Velika nedelja (drama u tri čina)/22
VII
TREĆEPOZIVAC, PREĐAŠNjI
TREĆEPOZIVAC (Seljačko odelo, šinjel i šajkača, na leđima seljačka torba. On se poštapa na pušku): Uh, po bogu ljudi, baš se izlomilo, a nigde kraja. Da se odmorim ovde kraj vas malo. (Zbacuje torbu i seda pa nju kraj Radoja). Nemate vatre?
RADOJE: Nemamo!
TREĆEPOZIVAC: A gde bi je i bilo u ovoj pustinji. Otkako je sveta i veka, valjda, ovde nije zadimilo, sem dima iz pušaka.
RADOJE: Je l’ treći si poziv?
TREĆEPOZIVAC: Jes'.
RADOJE: Bar vas da ostaviše da nam sačuvate domove.
TREĆEPOZIVAC: Eh, ne biva ni to. Zar vi mladi da ginete, a mi starci da živimo. Ako je po redu i po zakonu božjem, mi trebamo prvo pa tek vi.
RADOJE: A izginuste, bome?
TREĆEPOZIVAC: Izginusmo ko niko naš, popadasmo kao zrelo klasje pod kosom. Pa i sad ovamo, kroz ove planine, padamo i posrćemo, a bar da je kraj da dogledamo.
RADOJE: Vele još dan hoda do mora.
TREĆEPOZIVAC: Još dan hoda, al’ mi ćemo dalje.
RADOJE: Kuda dalje?
TREĆEPOZIVAC: Zar ne znaš naredbu? Žene i deca idu ovako pravo, pa na more, a tamo će u lađe, pa u tuđinu da se ishrane. A mi, vojnici, poći ćemo ovamo u Drač.
RADOJE: Ama zar takva je naredba?
TREĆEPOZIVAC: Jes’, bome!
RADOJE: A gde je to, Drač?
TREĆEPOZIVAC: Opet na moru’ al’ vele ima još pet šest dana hoda donde.
RADOJE: A žene i deca u tuđinu?
TREĆEPOZIVAC: Ja!
RADOJE: Pa to... (Zagrcne se i ščepa Zorana te ga grli) da se odvojim od svojega poroda?
TREĆEPOZIVAC: A tvoje je to?... Eh, šta ćeš, vojiik si pa moraš. Odvojio sam se i ja od pune kuće i mala i poroda. Dva mi sina u vojsci, ko zna gde su i kako su, a dve snaje u kući a puna kuća unučića, puna kuća radosti. Pa... ostavio sam ih, same sam ih ostavio. Država kaže: prvo ja pa onda ti i kuća tvoja. A... tako i jeste, jer kad ne bi bilo države ne bi bilo ni kuće.
RADOJE: Tako je... ne kažem... ali, kako da ga pošljem u tuđinu i bez oca i 'bez majke??
ROSA (Uvređeno): Zar mu ja nisam kao i majka?
RADOJE: Ma jesi, nego... opet... (Podvlači). Tamo je tuđina, ne znam ja tuđe adete i tuđe običaje. Biva i stariji pa izgube glavu u tuđini te neće mlađi... a... ti si mlada.
ROSA (Prekorno): Radoje!
RADOJE: Oprosti... nisi zaslužila da ti tako govorim ali, eto.... moram brinuti o svome detetu.
TREĆEPOZIVAC: Ama, zar ti to nije majka detetu?
RADOJE: Nije.
TREĆEPOZIVAC: E, onda, snaho, ne zameri mu brizi. Teško mu je otkinuti se od deteta kad ga ne daje svojemu.
RADOJE (Bono): A nigde svoga u ovoj planini do ovo jedinče!
ROSA (Gorko zapdače od bola).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|