Večiti mladoženja/VI
Gospođa Soka sama vodi kuću. Ume upravljati, ali za dućan mnogo ne mari. Pera je sad u dućanu i u mehani gazda. Otac gospođe Soke, pokojni Uglješa, bio je kasapin od zanata, i negda jako imućan. Gospođa Tatijana, Uglješina žena, bila je iz dobre, trgovačke kuće i vaspitana. Lepu su kuću vodili, no pokojni Uglješa rado se kartao, pa se upleo i u neke procese „nasledstvene”, pa mu advokati i sudije pojeli sve. U tome je mnogo bolji bio gospodar Sofra, koji je igrao „punišaka”, a od procesa bi zazirao, i uvek bi rekao: „Bolja je mršava nagodba nego debeo proces”.
Dosta to da posle smrti Uglješine ništa nije ostalo, samo jedi a kuća, i ta mala. Sad tek, kao udovica, morala se mučiti gospođa Tatijana; bila je prava „mučenica” Tatijana”. Sin joj već dorastao, i sekao je razno meso i pokraj toga su živeli. I to dobro su živeli, jer gospođa Tatijana sve je znala u kući razdeliti, da ništa ne bude izlišno, a opet da je dosta. U haljinama umereno, ali ukusno, tako da kad je kći Sofija šta na sebe metnula, sve joj je dobro stajalo. Pa onda u ponašanju sve smerno; nije tu bilo kod njih za svaku sitnariju kikotanja, „hi hi hi — ha ha ha”, već malo laganije, i svaki je pazio šta pred njima reći. Jednom reči, znale se držati. Pa mati i kći tako su se pazile, kći je tako poštovala mater, a mati je opet poslušala kćer gde treba, da bi rekao: nisu mati i kći, već dve sestre koje se paze.
Pa je i to uzdizalo što, posle smrti Uglješine, gospođa Tatijana, još dosta mlada i ugledna udovica, za ljubav svoje dece, nije se htela udati, žrtvovala se za svoju decu. A gospođa Tatijana mogla se udati više puta, jer prosilaca starijih bilo je dosta, i to valjanih. I sam gospodar Sofra bi je uzeo, da nije kći pošla za njega, tako mu se bila dopala; to je više puta pripovedao, i da Sofija nije htela poći, gospođa Tatijana bi sada bila gospođa Kirićka, a Sofija postala bi gospođa Miloradovićka.
Gospođa Soka je sad u svojoj kući red držala kao kod matere, samo, naravno, ovde je još teže, jer je sasvim puna kuća.
Gospođa Soka je imala divan porod. Lenka već prešla petnaest godina, rekao bi da je već sedamnaest, tako je razvijena. Stvor, stas divan, jedno prema drugom sve srazmerno. Lenka ima lice ovalno, pravi rimski tip, obrve kanda hoće da se sastave. U Pelagije lice sasvim grčko, fino isečeno, kao u najlepše fenkečinice u Stambolu, ili kakve Hijotkinje. Oči kao rubin svetle, streljaju, još sad, u trinaestoj godini. Šta će biti docnije? Katici je tek deset godina, mnogo je na Pelagiju, samo nos već nije grčki, no palestinski, malo jako savijen, ali zato lep, odgovara joj licu. Sin Pera u osamnaestoj godini tankog, visokog uzrasta, ravan kao trska, lepe velike čerkeske oči, obrve sastavljene, zubi beli. U ponašanju otvoren, pun fantazije, rekao bi da nije otac pogodio što ga je zadržao za trgovca, suviše prostrane ruke, galant. A Šamika, „mali fiškal”, lepo kuždravo dete, obraz bletkast, ali crte sasvim regularne, rekao bi da naliči na Pelagiju. Kosa mu se spustila u gustim svilenim burmama na čelo i uz vrat, pa mati i sestra Lenka rado bi se, prstima u njoj spletajući, igrale i milovale. Već Šamika ide u školu. Već sad nosi malu „atilu”, mali crn kalpak od kadine, i žute mamuze, zasad još bez žvrkova, sa dugmetom, da nogu kako god ne povredi. Šamika je pravo materino dete.
Kćeri, kao god i mati, lepše se nose nego što bi čovek rekao po spoljašnoj formi dućana gospodara Sofre. Po njihovim haljinama se već videlo da ta kuća ima više nego taj dućan i mehanu. Videlo se da gospođa Soka nešto naviše izgleda. Kada bi joj gospodar Sofra kupovao kakav adiđar, prsten ili štogod u kosu, to nije volela mnogo sitno kamenje, po jedan, ali lep, sve je volju imala na „solitere”.
I kćeri nije rada udati za bakale ili mehandžije, nego traži štogod više. Gospođa Soka već je imala tu težnju u prvoj svojoj mladosti, kod kuće; sve je nešto višem težila. Ali i dolikovalo joj. Sav izraz u nje bio je nešto gospodstven. Tako isto i kod njenih kćeri. Zato za dućan nisu mnogo ni marile.
Pera je bio već prvih godina prenebregnut. Kako se rodio, već ga je otac namenio za trgovca. Pa kad je prve, normalne škole izučio kad je već čitati, pisati i nešto računati znao, otac ga kod kuće zadržao, nije ga dao više nikuda, i tu je morao biti sve i sva. Gospodar Sofra upotrebljavao je Peru najpre kao šegrta, pa onda u mehani, u podrumu za otakanje vina, kao nadzornika u gazdovanju, u štalama. Gospodar Sofra je hteo da ga načini pravim gazdom, kakav je sam on bio, da bude od njega „sleme” kuće, da, kad umre, njegov Pera vodi staru njegovu kuću. Plan ne bi bio rđav, ali trebalo je odmah u početku malo pripaziti, da se zna uvek šta raditi, i preprečiti stranputice, za što, opet, gospodar Sofra nije imao dosta vremena. Pera, doduše, nije bio rđav; štaviše, imao je vrlo dobro srce, predobro, samo ne za sebe. Ako je u dućanu, nije se znao pogađati; ko je kako hteo mogao je dobiti. Nije gledao kome će na veresiju dati, ma kome. U mehani, kad nije oca kod kuće, mušterije časti pićem. U podrumu mlađima daje piti koliko ko hoće, pa, kad ih izopija, to mu je milo. A najvoleo je biti u šetnji, među konjima i kočijašima.
Kuća, dućan i mehana bila je baš kod Dunava, baš na tom mestu gde staju lađe, vašarske, žitarice, belozanke. Tu je video kako lađarski konji vuku triest i više lađa. Žalosni konji. Ovaj prvi koji se obično zvao „ledingeš”, njemu je lako bilo, on nije ništa vukao, samo je prethodio i vodio. No ostalima je bilo teško, i što više ostrag, to gore. Bičevi pucaju, viju se oko ušiju, konji teško dišu, sustaju, a onaj poslednji od vodene strane sve klizi i pada niz bajir, katkad ga lađa trgne natrag, pa se izvrne. Strašno mučenje. To je Pera već u svom detinjstvu gledao svaki dan, i srce mu otvrdlo. Dolaze noću lađari u mehanu, muzika svira, piju, igraju; to se Peri dopada, pa kad otac nije kod kuće, u mehani, a Pera s lađarima igra. Igraju, ali karte, i Pera je s njima igrao. O knjizi nema više ni govora, no ponajviše o konjima, i Pera je već postao konjušar, bez konja ne može živeti i kog konja je jedared video, i posle više godina bi ga poznao i poimence nazvao.
Kada je gospodar Sofra otputovao, Pera je bio u kući pravi gazda. Mati je, doduše, nadgledala, ali tek danju; noću se nije pokazala, a u mehani ni danju. Tako isto i kćeri.
Pera mora biti celu noć na nogama; naravno, mora se i piti, i to sa lađarima, noj i to dobro umeju.
Lađari vole Peru, većma nego njegovog oca, jer im da i na veresiju, na karte uzajmi im i pa čeka i pô godine da svrnu opet, da mu vrate. Umre li lađar, ili mu se drugo što desi, novac je propao. Sad kad otac nije kod kuće, sad je život za Peru. Mati, ni iko, ne može ga kontrolisati. Za druga društva, „otmenija”, nije imao ni pojma akamoli čežnje. Kod Pere u mehani nikad se ne zatvaraju vrata, ni danju ni noću, sve to napolju i unutra od muzike i ljudstva zuji, bruji. Otisnu li se lađari, dođe opet druga lađa, pa sve to tako ide svaki dan, svaku noć.
Pa Peri nedavno prošlo tek sedamnaest godina. Već izgleda žut, preživeo, nikad ispavan. Mati vidi sve to, savetuje ga da se čuva. Ko će ga u takvom društvu sačuvati? Mati je pre tog spominjala gospodaru Sofri da dâ Peru dalje u škole, ili da ga dâ gdegod na drugo mesto u trgovinu, ali on nipošto; hoće po svom kalupu sina da izobrazi, da je uvek pred njegovim očima, pa veli: i on je u detinjstvu i mladosti još gore šta podneti morao.
Velika razlika između njegove i Perine mladosti. Gospodar Sofra je bio od iskona siromah, pa već u detinjstvu radom morao se boriti za opstanak; Pera, bogatog oca sin, nema nužde ni brige kako će živeti i šta će od njega biti. Pa niti je kakva veća strogost prema njemu u početku upotrebljavana. Doduše, Pera je rad bio i dalje ići u školu, za trgovinu nije imao volje, ali očina volja bila je preča. No ukoliko je više Pera bio prenebregnut, utoliko većma je, opet, mati želela sve to kod Šamike naknaditi. Šamiku je, opet, mati počela maziti. Išla je kod učitelja da ga moli da Šamiku nikad ne udari, da ga jako ne ukorava ako ne zna lekciju, nego sve lepim. No gde je tu granice? Učitelj, doduše, poslušao je mater, i za to dobivao više puta „auspruha”. No Šamika postade tako „čustvitelan”, da za najmanje, ako mu ko šta rekne, plače.
E tako se sad vodi kuća i trgovina gospodara Sofre.
Već prođoše dve nedelje, a pismo od gospodara Sofre ne dolazi. Valjda je gdegod zabasalo. Gospođi Soki to veliku brigu zadaje. Prođoše još više nedelja, krakovski vašar je već odavno prošao, a o gospodaru Sofri ni traga ni glasa.
Dolazi Čamčinica i Krečarka da pitaju je li gospođa Soka dobila kakova pisma; one još nisu dobile.
Rđavo, nema glasa o putnicima.
Opet pišu, niko se ne odzivlje, jer pišu samo napamet u Krakovu, a oni bogzna kud blude, i šta im je stalo.
Tako prođe pô godine, pa još nema pisma.
Krečarka i gospođa Soka da se žive pojedu. Čamčinica ih teši i, premda i ona bi već volela svog Čamču kod kuće imati, nije verovala da ih je moglo što zlo postići, jer to je obično kod Čamče da uvek duže ostane nego što je kod kuće obrekao; on voli putovati, a lakrdijaš je, pa ga svud rado imaju. Ali što je mnogo-mnogo. Jošt će malo čekati, pa onda će tu stvar vlasti prijaviti. I doista, naskoro prijave magistratu da se za njihove muževe koraci čine, jer ljudi poneli su novaca, bogzna nije li ih ko ubio. Ali tek valjda da se vratio kogod od kočijaša, ili što — to bi se čulo. Gospođa Soka otide sa Krečarkom u magistrat i stvar prijavi. Ovde se odmah zaključi da se putnici kurentiraju. Još onaj čas oprave se pisma na sve strane, prvo u Krakovu. Opisani su kako su bili obučeni, kad su pošli, i kakve su haljine sa sobom poneli. Tu je bila opisana i dolama i „trajdrot“, i njihova lica, gospodara Sofre, Krečara i Čamče. Opis krečara bio je običan, on je bio obične forme. u opisu gospodara Sofre, između ostalih, kao „osobiti znak”, metnuli su mu veliki nos, kratke, krive noge na formu lenče. Kod Čamče, opet, smešeći se lice, nad glavom „vopijuščeg” nosa jedna grdna bradavica, iz koje izviruje, visi, jedna jaka dugačka dlaka, kao u purana. Lako će ih poznati.
Od nikud se ne odziva.
Daju se crkvi molitve čitati, daju se službe, — ništa ne pomaže, niko se ne javlja, niti ko piše.
Gospođa Soka sa kćerime plače; tako isto i Krečarka. Već se malko i Čamčinica pobrinula, ako se i nije još zaplašila, jer zna ona da je veliki vrag Čamča, osobito kad na put ode, brzo se ne vraća. Gospođa Soka i Krečarka proklinju Čamču; da su znali, ne bi ih sa Čamčom nikuda pustili.
Međutim je Pera po svom običaju gazdovao. Već je više držao da se otac neće ni vratiti. Počeo se uveliko kartati. „Kozaci” svaku noć kod njega. Istina, novac je davao svaki dan materi, ali ko će ga kontrolisati da se toliki novac svaki dan prima. Da vidimo gde su naši putnici.