Vampir
| Vampir (1893) Pisac: Milan Đ. Milićević |
| Istinska pričica[a]. |
Gospodine kapetanu, reče kmet Mijat iz sela Plaskovca u Jasenici, sreskom starešini P... K... koji, svršivši službene poslove u tom selu, naređivaše što ima sutra da radi u selu Vinči, — ti se spremaš ujutru rano da odlaziš, a ja bih te molio, da sutra predaniš ovde!
Kapetan P... K... bejaše mlad, školovani čovek, a u službi vrlo vešt i neobično tačan činovnik. Poslove razvlačiti on nije umeo, a „cicvariti” po selima upravo je mrzio. Čujući šta Mijat želi, on ga oštro pogleda, i upita:
— Zar ovde da predanim bez posla, a onamo da me čekaju ljudi, i da dangube?
Kmet Mijat, čovek od svojih 30–32 godine, plav, kosmat, razvijene snage, i čista odela, bejaše prijatna slika seljaka domaćina. U detinjstvu je neko vreme išao u osnovnu školu, te je i sada znao čitati i kojekako štošta zapisati, a i osim toga računao se je u najrazboritije ljude u selu. U kući nije bio zadružan; imao je, istina dva brata, ali su oba ispod dvadeset godina; imao je majku, ženu i svoje troje još nejačke dečice. Kao vredan domaćin, Mijat je omrcao i osvitao na svojoj njivi, na svojoj livadi, ili kod stoke. Seoski birov, kad bi u selo došla iznenada kakva zapovest, ili kakvo pismo na kmetovo ime, nikad Mijata nije tražio onde gde se jede i pije, nego onde gde se radi. Eto za to i ovoga dana Mijat je tek pred samu noć stigao opštinskoj kući, gospodinu kapetanu, kad je ovaj već bio gotovo posvršavao sve svoje službene poslove s kmetovskim pomoćnikom Stevanom Vrzikom.
Kmet Mijat je imao nešto da kaže kapetanu, ali to ne mogaše, dokle god oko kapetana bejaše ljudi. Tek kad ovaj, svršivši poslove, i otpustivši ljude, osta sam, Mijat mu pristupi bliže i reče: da i sutradan predani u Plaskovcu.
— A rašta bih ja dangubio ovde toliko, upita kapetan.
— E! Ubio mu Bog nameru! poče Mijat nekako razvlačeći, i češući se iza vrata: — Mi smo ti ovde na velikoj muci.
— Na kakvoj muci, veseo bio kneže?
— Da vidiš čuda! javio nam se u selu vampir!
— Ene, ene! Kakav je to sada razgovor? učini kapetan.
— Ovde u našem selu, nastavlja Mijat: — još odavno držao je mehanu i dućan neki Ćemerko Cincarin. Gde je taj čovek rođen — ne znam; kako mu je prezime — ni to ne znam. Ljudi su ga zvali: „Gazda Ćemerko!” A iza leđa su mu govorili: Ćemerko Cincarin! Tek otkad ja znam za sebe, on je ovde među nama. Stekao je dosta para, i nakupovao mnogo lepoga imanja. O toj njegovoj tekovini ružno se je pričalo ovde u selu. Govorilo se je, na priliku, da „gazda Ćemerko svakoga zabroji u isplaćivanju, da svakoga zaplete u računanju, da meri krivo, i upravo da hara i vara na svakoj kupovini i na svakoj prodaji.”
Zimus, u mesojeđe, baš sebične nedelje, on se oženi: uze odavde iz sela dobru devojku sa vrlo jakom masom. Kad bi u Petrov post, on poteže te umre. U kući mu osta sama žena, i momci u mehani i u dućanu. Posle njegove smrti, žena njegova dovede k sebi svoga brata od strica i snahu s decom, da ne bi bila sama. Pa, moj gospodine kapetanu, što Ćemerko umre, božja je volja: pomrećemo svi; nego evo do nekoga vremena počeše ljudi govoriti: da se je Ćemerko povampirio; jer, vele, njemu, kao grešniku, zemlja ne da raspasti se, pa sad, kažu, izlazi na raskršća pred ljude; ide noću kroza selo, vukući svoj pokrov za sobom, i čak kazuju da je dolazio kući i ženi svojoj. S toga je onde sve premrlo od straha. Njegovi ukućani činili su sve što stare žene kažu da treba činiti protiv vampira, pa ništa! On se, vele, javlja te javlja!... Pop Sima iz Perčinovca, neka svojta ženi Ćemerkovoj, vraćajući se iz Beograda, svrati njihovoj kući. Kućani ga zamole da osveti vodicu u njihovoj kući. I on uzme da vodicu sveti, a to, vele, usred te bogomolje, Ćemerko se nevidovno javi rekavši: — Pope Simo, što me teraš iz moje kuće? Ovo nije tvoja nurija!
Posle toga seljaci su se tako preplašili da sada, čim sunce zađe, niko ne sme ni nosa pomoliti na polje iz kuće!
Saslušavši ovo kazivanje Mijatovo, kapetan produži ćutati pa će najposle reći:
— Ti, Mijate, veliš da je pokojnikova udovica žena mlada?
— Mlada je kao kaplja, gospodine.
— A je li lepa?
— Očiju od nje ne možeš odvojiti: tako je lepa?
— Pa... reći će kapetan sumnjivo: — da tu bunu u selu nisu načinili kakvi mladi vragolani, kojima je moglo zamaći oko za mladu, lepu Ćemerkovu udovicu?
— Gospodine! Oči ne videle — duša ne patila, veli Mijat: — sve može biti, samo ja tvrditi ne mogu...
— Ja sutra vas dan ovde ne mogu ostati, veli kapetan dalje: — već sam poručio da se ljudi u Vinči rano skupe; nego ti postavi straže na ona mesta gde ljudi vele da vampir dolazi. I straže će uhvatiti i kazati: ko to tera toliko šalu te plaši decu i čeljad po Plaskovcu.
— Hteo sam to ja i sam, veli Mijat: — ali, kospodine kapetanu, ti znaš ove naše ljude: ne vermaju oni moju stražu kao što bi vermali tvoju.
— Kako da ne vermaju? Ja sam vlast u srezu, a ti si vlast u opštini. Kao što se moja vlast sluša u svem srezu, tako se tvoja mora slušati u tvom selu...
— Znam ja to, Gospodine; ali to neće da zna drugi svet. Eto mi imamo u selu svoga popa; kakav je da je — sveštenik je, pa kad dođe časni post, mi ogledamo: neće li doći kakav duhovnik, ili koji sveštenik sa strane, iz drugoga sela, da mu se ispovedimo radi pričešća... Mi kmetovi sudimo gotovo svi jednako: kako jedan, tako i drugi, pa opet parničari vrlo često traže: „da iziđu strani kmetovi, i oni da vide oko čega se ljudi otimaju, i kako presude ti strani kmetovi, parničari rado pristaju?” Ne veruju, gospodine, naši ljudi nikad svojemu kao tuđemu; bar se svoga ne boje koliko se boje tuđega. Za to bih ja baš tebe molio da i sutra ostaneš ovde!
— Aja! Ceo dan ne mogu ostati, reče kapetan: — već sam ti kazao zašto.
— Ali, gospodine, reče Mijat tišim glasom, i primaknuvši se bliže kapetanu: — ima ovde i nešto drugo što ja tebi još nisam ni kazao. Za to baš treba da ostaneš...
— Ti sve treba da mi kažeš, reče kapetan oštro i upre oči u Mijata: — ako stvar bude važna, razmislićemo...
— Stvar se i od mene krije, te ti ni sâm ne znam dobro sve; te danas pred noć dođe čovek i kaza mi: da su se neki moji seljaci, koji se drže da su srca slobodnijega, dogovorili da vampira probodu glogovim kocem...
— Kako to? upita vrlo radoznao kapetan.
— Odabraće se njih nekoliko, uzeće sa sobom i našega popa, koji će poneti knjigu Gromovnik, a seljaci će poneti zašiljeno glogovo i klekovo kolje. Sve će tako otići na groblje, naložiće vatru s obe strane Ćemerkova groba; grob će raskopati da se mrtvac ceo vidi; šiljkove kolju još će nagoreti u vatri da bolje bodu. Tim koljem probošće na više mesta Ćemerkovu lešinu. Dokle oni to rade, pop će iz Gromovnika zaklinjati besove da iziđu iz tela, a drugi ljudi mahaće granama iznad one vatre te ih razagnati, pa će, posle svega toga, grob zatrpati i vratiti se kućama. Ja to sprečiti ne mogu, a oćutati — ne smem. Zato te molim da ostaneš sutra, te sâm da vidiš što je i kako je.
— Kad je tako, reče kapetan: — ja ću noćas razmisliti. Ti dođi sutra rano, pa ću ti onda kazati... Nego, zbilja, Mijate, mi se zagovorismo o tom vašem vampiru, pa skoro pola noći prođe. Ako se plašiš, nemoj ići kući, nego ostani te noći ovde!
— Ne mogu, ne mogu, gospodine, ubrza Mijat, kom bejaše nemilo pomisliti kako se i sam boji: — bez velike nevolje, gospodine kampetanu, ja ne zanoćivam van svoje kuće. Laka ti noć!
— Laka noć, Mijate!
Posle toga, kapetan uze hodati po sobi, misleći o tom što je čuo, a Mijat se uputi kući, pošto još na pragu od sudnice dobro nabi vas na glavu.
Mijatova kuća nije daleko od sudnice u kojoj kapetan osta da prenoćM ali su se ipak do nje morala preći dva raskršća, i jedan prelaz (u Mijatovo voće), a dok se je Mijat s kapetanom razgovarao, pao je jedan pljusak kiše, te se malo i raskaljalo.
Izišavši iz sudnice, Mijat, u prvi mah ne viđaše gotovo ništa: toliko mu se oči bejahu zasenile od sveće. Tek posle nekoliko minuta, idući onako nasumce, on opazi da mu se oči otvaraju, i da bolje razaznaje predmete u mraku. Po duši govoreći, on je voleo da je ona zasenulost trajala duže, te da uz put ne vidi nigde ništa. Jer ovako, pošto je malo progledao, na prvom raskršću opazi čoveka koji, učini mu se, stoji s vrljikom na ramenu, i kao da čeka njega da tresne! Tek kad je prišao sasvim blizu, uverio se je da je to stari stožer od vitla, na kom se je vitlala omladina zimus u belu nedelju! Ali je njegov ves već bio odskočio na vrh glave!
Idući dalje, Mijat se razgovarao sam sa sobom. Činilo mu se je da u njemu ima još jedan Mijat koji ga nutka da se dobro zamisli: nije li kad god čim bilo uvredio pokojnog Ćemerka, te da bi sada vampir imao kakvog uzroka da mu se osveti?
Na to, ovaj pravi Mijat, ovaj što zna knjigu, što se razgovara s gospodom, i, naravno, što ne veruje da ima vampira, govori onom unutra:
— Ama, za ime Božje, kako može oživeti mrtav čovek? Svi ti govori o vampiru, samo su presna laž!...
— A zar su toliki pametni ljudi, šapuće onaj Mijat iznutra, sad u jedan mah poludeli, te svi govore da se je Ćemerko povampirio?
— E, ali ti seljaci nisu Ćemerka videli svojim očima; nego su jedan od drugoga nešto čuli, i k tomu je svaki i od sebe dodao po nešto, te je izišlo strašilo za selo...
Idući, i razgovarajući se tako, Mijat osećaše da mu kapa raste na glavi. Činilo mu se, da se ničega ne plaši, a čim što šušne, on se trgne, i uz to je svaki čas nabijao rukom kapu na glavu...
Tek što se, onim razmišljanjem, bejaše malo ohrabrio da vampira nema, da njih ne može ni biti, a to već stiže na drugo raskršće. Tu sad opazi ukraj puta nekaku gomil, kao da su kakvi puni džakovi naslagani jedan preko drugoga. Čudio se je šta bi to moglo biti, kad tu danju nije spazio ništa? Kosa mu se je sama na glavi dizala u vis, a noge su mu bivale sve kraće, ali je on ipak išao napred kuckajući štapom pred sobom u zemlju i nakašljujući se, upravo da razagna svoj strah...
Baš kad htede štapom taknuti u onu gomilu, prvo se dobro nakašlja, ali na to ona gomila, kao živa, u jedan mah đipi i ruknu kao kakav oluj. Mijat pretrnu od straha, ali se ipak povrati brzo, jer to nije bilo ništa strašno: to su bile svinje, skrdile se i legle da tu prenoće...
Idući odatle dalje ka svojoj kući, Mijat je sam sebe slobodio, govoreći: baš sam ja neka budala: uplašio sam se, eto, od svinja! Sreća te je noć, a da je dan, da me ko vidi, smejao bi mi se kao kakvom ludaku...
Govoreći to glasnije, on je želeo ućutkati onoga Mijata iznutra, koji mu je lagacko šaptao: „More, noću ima nad čovekom oblast svaka nečastiva sila!”
Na prelazu već u svoje voće pričini mu se da nekake dve žene stoje i razgovaraju se, a kad priđe bliže i zausti da im nazove „dobro veče”, vide da nema baš nikoga!
Mijat pređe u svoje voće, i obori pravce kući: činilo mu se je da ga nije strah, ali su mu noge bile nešto veoma kratke. Mislio je da ne ide nego mili! Čudio se je što se njemu baš to veče toliko nekakvih pričina pričinilo, kad mu se to nije do sad nikad događalo?
U tim mislima, on se približi kući, i već bejaše, što ono reknu, gotov da uhvati za kutnja vrata. Na jedan mah, onako u pomrčini, naeri se nešto pred njega, što se nije moglo raspoznati što je; učini mu se nezgrapno ždrebe, i u jedan put, rekao bi čovek, nebo se prolomi od nekakva gruba zvuka:
— Njiha! Njiha ’ Njiha!
Mijatu se učini da taj zvuk veli: Njega! Njega! Njega! A onaj Mijat iznutra odmah mu šanu: da to baš Ćemerko traži: Njega! Njega! Njega! — Mijata... Oči mu pomrkoše, noge se odsekoše, on se sasvim izgubi i tresnu o zemlju koliko je dug...
Posle toga, neko vreme ništa nije znao za sebe. Došavši k sebi, video je da je u svojoj kući, da leži u pročelju prema vatri, i da uz njega sedi njegova majka, i kvasi mu glavu hladnom vodom i sirćetom.
Protrljavši malko svoje oči, Mijat opazi za zavalom nekakva crna lica, kao da su nekakvi Cigani, ali otkud Cigani u njegovoj kući? Bojeći se da mu se i to ne pričinjava, upita majku:
— Ko je ono dole za zavalom?
— Ta, dijete, neki majstori (Cigani), reći će mu mati: — nagnala ih sinoć ona kiša, te svratiše i zamoliše da prenoće; pa, aratos ih bilo, imaju i nekaka magarca, koga pustiše u voće pred kućom, a on, eto, svu dragu noć prerika: majstori vele da sluti na vreme!...
Veseli Mijat tek sada vide i poznade da se je onako prestravio od ciganskog magarca i od njegove rike!...
Posle toga, više od šest nedelja, Mijata je, iz dana u dan, hvatala groznica, a povratiti svojega pređašnjega zdravlja nije mogao ni za čitavu godinu dana...
U Beogradu, 15. sept. 1893.
Napomene uredi
- ↑ Čitano na II. redovnoj sednici Književno-umetničke zajednice 10. marta ove god.
Izvor uredi
- 1894. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina deveta, brojevi 7-8, str. 97-99, 113–114.
|