Večiti mladoženja/X
Putuju dok ne dođu u varoš N... Tu će se još jedared odmoriti, pa onda upravo do Krakove.
Sad padne na um gospodaru Sofri da je zaboravio kući pisati. Otkako je otišao, nije još pisao. Doduše, u Košici mislio je pisati, kako je iz čarde otputovao, ali je zaboravio i niko me to nije u onoj zabuni posle čardanske bitke palo na um. Sad sedne pa piše. Piše i Čamča, i Krečar. Gospodar Sofra je opisao svoja stradanija na čardi i kako je prodao „auspruh”, i da je već blizu Krakove. Na tu formu je pisao i Krečar, Čamča tek koješta drlja, da se čini da piše pismo. On nikad s puta ne piše pismo kući.
Kad budu gotovi, zapečate pisma, i sad treba na poštu nositi. Čamča zna gde je pošta.
— Dajte ja ću sva tri odneti.
Predaju mu dragovoljno.
Čamča ode, ali samo je tumarao po varoši, pa se opet vratio, a pisma nije predao.
Čamča je držao, da ako pošalje pisma, zaplašene ženske, ne njegova Sara, već gospođa Soka i Krečarka, poplašene, ili će poteru za njima poslati ili, što je gore, mogu još same doći, a to nije išlo u njegov račun. Pisma je sakrio. Kada se vratio, pitaju ga je li predao pisma. Kaže da jeste. Oni su sasvim umireni. Odavde se opet dalje krenu i, srećno putujući, stignu u Krakovu. Baš je vašar započeo. Vašar — da mu para nema! Od sviju strana dolaze kupci i prodavci. Iz kakvih zemalja tu ljudi nema. Od silnih šatra, kola, iz daleka mislio bi da je kakav veliki logor. Robe svakojake, sve na izbor.
Dva-tri dana samo hodaju po vašaru, raspituju, gledaju robu. Ovo, ono im se dopada, ali još ne kupuju; pogađaju se i čekaju da cena koji dan padne. Čamča sve to zna kako treba, on je svemu duša. A kad je Čamča prodavcima sve konce pohvatao, onda i pogađaju se i kupuju.
Kupili su silnu robu po dobru cenu po sebe.
Kad su glavno pokupovali, onda su opet udarili na druge stvari. Od profita za „auspruh” kupio je gospodar Sofra gospođi Soki i ćerkama lepe đerdane od zlata i haljine. Kupio je i za Šamiku detinje poljske haljine, „kurtku” i tako dalje, kao što gospodska deca u Poljskoj nose. Pa je onda kupio od jednog ruskog zlatara lepo srebrno kandilo svetom Nikoli, koje će visiti u crkvi pred njegovom ikonom. Na tom krasnom kandilu izrađeni su svetitelji, među kojima glavno mesto zauzima sveti Nikola.
Posle nekoliko dana spreme se na put, kola natovare platnom i pođu natrag. Čamča je hteo duže još u Krakovu ostati, no gospodar Sofra i Krečar nipošto. Čamča će im se za to osvetiti. Iz Krakove su opet upravili pisma kući, no Čamča je i ta sakrio.
Već se vraćaju. No na drugoj stanici zaspi tvrdo gospodar Sofra i Krečar. Čamča pod „frentom” dâ znak za kraći put, navede kočijaša Savu na stranputicu. Kada se ona dvojica probude, izviruju ispod arnjeva, čini im se da to nije taj isti put. Dođu do jednog sela.
— Čamčo, mi smo zabasali, mi kroz ovo selo nismo prošli.
— Ništa zato, doći ćemo opet na pravi put.
Putuju čitav dan; sve nova sela. I drugi dan; opet nema onih sela, Čamča ih jednako umiruje. Već mnogo putuju nalevo, nadesno, pa dođu u Pšemisl. Sad se Čamča izvinjava, da nije kriv, previdio je pravi put. Dođu čak u Zamosk, pa opet u Žitomir. Sad kanda se setiše Čamčine lakrdije, pa se zareče gospodar Sofra, da više slušati neće, nego će sam na putu kalauz biti.
— Sad neću više nikog pitati; hoću odavde upravo u Košicu.
— To je još gore.
— Već gore ne može biti, nego što je dosad.
No pre nego što će se iz Žitomira krenuti, Krečar se pobole, padne u vrućicu. Sad je tek beda. Lečnik kaže da se s njime nikuda ne može dok ne preboli ili umre. Ostaviti tako bolesnog, to gospodar Sofra neće nipošto. Pita doktora koliko mora čekati. Odgovori mu: „Tri nedelje, ako donde ne umre”. Ne sme ga ostaviti, a ni kola sa platnom sama ne može kući poslati. Ne sme ni kući gospođi Sari da piše, da se ne poplaši. Zaključi dočekati izlazak bolesti svog davnašnjeg vernog druga, pa ma ga šta stalo.
Prođu devet dana. Ne zna se još šta će biti. Nastupi petnaesti dan. Lečnik mu kaže da je već bolje, nade ima da će se izvući, ali treba čekati još dvadesetprvi dan.
Gospodaru Sofri je dan dugačak kao godina.
Nastupi dvadeset prvi dan. Lečnik kaže do sutra će sigurno što kazati. I doista, drugi dan izreče da je Krečar spasen. No sada treba Krečar da se malo oporavi. Bar osam dana. Kad je već toliko vremena propalo, neka idu i tih osam dana.
Posle osam dana lečnik iskaže da ga sad mogu odvesti, ali u kolima mora ležati, i samo danju, i to lagano se mora putovati, a noću nikad na polju prenoćiti. Kola su dugačka, ima dosta mesta, no Čamča, za kaštigu, mora do kočijaša sedeti, da Krečar ima više mesta. Sad se gospodar Sofra zahvali i lečnika nagradi.
Polaze. No neće drugim putem, nego onim koji ide na drum prema Košici. To je dugačak put, ali se gospodar Sofra ne dâ prelomiti, jer što on jedared u svoju glavu useli, to mu ne istera niko. Zabeležio sve stanice koje na taj drum vode u Galiciju. Putuju vrlo lagano i vrlo dugo. Jedared već naiđu i na taj put, i po tom poznatom putu upute se Košici. Putuju lagano, i dođu u Košicu. No već na nekoliko dana pre toga gospodar Sofra osećao je neku grižu u trbuhu.
Tek što su u Košici, ali napadne gospodara Sofru strašna srdobolja. Sad opet ne mogu dalje; moraju ga lečiti. Tu opet ostanu tri nedelje.
Krečar se pomalo oporavio. Napiše pismo da je bio jako bolestan, no da je već malo oporavljen, i hita kući, samo je, opet, gospodar Sofra bolestan, pa mora čekati. Po nesreći, opet preda pismo Čamči, koji ga kući ne pošlje. Posle tri nedelje digne se gospodar Sofra, pa pođu dalje. No vrlo je slab, i s njime mora se lagano putovati.
Dođu do one čarde. Birtaš ga nije poznao, tako je oslabio. Ovde ostane čitav dan, i birtaš i njegova žena su ga srdačno dvorili. Pripovedao mu kako sad svet dolazi u njegovu birtiju samo da vidi njegovu figuru, kako mu zbog toga dobro ide, a lopova ni od korova, tako se od onog doba plaše čarde.
Odavde lagano dalje putuju, iz sela u selo, iz varoši u varoš, no svaki drugi dan moraju se gdegod odmarati, jer mnogo putovanje još obojici škodi. Čamči je dugo vreme, ne zna čime da prekrati. Stignu u jednu varošicu, i tu će se opet jedan dan zadržati. Tu je baš sad vašar, platno se skupo prodaje. Čamča najmi jednu šatru, i od onog platna što je za sebe kupio dâ uneti u šatru, i počne prodavati svoj espap po dobru cenu, sa velikim profitom.
Kad to čuše gospodar Sofra i Krečar, ma bolni, moradoše se Čamči čuditi i nasmejati se: „To je pravi demon!” Najglavnija je bila stvar što Čamča tako profitira. Gospodaru Sofri i Krečaru čisto džigerica raste, kad vide kako već platno prolazi. Moraju i onako lagano ići i odmarati se, a Čamča tu priliku upotrebi i dalje u korist. Uzme kalendar i gleda gde su usput vašari. Dođu u varošicu R., i tu je baš vašar. I tu će se odmarati.
— Čuješ ti, Sofro, i ti Krečaru, i ovde je skupo platno, ’ajd’ da ga prodajemo, tojest vaše!
Misle se, pitaju za cenu, dobra je, profita dosta. Dozvole Čamči prodavati. Već je prvi dan jedna kola prodao, sutradan druga. Cena ne može biti bolja. Mogao je prodati i treća, no ovi ne daju; hoće nešto i kući da odnesu, da ne reknu da su prazni došli. Dvoja kola isplatiše sve platno, treća kola profit. od profita tog dobiće nešto i Čamča. Sad mogu dvoja prazna kola kući poslati napred, da se badava ne troši i da kod kuće njihov povratak jave, a oni će opet lagano. Dvoja kola odoše, a oni će sutradan. No pre no što će otputovati, u kavanu, u gostionu gde su odseli dođu komesari da vide ima li tu stranaca. U kavani Čamča, gospodar Sofra i Krečar. Dva komesara najpre priđu gostioničaru i pitaju za ovu trojicu, jesu li to stranci i otkuda. Gostioničar odgovara da su strani, ali da ih on nije pitao otkuda su; vašarsko doba, ko će koga o tom pitati, kod tolikog sveta. Komesari sad sednu za drugi sto, blizu naših putnika, izvade neke papire i počnu putnike okom meriti i šaptati. Pa onda jedan priđe k njima, a papiri mu u ruci.
Stupi bliže Čamči.
— Molim, jeste li putnici?
— Jesmo.
— Otkuda?
— Iz varoši U.
— Kako vam je ime?
— A zbog čega ste radi to znati?
— Ne zovete li se Isail Čamčić??
— Tako se zovem.
Sve to zabeleži. Krečar se već okamenio, vilice mu se tresu. Sad priđe gospodaru Sofri.
— Molim vas na jednu reč.
Gospodar Sofra ustane.
Komesar meri ga, gleda mu noge, pa promumla: „To je taj!”
— Vi se zovete Sofronije Kirić, trgovac iz U.?
— Na službi.
Zabeleži. Sad priđe Krečaru.
— Vi se zovete Jovan Krečar? Trgovac iz U.?
— Na službi.
Zabeleži. Sva trojica se čude šta to znači.
— Vi ste putovali u Krakovu? — pita dalje.
— Jeste l’ bili u Krakovi?
— Vi se sad vraćate?
— Jeste.
— Nemojte se ništa plašiti, sve je dobro. Vi ste davno otputovali, a kod kuće nema vam glasa; vaše gospođe pobojale se nije li vam se što zlo dogodilo, pa su vas dale svud kurentirati, i tako smo i mi sad na vas naišli. Radujemo se.
Gospodar Sofra i Krečar gledaju popreko na Čamču.
— Ta ti si pisma poslao?
— Ja sam poslao, ali bogzna jesu l’ dobili? Ko zna nisu l’ porobili poštu?
— Doduše, lopova svud ima; nedavno su u Košici obesili devetoricu, što su napali tri trgovca baš iz U. Niste li baš vi ti trgovci? — Mi smo ti koji smo sami ubili četiri lopova, — reče Čamča višim, pouzdanim glasom.
Komesar meri Čamču, a Čamča tako junački pogled baca na komesara, kanda je on sam svu četvoricu smakao. Sad prijateljski zasednu i dublje se razgovaraju, i kad im je Krečar pripovedio kako je sam gospodar Sofra trojicu ubio, komesari ustanu, rukuju se s njime, pa mu čestitaju taj veliki šićar. Kamo sreće, vele, da su oni mogli to učiniti. Posle toga pozovu komesare u svoju sobu, te ih dobrim vinom počaste i zahvale se. Komesari odu, a putnici sutradan opet se krenu. Nisu dugo putovali, i dođoše tim starim putem do Vaca, pa onda preko dva Dunava prispeše u varoš U.