Večiti mladoženja/XII
Prošlo je deset godina, — u životu čoveka dugačak rok, koliko se za to vreme svet menja, koliko se rode, koliko umru, koliko njih srećnih, koliko nesrećnih!
Za desetak godina i u obitelji gospodara Sofre Kirića nastala je velika promena.
Gospodar Sofra je ostareo, tako isto i gospođa Soka. Nije ni čudo. Lenka se udala za jednog sudca, protiv očine volje, koji je hteo za Profita. Profit je drugu uzeo. Takvog zeta neće dobiti. Pelagija, ona lepa devojka, ta „penorodna Anzihis”, umrla je. Katica se još nije udala, a prešla joj prva mladost. Izbira, neće da se uda. A Pera je beda; dao mu otac jednu kuću i nešto novaca, on hoće da radi na svoju ruku. Sva je nada još u Šamiki. Šamika je već pravnik u Kašovi. Nije šala, bogatog oca sin pa jurista, kud ćeš lepšeg života! Kada je manje škole u okolini svršio, posla ga otac u Košicu, da tamo uči. Košica mu se dopada još od krakovskog puta, lepa čista varoš, prijatan svet. Šamika je već tu ima tri godine, i naučio je fino nemački. Izobraženo građanstvo, oficirija, tu je lako nemački naučiti. Tu je i vladičina rezidencija. Sad je Šamika sleme, gledi otac u njega kao u zenicu. Troška mu dao više nego što je dovoljno, — koliko je Šamika hteo. I bio je doista gavaler među juristima. Lepog uzrasta i lica, ponašanje bez svake zamerke. Gde se pijanči i bekriluk tera, tu ga niko nije mogao videti. Nije bio ni kartaš, nešto malo „vista” i „taroka” to je sve, naravno u otmenijem društvu. Svud je bio primljen, svud su ga voleli i profesori, i građani, i oficiri, i dame. U nošnji je bio pravi dandy, u ponašanju gentlemen. Dobar, iskren drug, pun požrtvovanja za svog prijatelja. Jednu je imao slabu stranu, a to je da je slabo učio, no profesori su mu, zbog ostalih njegovih dobrih svojstava, mnogo kroz prste gledali — premda nije bio bez talenta. No nije čudo. U takvom izobilju, svud tako primljen, u društvenom životu bio je takav na kog je otmena publika računala, i on je tom poverenju odgovorio.
Ako treba na igranku, u „tancšul”, tu je on. Ako treba kotiljon upravljati, tu je Šamika. Ako treba dame servirati, na balu, u pozorištu, tu je Šamika. Pa u svatovima dever, pa aranžer majalesa. Nije to baš ni lako, i tu treba imati sposobnosti. Pa takav je čovek, osobito mladić, opšteljubljen. Pa je znao još svirati u flautu i na gitar, pa nije rđavo ni pevao. Lepa svojstva za dopasti se.
I Šamika, takav mladić, opet nije se nikad mogao oženiti, ne da nije hteo, no baš nije mogao. Šamika u tom raznovrsnom svom zanimanju nije imao vremena za nauku. Ali u ono doba učiti se bila je dužnost siromašnog mladića, a kod imućnog gdekojeg bilo je tek „plemenita pasija”. Šamika je bio na stanu u kući gradonačelnika, u dve lepo uređene sobe. Jelo se donosilo iz gostione. Od kuće je doneo sav „servіce” od srebra. Belih haljina, „veša” sijaset. Pa kakvih tu nema u ormanima haljina, kakvih kaputa, atila, frakova, „venecijanera”, kakvih i koliko pantalona i čakšira, da je mogao dve nedelje svaki dan menjati. Pa jedan veliki orman pun raznih cipela i čizama, sa mamuzama, bez mamuza, čizme od najfinije kože, pa od crne, od jelenske kože. A rukavice retko triput da navlači.
Prohujaše i njegova lepa vremena u lepoj Košici. Ostavio je posle sebe lep spomen. Pred nogama mu cveće cvalo, gleda u njega, moli, da ga uzabere, a on — ne zna da cveće za rosom čezne, ne uzabra ga, no okrenu se i ode. Cveće je posle uvelo.
Šamika svrši prava i dođe kući. Ocu suze oči od radosti. Gde god se s kakvim prijateljem sastane, na putu, na pijaci, svakom kaže: „Moj Šamika svršio je škole, — svršio je prava”. Mati i sestra, igra im srce od radosti, sa Šamikom se diče. Gospodične, kad se Šamika šeće, otvaraju žaluzine, ili potajno izviruju. Tako prvi dan jedna frajla, čuvši da ide Šamika, brzo prozoru, pa u hitosti, da se ne bi zadocnila, razbila je glavom prozor.
Ali Šamika i jeste izgledao primamljivo, demonski, pa kad se šeće u kratkom kaputu, sa šest džepova napred, a na levoj strani gore iz džepa mu viri svilena „šamoa” marama, svakoj srce brže kuca. A kad se oblači, pa kravatu veže, dođe sestra ili mati da mu pomognu kravatu nameštati, i premda je u tome majstor bio, ipak njima je to dopustio, jer im time radost čini.
Sad će Šamika postati u Pešti „jurat” askultant kod najvišeg suda; to je već nad juristom, a jurista je već mnogo. Tu je Šamika proveo godinu dana u veselju, agricplesu, nešto je prakticirao, pa položi advokatski ispit i postane „fiškal”. Dakle, sad je već Šamika „fiškal”, ispunila se želja roditelja. Gospodar Sofra opet radosno po sokacima hoda i prijateljima daje na znanje da je njegov Šamika već „fiškal”. Sad je otac rad samo da ga oženi. Neće ga ganjati koju da uzme, ostaviće mu to slobodnoj volji.
Dođe vreme igrankâ Tu Šamika predvodi. Krasan venac od devojaka, ma koja bi za njega pošla, i našao bi koja bi to zaslužila. No prokletinja neka na malim mestima i varošicama da drže što je iz svog mesta da je loše. Ako se koja dopadne, pokudi ovaj ili onaj, ili živi ovaj s onim u neprijateljstvu, pa je stvar pokvarena. Šamika lako bi našao koju, ali čuje mati ili otac štogod, pa onda zna da već nije njima povoljno. No usred takovih planova nešto veliko se dogodi. Gospođa Soka, otkako je Pelagija mrtva, ne može od žalosti da se razabere. Njeno srce vene. Padne u bolest, i to bolest srca; užasno žalosno joj kuca srce. Pa onda Pera sasvim se zabatalio, otpadno se od kuće, od matere, od oca, niti je izgleda da će otac na glavu bludnoga sina oprostljivu ruku metnuti. I to je grizlo. Katica, ta dična devojka, već joj prelazi vreme, neće da se uda, kad je otac nije hteo dati za onog kog joj je srce želelo. Veliki udar; ni sva nada prema Šamiki nije mogla bolju utaložiti. Dok je Šamika pred njenim očima, odvuče se od crnih misli, u tom magnovanju raduje se kanda nema tereta na srcu. Kako nema Šamike, njoj iz groba pred oči izlazi Pelagija, onako obučena kao kad su je zakopali.
Opet opomene se njenog detinjstva, devojačkog doba, gde se Pelagija kao gracija oko nje savija, ljubi je, pa utone u san, misli da je na javi, — razabere se, vidi da je mašta, strese se, a srce joj se stegne. Boljka neopisana, duša boli.
Otima se za život, vuče je budućnost Šamike, ali jača je prošlost koja je vuče grobu. Gospođa Soka jednog dana jako se razboli i umre. Nikakve lekarije nisu joj pomogle. Nju je ubila tuga, koju vreme nije moglo izlečiti. Po sve velika nesreća. Gospodar Sofra izgubi desnu ruku. Katica izgubi utehu, naknadu za neudes sreće. Pera je izgubio pokroviteljicu koja je sinu milosrdnu ruku pružila, kad ga pravedan greh očni goni. Udata Lenka izgubila je u sumnjivim stvarima savetnika, proricatelja. Šamika je izgubio gnezdo, gde se kao tić pod njenim zakriljem grejati mogao; neće više takvog gnezda imati.
Gospodar Sofra je kao izvan sebe, skoro nije više taj čovek; moraju ga uvek tešiti. A ko će ga tešiti? Katica? Šamika? Ta oni sami utešitelja trebaju. Kad je umrla, Šamika nije ni kod kuće bio. Lepo su je ukopali i iskreno su je oplakali. Velika promena u kući Kirićevoj. Gazdovstvo veliko, a nema ko će kao dosad upravljati, nema Sofri savetnika, iskrenog prijatelja. Deca ne razumeju. Vrativ se s puta, Šamika plače, jadikuje, ide materi na grob. Sve je badava, odletela je ptica. Sve je žalosno u kući gospodara Sofre. Tako se provodi žalosno.
Gospodar Sofra ima jednog starijeg šegrta, taj je sad u dućanu. Pera tek katkad obilazi oko kuće, da vidi kako je tamo, zapitkiva mlađe. Nema prave gazdarice. Katica živi u prvom katu sama za sebe, u dućan nikad ne ide. Ona već ima dvadeset i osam godina. Ta lepa Katica, sa palestinskim licem, još je lepa. Kao Judita, kao Ester, Mardoheja kći, koja bi još mogla kraljeve opsenuti, neće da se uda. Ona je izgoreli vulkan, nije već živo, zeleno, ponosito brdo. Imala je zaručnika. Zaručnik je prosi, otac zateže. Zaručnik umre.
Katica, kao negda Isaure Clemence, ide na groblje na ružičalo, deli cveće, vence, i poklone čini ljubećim se, da im svezi njihovoj pripomogne.
Posle nekog vremena, gospodar Sofra zove Šamiku na važan razgovor, u salu.
— Sedi, moj Šamika.
— Vidiš onu kontrafu? To je bila tvoja mati.
Šamika plače.
— Ja sam najviše izgubio, nemam gazdarice. Oženi se jedared.
— Kako ću se ženiti, kada mi mati ne ide iz glave? Nikad ne mogu je zaboraviti, tu dobru moju mater.
— Koji dan biće godina kako je umrla, biće parastos. Ja crnilo nikad neću skidati, ali ti si mlad, ti ćeš skinuti, pa sebi traži, nađi ženu, gazdaricu, koja će i mene u starosti dvoriti.
— Šta će svet reći, kad čuje da se tako brzo ženim?
— Šta može kazati? I drugima je mati umrla, pa su se oženili. Samo gledaj da dobiješ takvu kao što je tvoja mati bila.
— Al’ za ovaj mah ne mogu se ženiti; voleo bi’ malko putovati, pa kad se vratim.
— A kuda bi putovao?
— Išao bi’ u Talijansku.
— Pa dobro, idi malo putuj, pa kad se vraćao budeš, a ti nuz put razgledaj se nalevo i nadesno, pa s kojom ti budeš zadovoljan, biću i ja. Ti si dobrog srca bio uvek, i sada si, pa valja će ti bog sreću dati. Bar to da mogu doživeti, lakše bi’ u grob... Kada si rad ići, kaži koliko ti treba novaca.
— Biću zadovoljan što mi vi date.
— Je l’ dosta dve hiljade?
— Ja sam zadovoljan.
— Kad si zadovoljan, daću ti tri; samo nemoj da oklevaš. Moji su dani izbrojani, a ti što imaš čini zarana, jer znaš kako kažu: „Dodna ženidba, deca siročad”. Dakle, opet ti kažem, ne oklevaj, spremi se. Jesi l me razumeo?
— Jesam.
— Dakle, kad ćeš polaziti?
— Mogu prekosutra. A koliko dugo mogu izostati?
— To od tebe zavisi, neću ti termin nametati, budi sam pametan. Dakle, sad idi pa se pripravi, novci su gotovi.
Šamika se pripravi, spremi, i sutradan kaže ocu da je gotov za put. Zajedno još večeraju. Otac ga još savetuje, da se čuva, da ne ide u rđava društva, i otpusti ga da legne, jer mora ranije ustati. Sutradan Šamika, sasvim spreman ocu se prijavi. Kola su već spremna, donekle će na očinim kolima putovati, pa onda će deližansom ili kakvim posebnim podvozom. Izbroji mu tri hiljade forinti. Posle mu još da jedan materin prsten.
— Od mene, već imaš prsten, evo ti jedan od matere; ako si voleo i poštovao mater, ako poštuješ i voliš mene, to nek’ ti bude zaloga, da kad na nj pogledaš, da se opomeneš tvoje matere i mene, i da ćeš ono činiti što smo mi tebi želeli.
U Šamike suzne oči.
— Sad te, sinko, više zadržavati neću, putuj srećno!
Šamika poljubi oca u ruku, a otac njega u čelo i obraz. Sedne, pa ode. Otac pred kapijom dugo za njim gleda. Šamika otputova. Šamika je bio dobra srca, ali samo nešto mu u karakteru falilo, i to važno. On je za materom iskreno žalio, i kad mu ko spomene mater, gotov je na plač. Ali u društvu veselom lako opet zaboravi, gotov je odmah na igranje. Nije čudo. U detinjstvu rastao je među ženskima, sestrama. Docnije, po višim školama, sve je nekako u kućama sedeo gde su dame; primljen je bio lepo, pre podne pođe ženskima, posle podne među ženskima. Upio je nekako žensku narav. Naučio je od ženskih štrikati, vesti. Kad je kojoj trebalo da konce u klupče zavija, njegove ruke služile su za motovilo. Ako je u pozorištu, na balu, na majalesu, — sve sa damama. U muškom društvu, gde nije bilo ni jedne dame, nije se dugo bavio. U crkvi, i ma gde, znao je opisati tačno kako je koja dama obučena, kakve je imala haljine, šešir, rukavice, cipele, ali sve. I to je odmah znao primetiti je li koja ukusno obučena ili ne. I kad bi koja ukusno bila obučena, onda bi rekao o njoj „Kabіnettsstück”. Ako je koja poznata dama štogod htela kupovati, to je njega za savet pitala, i kad bi koja rekla da je njena haljina ili smesa boje po ukusu Šamikinom, to je bilo dosta. Novine, razgovor, predmet, to je sve bilo iz ženskog života. Šamika je salonski, ali opet više ženski nego salonski.
Dakle, falila je njemu muška crta što se nikad oženiti ne može. Ide za ženidbom, a ne može. Ostaće ženidbe Tantalus: ženske vazdan oko njega, ali kad hoće da prihvati, svaka izmakne. Sa Šamikom razgovarale se ženske ne kao sa muškim, no kao sa ženskim, a ipak je Šamika lep čovek, i što se forme tiče nema zamerke. I muškima služi kao žurnal: kako Šamika kakvu haljinu načini, to njegovi drugovi odmah po njegovom kroju naručuju. Nikad se neće sa kakvom ženskom usporečiti, i uvek će o svakoj lepo kazati, moderni Frauenlob. I ko bi rekao da će takav čovek otpasti od tako muškog značaja kao što je gospodar Sofra!
Neka ga neka putuje. Gospodar Sofra donde uređuje kod kuće, ali dosta bez volje; samo to ga jedno drži, da je rad Šamiku još za svog života u kućevnom redu videti. Slabo kud ide, ode Krečaru i Čamči. Tu Čamča, kao dobar prijatelj, gleda da ga uteši, spominje mu krakovski put, i onda se tek malo razbere, malo veselije lice načini.
Čamča pak jednako svoje staro tera; njegova narav ne zna za ozbiljnost, uvek veseo, sve za svetsko uživanje, iako nije Sibarit. „Ta život ne traje hiljadu godina!” — to je njegovo. Pa ima para. Da je svećom tražio, ne bi bolju našao; ona mu sve odobrava, ta njegova Sara; veli, da još jedared na svet dođe, s fenjerom bi Čamču tražila, a kad ga ne bi našla, onda bolje opet u grob. Ona ima kod kuće svaki dan komediju, pa ili se bolje ili gore vodilo, Čamča je uvek jednak.
Krečar, i on je srećan čovek. Ima ženu, njegovu Agru, koja mu u svačemu gove. Njegovi prijatelji su i njeni prijatelji; jedno drugo nikad drukčije ne zovu, već „duško”. Ima jednog sina, slavnog „fiškala”, pa onda unuke.
Ta dva čoveka još potkrepljuju duh gospodara Sofre: Krečar dobrotom i iskrenošću, a Čamča svojim električnim duhom budi uspavane živce Sofrinog života. Danas je kod jednog, sutra kod drugog, ili obojica dođu gospodaru Sofri, da mu iz glave tugu izbijaju. A šta je sa Perom? Hoće li se jedared taj bludni sin popraviti i očin blagoslov zaslužiti, što bi ocu kao melem na srce kanulo? Da vidimo.