi l’ joj tom prilikom što o tome govorio?
— Nisam; nije bilo ni mesta ni prilike.
— Al’ ja bi’ rad da sam načisto što pre, pa ako ne bude ništa, da ne gubimo vreme.
— Samo malo još strpljenja, dok fašange prođu. Ne moram se baš u fašange ženiti, kao kakav kalfa.
— Doduše, može se i posle Uskrsa.
— Kako fašange prođu, odma’ ću korak učiniti. Sad malo nek još kroz balove prohujamo. Kod Čamče će sigurno biti još koji bal, pa ćemo ih, opet, mi u goste pozvati.
— E, sad ti, sinko, gledaj tvoj posao, čitaj, piši, šta znaš, ja opet moram svoje nadgledati, što je i tvoje, jer vidiš da pomoći ni od koga nema. Katica, ćutalica, zavukla se u svoje sobe, a Lenka, — o njoj neću ni da govorim.
Lenka, senatorovica, nije ocu dolazila. Pokraj njenog supruga digla je bila proces protiv oca, zbog nasledstva, zbog materinstva. Senator je dokazivao da je sav imetak tecivo, pa materinstvo treba, naravno, da se među decom deli.
Gospodar Sofra se izravnao, ali s njima više ne govori.