Večiti mladoženja/V
Svi se za put uveliko pripravljaju. Sastaju se, dogovaraju se.
Gospodar Sofra je čovek koji kad što preduzme, mora proderati, kud puklo da puklo. Ko bi ga video pred dućanom kako u „janklu” izviruje mušterije, ne bi rekao da je u njemu tako jaka duša. Pred dućanom i u dućanu izgleda kao Grk, Cincar, kao domaćin gospodarski gostoljubiv, izvan kuće odvažan, preduzetan špekulant.
Gospodar Sofra imao je toliko svojih konja, da je mogao u sva troja kola svoje upregnuti, no on će dati od svojih jačih konja dva u prva kola, u kojima će se njih trojica voziti, a jednog će dodati Krečar, i još će kupiti tri jaka konja, za treća daće opet Krečar svoja tri, a za četvrta uzeće jednog kiridžiju.
Za osam dana sve je to u redu. „Auspruh”, i taj je u redu. Približava se četrnaesti dan. Čamča žurbeno trči od gospodara Sofre ka Krečaru, sve uređuje, samo da se šta ne zaboravi; već je i sam sklopio za se jednu hiljadu forinti; sve je uredio kako će gospođa Sara kuću voditi, kavanom upravljati. Poslednjih tri dana jednako se peku u sve tri kuće kolači, razna pečenja, pripravlja se vino za put. Kad nastane pretposlednji dan, dali su u crkvi za sebe u „tišini” službu božju otslužiti, i tu je pojao gospodar Sofra sa Čamčom, pa posle svršetka ispovedili se i pričestili.
Kad je gospodar Sofra kući došao, poruča, pa posle ručka ode u sobu i napiše kratak testamenat, koji je ovako glasio: „Dušu svoju predajem Bogu stvoritelju, zemlji telo, a sve moje dvižimo i nedvižimo imjenije ostaje mojoj suprugi Sofiji Kirić na uživlenije do smrti, a posle njene smrti neka se deca na ravno dele”. Onda još nije bilo parobroda ni železnica, a opasnost velika suvim putovati. Dozove gospođu Soku, i suznim očima preda joj zapečaćen testamenat u formi pisma.
— Draga Soko, ja idem sutra na veliki, dugačak put; ako umrem, evo ti testamenta, ja sam se za sve pobrinuo.
Gospodar Sofra ugušava bólju, srce mu se steže, usiljava se da mu ne pozna bólje.
Gospođa Soka plače, a ništa ne govori.
— Ne boj se ništa, ja ću se opet vratiti, ali ljudi smo, smrtni, mogu do sutra i kod kuće umreti, a mogu se zdrav vratiti. Vidiš, imamo petoro dece, pa ’oćeš da imaš fiškala, taj će mnogo stati.
Tako posle tog žalosnog prizora gospođa Soka se malo umiri, pa je on moli da decu ne plaši što ide na daleki put, da im kaže da će se skoro vratiti.
Sutradan ujutro sva četvora kola su već u avliji kod gospodar-Sofre, pa evo dolaze i Krečar i Čamča.
— Dobro jutro, Sofro, jesmo l’ gotovi? Mi smo već sasvim prepravni.
Tu već kočijaši nose bunde, sanduke, sav prtljag. I kod gospodara Sofre u prvim kolima puno je sve, sav „provijant”: kanda će preko okeana putovati. Sva kola sa arnjevima.
— Sedite, još da doručkujemo, i mi i kočijaši.
Za sve je pripravljeno jelo i piće. Sednu i jedu.
Sva porodica se sad oko njih vrze; došla je i gospođa Sara da isprati svoga Čamču.
Devojke služe, mati naređuje. Tu je i „mali fiškal”, gleda u oca brižljivim pogledom, kanda oseća da otac ide na daleki put.
— Jesi l’ sasvim prepravan, Sofro? Nisi li što zaboravio? — zapita Čamča.
— Sve je u redu.
— Jesi l’ prepravio dolamu i ćurdiju?
— Jesam i pojas, i samurkalpak.
— I čizme sa srebrnim mamuzama?
— Jesam, i srebrom okovan štap.
— Dobro je, i ja sam poneo moj trajdrot i šešir, tako isto i Jova, i to sve pakovano metnuli smo u jedan platnarski sanduk. Je l’ kod tebe tako?
— Jest.
— Sve će nam to trebati, jer Poljaci su gostoljubivi ljudi, pa ima dosta gospode, pozvaće nas na ručak, pa ja i Krečar u trajdrotu bićemo kao trgovci, a tebe ću pretstaviti kao šljahteca, nemeša, pa kad te vide u paradi, videćeš kako ćeš biti primljen, a i mi pokraj tebe. A ’de je „auspruh”?
— U prvi koli, de ćemo mi sedeti, nije dobro; mora doći u veliki sanduk u druga kola;, u sanduk nek’ se metne seno. Je l’ u dva bureta?
— Jeste.
— To će stati u jedan sanduk, jer u prvi koli ne sme ništa biti osim onog što svaki čas potrebujemo, a ostalo sve u druga kola, jer dugačak je put, da možemo u prvi koli komotno i ležati i spavati. Jesi l’ poveo stive lule?
— Jesam tri.
— Dobro je, bez stive lule nije čovek gospodar, osobito šljahtec; na to se u Poljskoj jako gleda.
— A kako je sa oružjem?
— Jedna puška, dva pištolja i nadžak.
— Dobro je. Sad je sve u redu. Samo neka se iz prvi’ kola premesti sve što onde ne treba da bude u drugi’ koli.
Gospodar Sofra naloži Peri, i za tili čas sve je u redu.
— Sad jedimo, napijmo se, pa onda u ime božje na put.
Već kad je bilo pri kraju, gospodar Sofra digne se i prozbori.
— Vi ste već sasvim prepravni, počekajte malo, odma’ ću doći, idem po novce. Onda se udali.
Gospodar Sofra ode u paradnu sobu, sleduje mu gospođa Soka.
Onda otvori orman, izvadi novce i nužne papire, metne ih u buđelar, a ovaj opet u džep napršnjaka iznutra, pa se dobro zakopča.
— Soko, budi vesela, pa i ti pripazi malo, jer Pera je još vetrogonja.
Zatim stane na divan, pa iz sveg srca očita molitvu pred ikonom svetog Nikolaja, poljubi ikonu, i, kao neki teret sa srca mu otpao, sad je uveren da će se srećno vratiti. „Vjera spaset”. Sad se vrati i izjavi da je gotov. U srećan put piju poslednju čašu. Dozove svu porodicu, oprosti se i poljubi se. Kreću se.
Gospodar Sofra nosi zamašan nadžak, i dobro mu stoji, mada je mali, ali tako zdepast, širok, ruke tako jake, da bi među njima ne jednom mladiću kosti popucale. Kad drži nadžak u ruci, to je kao sa nekim ponosom, dobiva sasvim drugi izgled, da ne izgleda više kao Grk, poznaje se da je bio tabak.
Sad već sedaju. Sve valjani, jaki kočijaši. Kola tako izvatirana sa bundama, da prema tim kolima na „ajslibanu” salonski kupe nije ništa.
Još poslednji put gospodar Sofra digne uvis Šamiku i poljubi ga. Gospođi Soki i Sari oči suze. Odoše. Gledaju dugo za kolima, dok ne iščeznuše.