VERENICI
Pisac: Mita Popović



* * *


     VERENICI

Ti si zvezda sreće moje,
     Ti pletilja sanova mi,
Ti i vrelo od pesama,
     Ti i žiće života mi;
I bio bi nanizao
     Na ibrišim sitnu rosu,
Da nakitim, da ukrasim
     Mirisavu tvoju kosu;
Dopev'o bi sa istoka
     Rujnu zoru da te služi,
Zaneo bi i slavuja
     Da se vazda tebi tuži;
Bi pustio malo tiče
     Vrelo srce iz nedara,
Nek ti svaka časka laka
     Sve divnije pesme stvara;
Pa od cveta — od pesama
     Gradio bi krevet tebi:
Time valjda, diko moja,
     Uvredio tebe ne bi;
Skinuo bi zvučne strune
     Sa gusala u miloti,
Pa od struna sa gusala
     Pokrivalo gradio ti;
Bi skupio svetle suze,
     Što ih oko do sad proli...
Al' ti meni ne veruješ,
     Da te dragi voli!

Mnogo puta, kad mi duša
     Popuca od teška bola:
Sedio sam, pisao sam
     Kraj malena svoga stola,
Vrelom krvcom pisao sam
     Iz srdašca ognjevita
Iz prepuna tog divita
     Tužne pesme, ružo vita!
Raskido sam, razder'o sam
     Od sanova svetli veo:
E bez tebe ni sanova
     Ni pokoja nisam hteo;
Prokleo sam i molitve
     I milje i blagosove
I veliku zagonetku,
     Štono jezik žićem zove;
Istrgoh se iz naručja
     Dobrih svojih prijatelja;
Nisam im'o u nedrima
     Nikakovih više želja:
Tek pupoljak tvoga milja
     Tek meni da miri, cvati
I pred bogom i pred ljudma
     Da te mojom mogu zvati!
I rek'o sam, da bez tebe
     Nema žića po meneka,
Da nadeđa ti si moja
     I ovog i onog veka,
Da bez tebe sve me vređa
     I blagosov da me boli...
Pa ti ni sad ne veruješ,
     Da te dragi voli!

Pa reci mi, da te čujem,
     Reci, dušo, šta bi htela?
Pusti reči, da te čujem,
     Kakva li je tvoja želja?
Hoćeš valjda, pored mora
     Da ti stena budem stara,
Što ju večni vihar bije
     A bliskava munja para?
Hoćeš valjda, da orlove
     Dovaram na oči svoje,
Nek ih orli kolju, piju,
     Što su tebe, čedo moje,
Što su tebe pogledale
     U zanosu ljubavnome
I u tebi sreće htele
     Uvređenom srcu mome?...
Hoćeš trnje da pokupim
     Po gorama čarnim, gustim,
Pa na trnje da si sviju
     Ojađenu dušu spustim,
Neka se na trnju muči
     Bez nadeđe u spasenju
Što j' za tobom poletila
     U ljubavnom ushićenju?
Il' ćeš srce iz nedara,
     Da ga raspnem na krst muka,
Nek se pati sva do veka
     Bez leleka i jauka —
Nek' se pati, što je za te
     Zaigrati ludo smelo
Što je čiste osećaje
     Pokloniti tebi htelo?
Pusti reči, da te čujem,
     Verenik te verni moli —
Šta da radi, da mu kažeš:
     Sad verujem, da me voli!



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.