Večiti mladoženja/I
U varoši U. živeo je gospodar Sofronije Kirić, trgovac. To je bilo pre šezdeset i pet godina. Tojest, on je već i pre toga a i posle živeo, ali godina 1812-13 to je bila u njegovom životu najvažnija godina, jer je srećno prekužio „crne banke“ i „devalvaciju”. Varoš U. lepa je varošica, kraj Dunava. Gospodar Sofronije Kirić, ili da reknemo gospodar Sofra, imao je kuću i trgovinu baš kod bajira, na najboljem mestu. „Gospodar Sofra” — tako se zvao u poslen dan — svecem i nedeljom, u crkvi ili kakvoj crkvenoj sednici zvao se „gospodar Sofronije Kirić”, i tako se i potpisivao. U kući je imao krasnu trgovinu, pa i mehanu. Ta njegova trgovina zvala se „bakalnica”, ali kakva bakalinca! Šta je prema tome »Nürnberger Handlung« — ništa! Već izdaleka pred dućanom, o ćepenku i kapku, ili ispod njega, vide se stvari — espapi, metle, lopate, opanci, čarape, i šta još ne, da čovek izbrojati ne može. Pa tek unutra — lule, kamiši, noževi, ćebeta, dugmeta, drombulje, ali sve se izbrojati ne može. Pa to čudoredno „sortiranje”, da čovek sve što pomisli odmah dobiti može. Ni sam praotac Poje na svom brodu nije bio tako „sortiran”. Tek ako bi u Vidinu ili Pirotu takovo što video. Šteta što ne beše fotografije da se kod potomstva ovekoveči.
I lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje mušterije, sve levo desno licem miče, kako primamljivim očima mušterije dovlači. Pa još u dućanu kako prodaje, kako espap hvali, milo ga je videti i čuti, a šegrt kao na drotu igra — espap dodaje!
U dućanu, u običan dan, na sebi je imao stari kratak „jankl”, leti i bez njega, sa zasukanim rukavima na košulji, pa onda uvek čakšire u čizmama, kapa od crne kože.
Gospodar Sofra bio je nizak čovek, no širok, temeljan, jakih pleća i prsiju, trup dugačak a noge vrlo kratke, malo ugnute kao lenče, ruke dugačke, jake, vidi se da od detinjstva teško radi. Pojako grbav, poveći nos, oči velike crne, jaki brkovi i obrve, kosa vrana, gusta, cela glava kao da je u Mesopotamiji iznikla, impozantna, no bi trebalo da je za nju znatna dužina ostalog tela, ta ovako je samo kontrast.
Gospodar Sofra za nedelju i sveca imao je dve fele haljina, i to za nedelju od zelenog manšestra čakšire i „jankl“, i to bez gajtana, svecem, pak, čakšire gajtanom iscifrane, tako isto i kratka dolama, na njoj pedeset rifa gajtana, i to sve od fine crne čoje. Najpre je počeo učiti trgovinu, pa onda je postao „tabak”, zato se tako izmešano nosi. Tabakluk nije mu dobro išao, počeo je trgovati, i to srećno.
Kad je „paradno” bio obučen, ceo izgled mu je bio za ciganskog vojvodu, što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa kao oni, i gospodar Sofra, nosio je debeo, poduži, gore jako srebrom okovan štap.
Gospođa Sofija, ili Soka Kirićka, više nije mlada, ima veliku decu, pa je još i sad lepa; kao mlada, morala je biti baš lepota. Lice orijentalno, tako kao što je kad ko namalao najlepšu mater božju, a stas i sav stvor divotan.
Gospodar Sofra pomogao se za vreme ratova Buniparte. Posao je dobro išao, „crnih banaka” bilo je tma. On je te banke držao u jednom jakom zidanom lagumu, u kadi i u buretu. I za vremena prosnilo mu se da banke dugo ne drži, jer će pasti. I san se ispunio. No gospodar Sofra „blagovremeno” kupio je za te banke kuće, zemlje, vinograde, i počeo je već i platnom trgovati. Po tome naravno da je i dobru kuću vodio. Lako mu je kad je puna kuća.
Glavna kuća mu je bila na jedan kat. Njegov stan imao je četiri sobe. Jedna soba za posetu, „fizitu“.
Divan od jake zelene čoje, i šest takvih stolica, sto i ogledalo „rokoko“ sa izdeljanim siradama, ogledalo još i pozlaćeno. Nad ogledalom lik svetog Nikole, patrona gospodara Sofre, a pred njim ozgo visi na srebrnom lancu veliko srebrno kandilo. Dalje na desnoj strani na duvaru dve velike slike. Jedna je gospodara Sofre, druga gospođe Soke. Gospodar Sofra naslikan u svoj veličini i dužini, u potpuno paradnom odelu, u dolami, pa još preko iste dolama, pa onda crven, zlatom išaran pojas. Pa jošte na „kazatelnom” prstu, na desnoj ruci, veliki zlatan prsten, u sredini veliki crven „karnijol”, a na njemu izrezano sidro, „kotva”, pa s jedne strane pismo S., s druge pismo K., znači „Sofronije Kirić“. Vragolan taj moler, namalao ga da desni prst pruža na gospođu Soku, koja je do njega, pa onda u celoj njegovoj dužini, sa dugačkim trupom, kratkim, debelim, krivim nogama. Pogodio ga je sasvim, samo nije trebalo da je u „svoj“ veličini; mora da je slikao parodiju. Bolje da ga je dopola slikao onako kao »Büste«, jer gospodar Sofra kad sedi, sa svojom glavom i prsima, lep je, impozantan čovek; kako ustane, stoji — karikatura, prava krtina.
Gospođa Soka namalana je u polovini veličine; nije nužno bilo u celoj, jer je bila mnogo veća od gospodara Sofre. Zelene fine svilene haljine, dugačke kožne žute rukavice, o vratu đerdan šestostruk krupnog bisera, ruke upola prekrštene, a u desnoj ruci drži srebrom okovan „zbornik“; na glavi zlatna kapa, krasan okvir za to lice. Naravno, licem je okrenuta gospodaru Sofri, a gospodar Sofra njojzi.
Na levom duvaru tri „alijirta“, sve to u zlatnom okviru. Dalje opet slike, figure, obligatne u svakoj čestitoj kući: „proleće“, „leto“, „jesen“, „zima“. Na stolu opet leži „zbornik“, taj isti naslikani, i lepeza, pa onda „Večiti kalendar“. Sanovnik i godišnji kalendar je gospodar Sofra u dućanu držao. Naposletku, na jednom stočiću u uglu veliki „švajcerski sat“ na četiri stupčića od alabastra, i tek se onda navija kad će gosti doći.
Sve to je gospodar Sofra nabavio posle „devalvacije“, kada je već pre toga „crne banke“ utrošio.