Bunjevci i Šokci (I. Ivanić) 3

←II. Poreklo i povesnica

Bunjevci i Šokci Pisac: Ivan Ivanić

IV. Prosvetno i privredno stanje→

O imenu „Bunjevac“, o njegovu poreklu i značenju, skoro da se je više pisalo, no o samoj prošlosti Bunjevaca. To ime bilo je do sad predmet najrazličnijeg tumačenja. Koren toj reči tražen je svugde i ako se on vrlo lako mogao naći u imenu prapostojbine njihove.

Da kažem svoju reč o tome: Kao što Bunjevci nisu poseban narod, već jedna grana srpskoga naroda, tako i njihovo ime nije ime narodnosno, pa ni plemensko, već ime pokrajinsko. Takva pokrajinska imena u našem narodu sretamo svugde. Ima u nas: Bošnjaka, Dalmatinaca, Crnogoraca, Hercegovaca, Ličana, Šopova, Maćedonaca, Slavonaca i t. d. pa se čak delimo, sem po pokrajinama i plemenima, još i po županijama i okruzima, te nas ima Bačvana, Sremaca, Baranjaca, Valjevaca, Užičana, Rudničana, Vranjanaca i t.d.

{103} Pokrajinsko ime „Bunjevac" došlo je od reke Bune, koja je dala ime celoj pokrajini na obalama njenim. Iz prethodnog odeljka videli smo, da su oni poreklom od reke i predela Bune, te su po toj oblasti i dobili ime „Bunjevci". Sa tim imenom su već došli u Primorje, i od tog vremena, pa sve do danas nose isto ime.

Da je Bunjevac oblasno, a ne narodnosno ime, dokazuje sem toga, što nauka ne poznaje Bunjevce kao zasebnu narodnost, još i to, što ih svi naši i strani pisci, koji su ma nekoliko reči o njima progovorili, nazivaju katolitičkim Srbima. To čine: Cernig, Hunfalvi, Saski, Fenješ, Magda, Vuk Karadžić, Dr. Bogišić, Šiko, Šviker, Galgoci, Dr. Konek, Jekelfaluši, Vaniček, M. Grbić, Dr. M. Rešetar i dr., kao što ćemo to videti iz trećeg dela ovog odeljka, gde bude opširnijeg govora o narodnosti njihovoj.

Po naročitoj želji mojih prijatelja Bunjevca, donosim sliku Ivana kanonika Stojanovića Srbina katolika Dubrovčanina, odličnog srpskog rodoljuba i književnika, čijim se radovima i Srbinstvu dive njegova jednoverna braća Bunjevci i Šokci.

Najmanje se pak može držati tvrđenje nekih pisaca, da je Bunjevac versko ime. Ono je prvenstveno topografsko, oblasno ime kao što je i „Dalmatinac", sa kojim su se mnogi Bunjevci nazivali, pa se i oni tim imenom služili.

A služe se neki i danas, naročito oni Srbi katolici (Bunjevci i Šokci) naseljeni u Budimu i Sent-Andreji, koji i danas sebe zovu Dalmatincima" ili „Racima", a nikad neće reći, da su {104} Bunjevci i Šokci. Na pitanje pak, kojim jezikom govore, odgovoriće vam da govore „racki."

Bunjevci su došli ovamo preko Dalmacije, te su ih ovamošnji starosedeoci nazivali „Ljudi iz Dalmacije", „Dalmatinci", „Dalmaták".

U jednom aktu od 1770. g. govori se o Dalmatincima, koji se nazivaju „Bunjevci." Pošto je predeo Buna bio nepoznatiji, stranci su u doseljenicima gledali ljude iz Dalmacije, koji sebe tobož proizvoljno, bez pojmljivoga razloga nazivaju još i Bunjevcima. Tako im se uz ime Bunjevac očuvalo uporedo i ime Dalmatinac. Prvim se imenom zvao seljački stalež, „puk", dok su gospoda upotrebljavali drugo ime i pisali se na službenim aktima kao „Dalmatinci."

Među tim, kad su došli u Bačku, oni su se nazivali „katoličkim Racima", te ih tako nazivaju u dokumentima i austriske vlasti. Kada pak nije bilo potrebe, da ih naročito dvoje od pravoslavnih „Raca", onda su ih prosto nazivali „Racima".

Uz ovo ime, išlo je kao glavno ime „Bunjevac". J. M. Korabinski poznaje već 1776. g. ime Bunjevac i piše pod tim imenom o njima u svome „Geograph. Lexikon", koji je te godine štampan u Požunu.

Od 1701. g. počinju ih i carski oficiri nazivati „Dalmatama", dok ih kaluđeri odmah po dolasku nazivahu tako, kao što svedoči već "citirani đenđeški i drugi zapisi, gde stoji: „Doseliše se Dalmati".... „Subotički Dalmati šalju svoju decu u Sečen" i t.d. To ime zadržalo se sve do sada. Službena mađarska statistika, sudski zapisnici i dr. administrativna dokumenta, nazivaju ih i danas „dalmatŕk", „dalmŕt anyanyelv" (maternji jezik dalmatinski) i t.d. Čak i danas neki bunjevački prevodioci meću kod svojih prevoda „podalmatinio." I pojedini etnografi nazivaju ih tako.

Ivan Tomka Saski naziva ih Srbima, ali i Dalmatincima i Ilirima.

„Magyaroroszág Helysegnévtára" nalazi u nekim bačkim mestima „Dalmatince" (t.j. Bunjevce). Kellerffy u svojim rečnicima mesta, 1875. i 1877. g. i Šomođi u „Magyar Lexikon" (1873(83)) isto tako. – Golgoci u monografiji županije peštanske pominje Dalmatince, ali dodaje, da su to Srbi. T. Fridrih veli, da se oni zovu još i Dalmatincima i Ilircima.

Ali to čine većinom stariji pisci. Noviji pisci svugde ih nazivaju „Bunjevcima" sa dodatkom, da su to „katolički Srbi". Zašto je službena statistika i sada zadržala naziv „dalmata", to ne možemo razumeti.

Kao što pomenusmo, ima raznih tumačenja od kuda dolazi ime Bunjevac, gde mu je koren i t.d. Nije bez interesa pomenuti sva ta tumačenja.

Ivan Antunović nije se upuštao u naročito ispitivanje imena toga. On je više citirao mišljenja drugih, ali i on ustaje protiv toga, da je Bunjevac versko ili čak porugljivo ime, zato i mi potpisujemo. No Ivan Murgić, koji je tako lepe podatke izneo o ličkim Bunjevcima baš u Antunovićevoj knjizi, veli, da se Bunjevci „imenuju i od drugih tako zovu od vode Bune iz Hercegovine, od kuda su im prvaci potekli", pa dalje dodaje: „a jedni kažu, da su se njihovi stari uvek bunili, t.j. da su bili rebelijaši, te su ih drugi za to prozvali Bunji, Bunjevci."

Važno je, da se Antunović, kao što sam veli, rado nazivao Racom, pa se toga imena nije zastideo „ni u privatnu, ni u javnu životu", čak ni god. 1848/49, a za tim dodaje, kako Nemci za sve južne Slovene kažu, da zbore „razisch". „Mađari takođe – veli, – zovu nas Racima, a dok su pisali latinski još i Ilirima, a sada Srbima i Bošnjacima." Tako Antunonović o imenu Bunjevaca.

Ištvan Ivanji zaslužni pisac monografije Subotice i rasprava o prošlosti južne Ugarske, govori takođe o imenu Bunjevac i slaže se s nama da ono dolazi od reke Bune. On veli: „Od Bune je postalo bunje, čemu je dodato ono – ac, koje označuje poreklo, pa još između bunje i ac umetnuto je ono posredničko „v" te postalo – Bunjevac. Tvrđenje da bi po tome onda i oni ljudi, koji su zaostali na obalama Bune, trebali da se zovu Bunjevci, ne stoji, jer baš one nazivaju tako („Bunjevac"), koji su odande poreklom, koji više nisu tamo. Reč Bunjevac je dakle topografsko ime, koje je očuvalo spomen starije domovine ovoga naroda. Ono u početku nije bilo ime ovog naroda, već su ih tim imenom nazivali njihovi susedi, dok ga posle i oni sami nisu primili za svoje ime, te ga i danas upotrebljuju".

Prof. Jovan Ažbot u svome delu o Bosni i Hercegovini, takođe veli, da im je ime došlo od reke i predela Bune, tu opisuje i selo Bunu, pa dodaje da je tu još za vreme cara Konstantina bio grad Bona, ali to će biti današnji Blagaj kod Bune.

Đorđe Brkić veli, da je to ime došlo od varoši (?) „Bunje", od kuda su se, veli, Bunjevci, po predanju, doseli". {107} M. Sladović veli da u Lici „jesu Bunjevci od vode Bune potekli".

Oni koji traže koren ovom imenu u veri, vele, da ono dolazi od reči bune, pa kako su se Bunjevci protiv svoje prvašnje pravoslavne vere „pobunili" i otcepili se, to su za to i prozvani Bunjevci. Ovo će i za lajika biti neverovatno. Otac Martin Nedić^[1] piše, da je to ime došlo od rimskih sv. otaca papa Bonifacijusa I. II. i III. Katolike su tada nazivali „Bonifac"-ima, ali po tome bi onda svi katolici trebalo da se zovu Bunjevci. Antunović pobijajući Nedićevu tvrdnju, veli da po tome neki „pravoslavni Bunjevci oko Velebita", ne bi mogli da nose ovo ime, jer nisu katolici.

Neki vele, da to ime dolazi od jame, bunje, zemunice, u kojima su za vreme Turaka Bunjevci u Bačkoj živili. A zašto se onda i drugi narodi, koji su takođe u zemunice begali od Turaka ne nazivaju Bunjevcima?

Neki strani (Piko), pa i neki domaći pisci hoće to ime da prestave kao pogrdno, te vele da ono dolazi od „bunjaka i bunjištara"

Žao mi je, što je u red tih pisaca stao i g. Đoka Popović, Srbin (u „Palas-Leksikonu" 1393. g.), koji inače, kao Subotičanin treba da poznaje Bunjevce i njihovu prošlost.

Fratar dalmatinski Antonio Zorica veli, da dalmatinski Bunjevci podrugljivo zovu Srbe „Hrkačima", a ovi im opet odgovaraju: „ti si Bunjevac", „što bi po prilici, veli, toliko značilo: kao da bi se tim označavalo poganstvo." Mislimo, da je ovde sasvim izlišno dokazivati, da se gosp. Zorica vara.

U opšte je iz osnova pogrešno tvrđenje, nekih pisaca, među koje spada i Ivan Kukuljević, da je ime Bunjevac (kao i „Vlah, Šokac, Majdak i Bodul") porugljivo. Odmah po svome doseljenju u Bačku, Bunjevci su se služili tim imenom i nisu ga se stideli nikad, niti ga se stide sada. Tako su ih nazivale državne vlasti, nazivajući ih još i „dalmatincima", „katoličkim Srbima" ili prosto „Srbima."

{108} Od Bunjevaca pominjemo još i Mladena Barbarića .(„Neven" 1891.), koji veli, da ime Bunjevac dolazi odglagola „buniti." Uz Barbarića stoje još neki, koji to tvrde, i to ne bez svakog osnova, jer su se Bunjevci zaista često bunili i vojevali protiv Turaka. – Laza Knežević (Letopis 128) misli to isto, i ako dodaje da je to ime moglo doći i od reke Bune.

[Interesno je pomenuti, da ime Srbin u sanskritu (Serbh) znači besniti, ljutiti se. Po Lj. Kovačeviću i drugim istoricima Srb (Srbi, Srblji) bilo je zajedničko ime svih Slovena. Ime „Srb" beleži već na 50 god. po Hristovoj smrti čuveni učenjak Plinije stariji.]

Vuk Karadžić veli „može biti da se zovu od reke Bune", – ali je netačno ono u Vukovu rečniku (1854) da reč Bunijevac znači što i Kranjac, ili drugim rečima da Bunjevci imaju još i ime „Kranjac." Ti Kranjci u Lici i ako su katolici nisu Bunjevci, oni su čakavci, a imaju i druge običaje i odelo. U ostalom, oni se i ne zovu „Kranjci" već „Krajinci", od Krajine t. j. krajišnici. Paveliću su ti „Krajinci" – Šokci, što ne stoji.

Ja sam izneo ovu ne toliko jaku, koliko sa svim novu verziju o imenu Bunjevac: ^[2]

Između Dečansko-Đakovačkih planina i Prokletije u severnoj Arbaniji spušta se u desnu obalu Drimovu potok Ljume-Cura i na njemu tri sata severno od Drima leži selo Bunjani. Blizu istog neznatnog sela leži na reci Valboni jedna stara razrušena varoš, a više nje vrh „Đafa kolšit" (đafa znači vrat i vrh, a Kolša – Kolja Nikola, dakle ime ovog vrha prevedeno sa arbanaškog znači „nikolin vrat ili vrh."). Zanimljivo je, da se u okolini sela Bunjana nalaze sela sa imenima, koja su slična imenima sela u Bačkoj, u kojima sada Bunjevci žive. Tako Matikuće (Mateović ili možda Matehaza u Bodroškoj županiji 1783. g.) Duši (Dušnok), Kruševlje, Martonoš i dr. Zar je isključena mogućnost, da se Bunjevci, osim sa Bune reke u Herdegovini, doselili i iz ovih krajeva u Arbaniji, iz okoline sadašnjeg sela Bunjana? I kada bi to bilo mogućno, zar se onda ne bi mogla izneti pretpostavka, da je ime Bunjevac došlo i od sela (tada možda naziva cele pokrajine) Bunjana?^[3] Stjepan Pavelić (u Bunjev. i Šokačkim Novinama 1870 g. str. 35.) veli, da se Bunjevaca i sada može naći u Bosni, Hercegovini i Arbaniji (pod imenom „Mažari"). Ja ovo, bar odnosno Arbanije, ne tvrdim sa Pavelićem, t. j. ne verujem, da ih ima tamo danas, ali to ne isključuje, da njih tamo nije bilo pre i to baš pre seobe u Ugarsku. Danas u Bunjanima u Arbaniji nema Bunjevaca, već Arnauta (pleme Krasnić). Može biti da su i ovi grana od bunjevačkog stabla, samo poarbanašeni, načinom, kojim su i mnogi pravoslavni Srbi postali Arnauti.

Na ovome mestu neće biti bez interesa izneti neka moja opažanja i ispitivanja, koja sam činio baveći se 2 godine na Kosovu-polju i putujući po Arbaniji.

Kao sastavni deo arnautskog plemena Krasnića, koje sastavljaju prarbanašeni Srbi, koji žive na Kosovu-polju i Severnoj Arbaniji, jeste bratstvo Bunjaci. Tih Bunjaka, koji po svojoj stasitosti i tipu vrlo liče na naše Bunjevce, ima u varošima Prištini i Vučitrnu na Kosovu-polju, u selu Samodreži do razvalina crkve Samodreže, gde je car Lazar pričestio svoju vojsku pred Kosovsku bitku, dalje u selu Krasmirovci u planini Čičavici (čitavo je selo bunjačko), i u Novom-selu. Oni su danas muhamedanci i smatraju se za Arnaute. Maternji im je jezik arnautski, ali znaju još dobro i srpski. Ja sam govorio sa tim Bunjacima i oni vele, da su se u te krajeve naselili sa Bunje iz Malesije. Reka Bunja to je reka Balbona blizu sela Vunjana u Arbaniji, od te reke i sela nazvani su oni Bunjacima. Postoji u njih predanje: Da su njihova braća, ostali Bunjaci, zbog neposlušnosti, morali da odbegnu pod zaštitu latinskog cara, daleko na more. Tu se naime, pod latinskim carem misli austrijski car. Iz tog predanja moglo bi se zaključiti, da su mnogi Bunjaci prebegli u austrijske zemlje (Dalmaciju). – Sadašnji Bunjaci su poznati kao kavaljeri, veseljaci (piju), bistri su i slatkorečivi, brzo ih čovek zavoli, ali su i velike kavgadžije. Postoji i danas tamo poslovica: „Bunjaku i kad lebac daješ, nedaj mu u ruke, već ostavi na trn", t. j. beži i tad od njega, jer će se i zbog toga zavaditi. Bunjaci se ne mogu ženiti iz istog bratstva t. j. ne može uzeti devojku iz druge bunjačke porodice, ali može se ženiti iz drugih arnautskih bratstava. Oni se najviše žene iz bratstva Madžunci, koji su takođe muhamedanci, ali drže srpsku slavu (svečarstvo) i spadaju takođe {110} u pleme Krasnića. – Madžunaca ima u Vučitrnu i Novom Selu, oni su najveći razbojnici i zulumćari srpske raje. [O „Mažarima – Bunjevcima" koje malo više pominje Pavelić, našao sam nekog traga u knjizi Ivana Jastrebova „Podaci za istoriju srpske crkve" (Beograd 1879 g.). Na str. 204 te knjige govori se o sultanskom Fermanu iz 1692 g., koji je izdat na ime hercegovačkog mutesarifa, i u kome stoji, da su se stanovnici („Đafiri") herseka: Mostara, Gabele, Rujna (Duvna?); koji su podložni upravi pećklog patrijarha i svi Latini, Mažari, Šokci, vardijani (latinski igumani), Lužani (?) i Arnauti odrekli plaćati mirijske danke, pa Sultan, „na osnovu starog zakona naređuje, da pomenuti Šokci i Latini moraju i u buduće plaćati sve", kao i dotle. – Iz ovoga se vidi, da se Šokci i Mažari, koje pominje Pavelić, pominju u Hercegovini još 1692 g., dakle posle seobe Bunjevaca. Taj Ferman čuva se u srpskom manastiru Duži u Hercegovini.]

Kada smo pomenuli sva moguća tumačenja o imenu Bunjevac, mi moramo ponoviti naše uverenje, da:

1. ) ono nije versko, već topografsko ime;

1. ) da je još manje narodnosno, već oblasno, provincijalno ime;

1. ) da ono dolazi od reke Bune, njihova prva zavičaja, ili možda od glagola „buniti".

Ovde imamo još primetiti da lički Bunjevci, kao ijekavci, zovu sebe Bunijevcima. Tako ih piše i Vuk.

Ime Šokac takođe nije narodnosno ime. Oni koji ga nose jesu Srbi katoličke vere. Šokačku narodnost nauka ne poznaje, šokačkog jezika nema, a jezik kojim se oni služe jeste čist srpski jezik, bez ikakvih tuđiskih primesa.

U glavnome, njih važniji pisci (Fenješ, Cernig, Hunfalvi, Šviker, Dr. Konek, Majer – Brokhaus leksikoni i dr.) nazivaju Srbima katolicima, a tek uzgred Šokcima.

Od svih etnografa, izuzuzimajući Hrvate, jedino ih Jekelfaluši Helység névtár 1892. g. računa u Hrvate.

Ali ima i tako mudrih glava, koji ih računaju u Bugare (Galgoci) i dr. T. Fridrih (Bacs megye) čak ide tako daleko da kaže „da su oni došli od reke Marice i Iskre iz okoline (?!) Sofije." Naravno da je i Galgocijeva i Fridrihova teorija najprostiji – apsurd.

I kod imena Šokac ima najrazličnijih tumačenja, koja takođe neće biti bezinteresno pomenuti.

Najpopularnija je verzija, da je ime Šokac došlo od šake, pošto se Šokci, kao i ostali katolici, krste celom rukom (dlanom), dakle sa šakom, od čega je posle izašlo „Šakac", {111} pa za tim „Šokac". Antunović (Rasprava 47) beleži, da neki misle, da je to ime postalo otuda, što su Šokci, seleći se iz Bosne prelazili reku, te je tom prilikom Mađar lađar, prevozeći ih uzviknuo „sok lesz már" (ili, valjda, „sok-az", Šokac).

G. Rumi misli, da ime Šokac dolazi od glagola „skočiti", t.j. ljudi, koji su nekad iz Turske uskočili k nama, dakle bili uskoci. Dakle od „skokac", (što se tada pisalo po talijanski „Schokac") postalo je Šokac. Rumi misli, da je to ime postalo i otuda „što su oni (Šokci) sa grčkog (pravoslavnog) na rimski (katolički) zakon odskočili."

Brlić smatra sa svim umesno, postanak reči „šokac" od „uskočiti" i „uskoka," za netačan. Jer Uskoka nije bilo samo katolika, već (pretežno) i pravoslavnih i onda bi se i pravoslavni uskoci morali po tome nazivati Šokcima, što nije slučaj.

Otac Petar Katančić u svome neštampanome zemljopisu Trakije i Mizije govori takođe o ovome imenu i traži mu koren u dalekoj starini. Brdo „Succus" rastavljalo je Trake od Ilira. Te Ilire oko Succusa, zvali su još tada, – po tvrđenju Amijana i Sokrata, – succei-ma t.j. Šukci, što se posle pretvorilo u „Šokci." Da je ime Šukac mnogo staro, kako Katančić misli, tada bi, možda, ovo tumačenje i imalo osnova. Ali potomci tih Ilira oko Succus-a ne zovu se danas ni Šukcima, ni Šakcima, ni succei-ma. Ime Šokac mnogo je novijega datuma a da bi mu se koren mogao tražiti u imenu drevnih succea, kojima se danas ni traga ne zna.

Brlić se, međutim, jako vara ako misli, da ime Šokac ima kod Srba „posprdni" značaj. Čudnovato, da se mnogima i ovo ime kao i bunjevačko čini kao izraz poruge. Ne samo da Srbi zovu Šokce tim imenom, već ih tako zovu i Bunjevci (kako veli Antunović, kao što i mi znamo), pa i sami Šokci nazivaju sebe tako. Ali u tome imenu nema ni trunke „poruge", jer kad bi ga bilo, Šokci prvo ne bi sebe tako zvali. Bački, baranjski, sremski i slavonski Šokac odgovoriće vam odmah na pitanje šta je, da je Šokac, a kada ga upitate kako govori, reći će vam „po racki" ili (ređe) „po naški", ali nikad „po šokački", je zna, da šokačkog jezika nema, već da se on služi srpskim jezikom.

Šokac je običajno ime za sve katolike Srbe, ne samo u Ugarskoj, već i u Sremu i Slavoniji. Njime se služi tamošnji seljak katolik, a samo intelegentniji, koji su prošli hrvatske škole, misle da su Hrvati. Ali i to ne svi. Mnogi inteligentniji nazivaju sebe po Slavoniji i „Slavoncima" (kao Reljković, Brlić, Pejačevići i dr.) a po Sremu Šokcima.

Brlić, dakle, ne veruje, – a i mi sa njime – da ime Šokac dolazi od Succusa, od mađarskog „sok-az", ni od talijanskog „sciocco", ni od reči uskok, već da mu koren valja tražiti u veri t.j. u načinu bogoštovlja. Tu mu traži koren i Antunović. Brlić iznosi kao svoj zaključak, da je ime Šokac došlo otuda, što se nosioc tog imena krste sa celom šakom a ne sa tri prsta, te su ih prozvali „Šakci", od čega je za tim postalo – Šokci. No po tome bi onda svi katolici nosili ime Šokac, jer se oni ne krste sa tri prsta, već sa šakom!

Po nekima (Razprava 43), Šokci su potomci starih Succi ili Sagasta, pa možda i Sagudata, koji su u VII veku stanovali oko Soluna i Bera sa slovenskim plemenima Dragovićima i borili se sa grčkim carem Mihajlom III. No mi već gore pomenusmo, da je ime Šokac novijega datuma, te mu nije potrebno koren tražiti u drevnoj davnini.

Badić, i Fridrih Tamaš, misle da je ovo ime došlo od planine Šok ili Šuki (?), u njihovoj prvoj postojbini na Balkanu. Ja, među tim, svojim najnovijim ispitivanjima, polazeći sa gledišta da ime Šokac nije ni plemensko, ni oblasno, ni versko, već više nadimak, što ga susedna plemena daju jedno drugom kao što su imena Šop, Torlak, Era i dr. naišao sam na nove resultate koje iznosim kao svoje mišljenje:

Kad se uzme da su prvi susedi naših Šokaca na Balkanu druge narodnosti, bili Arnauti, onda zar nije opravdano i u njihovu jeziku potražiti koren ovom imenu. U arnautskom jeziku ima dve reči, od kojih jedna, naročito zadržava pažnju ispitivača. Arnautsko „Šoka" znači pojas, a „Šok" družina, ali ne u užem smislu („sociéte" „Geselschaft"), već družina u širem smislu (pristalice jedne vere, izvesne navike). Uz to ima i jedno arnautsko pleme, koje se zove „scioš". Katolički misionari uspeli su, da mnoge Arnaute pokatoliče. Arnauti Muhamedanci, Turci i pravoslavni Srbi tamo nazivaju te pokatoličene Arnaute jednim opštim imenom „Fanda". No od Fanda („latina"), u opštem značenju te reči, misionari su uspeli da u plemenu Miridita u srednjoj Arbaniji stvore najvernije i najčistije katolike. Zanimljivo je za ovu pretpostavku, da svi ostali Arnauti nazivaju te Miridite „Šok", a još zanimljivije, da Srbi u Arbaniji dodaju ovoj reči svoj srpski nastavak –„ac", te Miridite zovu – „Šokac."

Kod ovako jasnoga izvođenja, ja mislim, da bi izlišno bilo unositi kao novu verziju i tursku reč „šak", koja znači odcepljenje, koja može da ima isto toliko verovatnoće, kao i Rumijeva verzija, izvedena otuda što su Šokci sa grčkog na rimski zakon „odskočili" ili po gornjem „otcepili se od grčko-istočne vere."

I zaista još je najverovatnije da je Šokac samo nadimak, a ne i – ime.

Napomena

1. „Glasnik đakovački", 1881 g.
2. Ivan Ivanić: „O Bunjevcima", Subotica 1894.
3. Imena mesta, kojima je koren sličan korenu imena Bunjevac ima: Bunina u Dalmaciji; – Bunjani u Arbaniji; – Bunić (Buničić) kod Klisa u Dalmaciji; – Bunjaci, u Srbiji, u okrugu topličkom; – Bunjac u kosovskom vilajetu, pod Kopaonikom na izvoru reke Laba; Bunjevci u Feherskoj županiji; – Bunac u novo-pazarskom sandžaku, do Banjske Strahinića Bana, iza Mitrovice; – Buna reka i selo u Hercegovini i t. d.