Večiti mladoženja/III
Gospodar Sofra ima petoro dece. Pera je najstariji, pa onda dolazi Lenka, Pelagija i Katica, i mlađi sin Šamika. Devojčice kao tri ružina pupoljka, između petnaest i deset godina.
Šamiki je sedam godina. Na znamenju nadenuli mu ime Samuil, a kad su ga krstili, dobio je ime Aleksandar, no gospodar Sofra skopčao je oba imena, i dobi treće ime — Šamika.
Lenka je katkad morala i u dućanu pomagati kad je vašar, ili inače kad ima mnogo mušterija; tako isto i gospođa Soka, premda im nije išlo od srca. Ali tek nisu hteli gospodaru Sofri volju kvariti.
No i gospodar Sofra u drugome čemu po volji im je činio. Tako kupio im je karuce i lepe konje, pa ako u subotu u dućanu prodaju, u nedelju se na karucama vozaju. Gospodar Sofra pak tek onda se na karucama vozio kad je trebalo veliku gospodu u deputaciji pratiti, ili ako ide u veću varoš, i onda bez dolame ne ide. Treba znati da je gospodar Sofra Kirić izbrani „obštestva člen“, „trajtaer“, tojest jedan od trideset odbornika koji magistrat biraju.
Premda je gospodar Sofra bio pravi gazda u svojoj kući, ali u važnijim, osobito vankućevnim stvarima, uvek bi se upitao za savet kod gospođa Soke, naprimer prilikom „reštauracije“ koga će za što birati, i onda kako je gospođa Soka kazala, tako je moralo biti. Dakle, kada je kakva važna stvar, onda gospodar Sofra drži sa gospođom Sokom „sovjet”, i to u paradnoj sobi, i tu onda deca ne smeju se vrsti, znaju već da se o nečem velikom radi.
Gospodar Sofra pozove gospođu Soku na „sovjet“ u paradnu sobu.
Sednu, pa gospodar Sofra započne:
— Znaš, Soko, imam s tobom važnog razgovora.
— Pa govorite šta ste radi.
U ono doba u purđerskom životu žena mužu je govorila sa „vi“, pa aka se slučilo da u kakvoj otmenoj kući žena mužu kaže „ti“, toj kući nisu najbolje prorokovali. Onda bi purđer, kao što je gospodar Sofra, rekao: „Pogibelj za tebe, Izrailje”, ili: „Tu žena nosi čakšire“.
— Vidiš, Soko, mi, mada smo već bogati, moramo dalje terati, i ja sam naučen jednako raditi. Novaca imamo dosta; novce da uzajmimo kakovim izelicama, pa da ne plate, pa da nas advokati, prokatori i sudovi poje, to neću; volem u špekulaciji izgubiti, ’de sam i stekao, neg’ da me poje. Ja sam se predomislio, da idem u Poljsku Krakovu, da donesem platna.
— Zaboga, pa zar tako daleko biste išli?
— Čekaj, nemoj da trčiš napred. Vidiš, ja sam već na leđa peti krst prebacio. Istina, imam imanja dosta, al’ imamo petoro dece, pa još tri devojke. Tê treba udati, i to dobro udati, pa tu treba novaca. Pera nek’ bude trgovac, a šta misliš šta ćemo sa Šamikom?
— Šamika nek’ uči škole.
— Da, nek’ uči škole, al’ škole mnogo staju. E, dobro, nek’ ide u školu, al’ šta da bude od njega?
— On će sam posle birati.
— To mi nije dosta, ’oću unapred da znam čemu ću ga upraviti. Mislim, kad svrši više škole, da ga dam u Karlovce u bogosloviju, pa onda da bude kaluđer; kaluđeri najlakše žive, a može postati vladika.
— Ja ne bi’ za to bila. Čula sam kako je to teško biti na „iskušeniju“, onde jako sekiraju, ne jedan je od toga već umro.
— Pa ne mora baš biti ni kaluđer, može biti prota, i to nije rđavo.
— Ne bi’ volela da nosi reverendu, volem sablju.
— Šta, da bude soldat, a Buniparta još živ? To nipošto.
— Ima još i drugi’ koji nose sablju.
— Šta, valjda advokat proaktor, ima ih kao kusi’ pasa!
— Fiškal, pravi čestit advokat zove se fiškal, pa to je velika čest i sloboda, i svud je otmen.
Mada je gospodar Sofra mrzeo advokate, ali ipak laskalo bi mu da ima sina „fiškala“, pa da nosi vremenom jošt drukčiju dolamu i ćurdiju nego li on.
Razmišlja.
— E, pa dobro, nek bude fiškal; ako baš i ne bude terao procese, on će bar svoje braniti. Dobro, neka bude fiškal.
Tu je već sudba Šamikina rešena. Njega će otsada zvati „mali fiškal“. Tako se lako dao gospodar Sofra prelomiti na volju gospođe.
Jedno je svršeno.
— Ja ću se razgovarati sa Krečarem, pa će i Čamča ići s nami u Krakovu; sve poznaje u prste onde. Tako se svrši „sovjet“. Raziđu se. Gospodar Sofra pregleda dućan, pa ode Krečaru, da se dogovara. Krečar je baš bio kod kuće. Bogat čovek. Tu je već kod Krečara.
— Dobar dan, Jovo. Bi l’ pogodio za što sam k tebi došao?
— Otkud ti kod mene? Milo mi je, sedi.
— Došao sam k tebi da mi za kratko vreme uzajmiš deset hiljada forinti.
— Nemoj da bulazniš, Sofro, imaš više novaca neg’ ja, ta ti si prvi gazda sad u varoši!
Gospodar Sofri dopada se, smeši se.
— E, šta ćemo, moramo se za decu pobrinuti, kad umremo da ne reknu: gle, šta su nam ostavili.
— A šta su nami ostavili?
— E, drugi je svet onda bio. Sad bez novaca nikud, nit’ možeš kćer udati bez novaca, a ja sam moju Soku badava uzeo, bez prebijene krajcare; nije donela ni svoje darove, već je uzajmila od svoje drugarice, pa joj posle vratila. Ti znaš kako sam se oženio, valjda si čuo.
— Čuo sam. Tvoja Soka je bila u varoši najlepša devojka, momci su se za nju grabili, ali mati, namrštena udovica, gledala je kao zenicu u glavi, pa si ti došao kao udovac, pa si je uzeo.
— Pa to je sve, drugo ništ’ ne znaš?
— Više ništa, samo se čulo, da je siroma’ Đoka Miloradović prosio, pa je onda umro.
— Ne znaš ništa, ja ću pripovedati kako je to bilo.
— Čekaj dok dam doneti vina, i onako je posle podne, pa da mi natenane pripovedaš. Sećam se da je neka velika huka bila, ali ja nisam bio kod kuće, bio sam na vašaru.
Iziđe Krečar da zapovedi da donesu vino.
Gospodara Sofre slaba je strana bila da je rado pripovedao o svojoj ženidbi i kako se obogatio.
Krečar se vrati, i već vino nose. Gospodar Sofra produži.
— Dakle da ti ispripovedam. Kao što znaš, učio sam i tabakluk i trgovinu. Oženio sam se prvi put, no nisam bio srećan, žena mi imala jektiku, pa je posle pet godina umrla bez dece. Bog da joj dušu prosti, pošteno sam je služio, i ma kako sam se mučio, nisam mogao do ničega doći, tek jedva kraj s krajem. Ostado’ udovac, posao mi bolje pođe, pošten sam čovek bio, stari gospodari nudili mi novaca na mali interes, ja sam doduše pošteno i uredno interese plaćao. E, druga su onda bila vremena! Posao mi sve bolje išao, sve sam više ulagao, više primao, a manje trošio, svi su me falili da sam vredan; štaviše, držali me da se počinjem bogatiti, pa sa sve strane oblećaju me da se ženim. Nude mi devojke, no nijedna nije mi se dopala, a bolešljive više nikad neću, no zdravu. Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću uzeti ma sirotu, samo da je čestita, zdrava i vredna, pa ako je još i lepa, utoliko bolje. Pravo da ti kažem, i ja sam voleo imati lepu ženu, pa još ako je mudra k tome.
— Ipak nisam se hteo ženiti, dok se nisam od duga oprostio, pa kad sam pogledao na moje malo, nezaduženo dobro, srce mi igra. Sad sâm sa mojim čistim novcima radim, posao mi ide dobro, napredujem, svet me već baš za bogatog čoveka drži; istina, već sam dobro stajao, ali ni pola nije bilo istina što je svet govorio. Svet obično, kad se kome zlo vidi, načini od muve medveda, pa ga izviču da je sasvim propalica, a kad mu se dobro vidi, preteruju, više ga cene neg’ što treba. No sad baš nakanem se ženiti. I to ženiti se po svojoj punoj volji; hoću da biram. Kad čovek na vašaru kupuje životinje, on gledi od kakve je fajte? Zašt’ da i ja to ne činim, neg’ da uzmem koješta, pa posle da ostavim bogaljeve, da me i posle smrti proklinju što sam im otac bio, a nisam kriv?
— Bio sam baš neko vreme na putu, pa sam se duže zabavio, al’ sam i profitirao: kupio sam mlogo salfijanske kože, čak iz Bitolja, jer ja sam svačim trgovao, kao i sad. Vratim se, čujem da Sokina mati, Tatijana, Uglješina udovica, ima divnu valjanu kćer, sva je varoš fali. Poznavao sam pokojnog Uglješu. Bio je valjan, ugledan čovek, sekao je svinjsko meso u svojoj maloj kućici, i porodicu ranio. Sada njen sin Đoka seče meso, i tako životare. Jedno pre podne, obučem se lepo, pa idem upravo u kuću Tatijane Uglješine. Bilo je osam sati. Uđem u dućan, onde samo Tatijana, baš je meso ređala. Reknem joj: „Dobar dan, gospođo Tatijana, šta mi radite, nisam vas odavno vidio”. A ona odgovori. „Ni ja vas, otkud vas kod mene, valjda izvolite mesa?“ Ja pređem bliže k njoj, pa joj šapnem u uvo: „Čujem da imate valjanu kćer za udaju, imam za nju đuvegiju”. Odgovori mi: „Neka, ako bog da; želite li je videti?” — „Za to sam došao”.
— Kad najedared iskrsne devojka kao pelivan, ne mogu ti iskazati kakva je to devojka bila; kad je glediš od glave do pete, da si gladan, nasitio bi se, ne znaš šta je lepše u nje. Pa obučena ne na visoko, nego srednje, a sve dobro stoji. Dok je dete bila, i posle, viđao sam je, al’ u mom poslu i bedi nisam uzroka imao paziti kakva je. A da, došao sam zato tako rano, da vidim je li uranila, je li obučena, da li se ne češlja u deset sati, kao neke frajle.
Badava, dopadne mi se; sad ću odmah kratak račun načiniti. Šušnem materi do dođe u sobu, imam joj nešto reći. — Gospođa Tatijana reče kćeri: „Ostani, Sofija, u dućanu, ja imam sa gospodarom Kirićem posla“.
Uđemo u sobu.
— Je l’ to vaša kći, gospođo Tatijana?
— Jeste.
— Imate li već za nju kakvog đuvegiju?
— Ta bilo bi, — ali, znate, svaka mati traži za kćer što bolje.
— Kol’ko joj godina?
— Sad joj osamnaest.
— Dobro, ja sam trideset i pet, i udovac; stanje moje znate. Da se mnogo ne razgovaramo: ’oćete l’ dati vašu kćer za mene? Dopada mi se, i mnogo sam dobra o njoj slušao, zato sam došao da je vidim, i bez svake ceremonije zaprosim, ako bi’ korpu dobio da mi se svet ne smeje. Šta mislite?
— Vi se, gospodar-Sofro, šalite, moja Sofija je siromašna, ne može vam ništa doneti, a vi ste bogat čovek.
— Ništ’ to ne čini. Pitam vas opet: ’oćete li vašu kćer za mene dati? Ne ištem ni krajcare.
Gospođa Tatijana malo misli se, pa opet:
— Dajte mi na promišljanje jedan dan.
— Nek’ bude tri dana. Sad zbogom! Imam posla. Posle tri dana poručite mi.
— Zbogom.
Ja ću opet kroz dućan napolje. Pogled bacim još jedared na Sofiju, dobro je izmerim, pa joj rečem: „Zbogom draga“, a devojka se smerno pokloni, i tihim glasom otpozdravi: „Zbogom”. Kanda me munja porazila, tako mi je to „zbogom“ kroz srce prošlo. E badava, ljudi smo, zaljubio sam se. Mučno čekam treći dan; kad evo baš treći dan pred veče pošlje gospođa Tatijana jednog svog rođaka k meni, i javi mi da dođem, da će me pre podne u deset sati dočekati.
Jedva dočeka’. Odem tamo, al’ devojka lepo al’ ne skupoceno obučena, al’ tek ipak malo paradno. Odma’ sam poznô da je stvar dobro ispala. Iz očiju devojke ne poznaje se ni žalost ni radost.
— Dobar dan, gospođo Tatijana, evo mene, hoće l’ biti štogod?
— Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija? Ona odgovori: „Jeste“, al’ vrlo tihim glasom.
Opet je upita: „Hoćeš li, Sofija, poći od slobodne volje za gospodara Sofronija Kirića? On je čovek uredan, imućan, kod njega ćeš dobro živeti. Čula si od mene kako je sa prvom bolesnom dobro živeo, kako ne bi s tobom“? — Od slobodne volje, — odgovori Sofija.
Onda joj ja pružim ruku, a materi kažem da bude odma’ sutra prsten, da ne treba nikakovi’ priprema i darova, no odma’ prsten, pa onda venčanje. Dok je vrelo gvožđe, treba ga kovati. Ta se stvar ugovori, a sutra prsten. Darivao sam je sa dvadeset i četiri dukata. Izvučem posle dišpensaciju i venčamo se, i tako dosad srećno živimo. Kupio sam joj posle jedan đerdan od bisera, šest nizova kao grašak, dao sam za njega šest hiljada forinti, istina crni’ banaka, al’ su tek opet bile banke u kurzu. Posle devalvacije kupio sam joj i karuce. No što je najlepše bilo, pri prosidbi, mati je prićutala, da je Sofija već potajno zaručnica bila pokojnog Miloša Miloradovića, i imala već i prsten od njega, samo nije sveštenik bio pri ceremoniji, i skoro bi se venčali bili; i kao posle saznam nešto da su se i voleli, al’ mati volela je zrelog imućnog čoveka, neg’ mladog vetropirovića, koji ništ’ nema osim ono malo dućanca prazna, pa ako bankrotira, da joj dođe kći na vrat. Ja sam pobedu održao, a devojka vrati prsten Miloradoviću, koji posle naskoro od žalosti za Sofijom umre. Siroma’ momak, ipak žao mi ga je bilo, al’ šta ćeš, kako će da se bode šut sa rogatim. Eto, vidiš, tako sam ti se ja ženio.
— Sve sam ja čuo za to, samo pre neg’ što sâm ne ispriča, nisam ti ništa hteo govoriti; štaviše, i to sam čuo kako je mati posla imala dok joj je za tri dana Miloradovića iz glave istrebila. No, manimo se već toga, počnimo drugi razgovor. Šta ti deca rade?
— Svi su zdravi. Baš danas se sa ženom razgovaram, šta ćemo sa decom, devojke već rastu, dorašćuju. Pera danas sutra već je čovek, treba mu trgovine, a Šamika u školu.
— Zar će Pera ostati u trgovini? Ja sam držao ti ćeš njega kao ekonoma u kući.
— I za to, i za trgovca, i za sve, kao što sam i sâm.
— A šta misliš docnije sa Šamikom?
— To što i ti sa svojim Tošom; daću ga za fiškala.
Krečar je imao već sina juristu.
— Kog vraga će nam toliki fiškali. I sâm se kajem što ga na drugo što nisam dao; i, doduše, ja nisam hteo, al’ mati je navalila: samo fiškal, fiškal.
— Tako isto i kod mene, moja je navalila samo fiškal. Ajd’ nešto i po njoj nek bude, a kao otac sve ću učiniti, trošiću koliko treba, samo da bude čovek. Ta valjda fiškal svaki ne mora biti varalica. Koliko sam ih sâm čestiti’ poznavao.
— Tako je, i sam se nadam, da će od Toše čovek biti, dobro se uči. No kaži mi, Sofro, kako je s pazarom?
— Ta ono ide polako, no rad bi’ što veće da započnem. Rad bi’ sa platnom. Ja doduše imam platno u dućanu za svakidašnju potrebu, al’ ja bi’ rad štogod „alagroso“, samo da imam još s kime.
— Da vidiš, to ne bi zgoreg bilo, tu je lepa cena u svoj okolini, samo je daleko donositi.
— A otkud bi sad najbolje bilo?
— Sada iz Poljske, i to iz Krakove.
— Jesi l’ onde bio?
— Nisam, al’ čuo sam od oni’ koji su onde bili nedavno, da je pojeftinilo platno; mlogo je izrađenog.
— Pa hajd’, da idemo.
— Ne branim, hoćeš mi uzajmiti novaca?
— Šta zbijaš šalu, kad znam zašto hoćeš platno, jer nećeš badava da ti novac u sanduku leži.
Gospodar Sofra umilno se smeši.
— Pa hajd’, hoćeš li u kompaniju, il’ svaki za sebe?
— Svaki za sebe, al’ ćemo u skupu kupovati, pa onda kod kuće podeliti.
— Hoćemo li još koga s nami povesti?
— Možemo Čamču; štaviše, možemo ga onde imati, kupiće i on nešto malo, a mi ćemo mu nešto dopustiti.
— Pa dobro, kad ćemo se dogovoriti?
— Možemo sutra, kod mene, il’ kod tebe, no moramo i Čamču pozvati.
— Na svaki način.
— E, sad smo opet nešto svršili; dakle sutra posle ručka čekaću te, a poruči Čamči da dođe.
— Dakle, doći ćemo.
— E, sad je vreme da idem, da vidim šta se kod kuće radi. Zbogom.
— Zbogom. Dakle, sutra.
Gospodar Sofra ode. Dâ na znanje gospođi Soki da će sutra posle ručka doći Krečar i Čamča na ugovor, pa posle da pripravi večeru, jer po svoj prilici biće duga razgovora, te posle podne provući će se do večere.