[Vala Bogu, vala jedinome!]
Vala Bogu, vala jedinome!
Pođe Marko u šure na gosti,
Oj pa on vodi ljubu Anđeliju.
Kada beše niz tesne klisure,
Malo Marka dremka oborila, 5
Pa govori ljube Anđelije:
— Bre, čuješ li, ljubo Aiđelijo,
Sebe pevaj, Marka razgovori.
Govori mu ljuba Anđelija:
— Čuješ mene, Marko dobar junak, 10
Aj, ne smem, ne smem pesmu da zapevam
Od onoga crnog Arapinu,
Prosil me je devet godin’ dana,
Pa ti si me, Marko, natprosio.
Razljuti se Kraljeviću Marko: 15
— Vikni, pevaj, kurvo i gidijo,
Zar se bojiš crne Arapine?!
Aj, pa kad viče ljuba Anđelija,
Pa kad viče, lis’ od goru pade!
Dočuja gu crni Arapine, 20
Pa govori crni Arapine:
— Čujete li, Turci janičari,
Koj dokara Marka vezanoga,
Ću mu dadv;i tri stotii’ dukata.
Svi su Turci nikom poniknuli, 25
Božjak Turče još bolje poviče:
— Ću doteram Marka vrzanoga!
Pa otide na drum, na raskrsje,
Pa se valja po put, po prašinu.
Otud ide Kraljeviću Marko 30
Pa si brknu u svileni džepa
Da daruje Ture božjakinja.
— Čuješ mene, Kraljevići Marko,
Ne brkaj se u svileni džepa,
Ne vadi si taj žuti dukata, 35
No me kači konja poza sebe,
Pa me nosi u Gološa grada,
E ga bi se lebom izranija.
Posluša ga Kraljevići Marko,
Pa ga kači konju poza sebe 40
Pa ga nosi u Gološa grada.
Vrlo Marka dremka oborila.
Upazi ga Ture božjakinja,
Pa mu veza i ruke i noge,
Tera Marka u arapski dvori. 45
Arap ga je odalek’ videja;
Uze ljubu na desno koleno,
Ljubi ljubu u toj belo grlo,
A Marko ga popreko pogleda.
Uze sablju Marka da pogubi, 50
Marko njemu tijo besedio:
— Čuješ mene, crni Arapine,
Majka me je na rodidbu klela
Da poginem od moje železo.
Uze Arap tuj Markovu sablju 55
Da izvuče sablju iz korice,
Al’ ne može on da gu izvuče.
Progovori Kraljevići Marko:
— Odveži mi, Ture, levu ruku,
Ako ne smeš tuja desnu ruku. 60
Odveza mu tuja levu ruku,
Pa izvadi sablju iz koricu,
Pa zavrti na levo, na desno,
Pa odseče na Arapa glavu
I uzede svoju vernu ljubu, 65
I zapali Ture božjakinju
Da mu svetli uz tuja večeru,
Dokle Marko sas ljubu večera.
