Večernje u Kadzdanu
| Večernje u Kadzdanu Pisac: Slobodan Radošević |
Večernje u Kadzdanu
U Kadzdanu zvono,kada padne veče,
Podrhatava krepko,s puno milog zova.
Dok molitva mlada kapelicom teče,
Nudeć mira duši,toplog blagoslova.
Pred ikonom srpskom kandilce se blista
Plamenom rumenim k’o krv od rubina,
Što isteče radi slobode i Hrista,
Kao reka čistog,osvećenog vina.
–Ne čuvajte sebe radi sebe sama-
Propovednik bodro skrušenima reče;
-Bez bližnjih je svuda hladnoća i tama,
K’o samoća pusta u besano veče.
-Mi smo dali sebe- kandilce pucketa,
-Na oltaru pravde i slobodnog sveta-
Tako plamen sveti nečujno ćereta,
Nakon bezbroj stavnih beznadežnih leta.
-Težaci i đaci,građani,pastiri,
Od staračkog jauka do detinjeg krika-
Pretužna se povest sa kandila širi,
-Sav narod izgibe srpskih mučenika.
-Sveštenici bud’te, a ne glumci,antikvari,
S pozivom u duši,i ne samo na jeziku,
Na barki Gospodnjoj budite brodari,
Krmanoši budni na burnom vidiku.
-Brod je moj sjajni davno potonuo
Na domaku ti farova albionskih-
I plamen je bolni s praskom izdahnuo
Prigušen vapajem duša milionskih.
avgusta 1964
U Kadzdanu
Izvori
uredi- Autor:Slobodan Radošević , Sub specie aeternitatis, Beograd: Čigoja Štampa, 1995.