BUĐENjE
Velika strast se budila u njemu.
Osećao je da mu plamti snaga.
Svud ponor. Vidi sotonu u svemu,
A pred njim dršću ženska tela naga.
Sa svakih usta poljubac bi hteo,
Pogledom svake grudi obnažava.
Drhti pun zime. Vazduh gust i vreo
Iz njinih toplih grudi zapahnjava.
Mišići dršću. Pred njim igra žena,
Koju još niko razgrnuo nije,
Vrela joj kosa klizi niz ramena
Na grudi, s kojih dah jutarnji bije.
On juri, vrišti i sam sebe grli
I tad oseća strah i s grozom gleda:
Rulja fauna k njemu s bleskom hrli,
S fakljama uma — glava punih leda
Krvava oka, dok noć pada plava,
Gleda od mozga načinjene zublje.
»To mozak gori! — Glava se smrzava!«
Oni ga ljube sve bešnje, sve grublje.
Taj ludi trenut vrh ljudi ga diže,
A on oseća da pada, da tone
U ambis, gde po neki gušter gmiže
I sikće glava proklete Gorgone.
Tad smrvljen čupa dirke sa klavira.
Mesečina se beli. I sve tiše
Umire život. Ponoć puna mira
Srebrnim dahom strast i krv mu siše.
Vlastita snaga do kosti ga mrvi,
A on je svestan da je moćan vrlo.
Oseća bol, a mozak pun mu krvi;
I oštar vetar smrzava mu grlo.
Daleko negde sat izbija tupo.
Ledeni zvuk mu smrt Vremena kaže.
On u noć gleda besvesno i glupo:
Njegove oči samo Život traže.
S klavira zvone besni,gromki zvuci
I odjekuju u noćnoj praznini,
Kô gladnog vuka poslednji jauci,
Kô Strast da plače negde u dubini.
Valovi jure krvavi i vrući,
A vrh njih demon busa se i kune
I red gavrana muklo grače mrući;
Sumpora vatrom gore carske krune.
A kroz tu svirku zvukom srebra čista
Glas devojački struji s daljnih strana,
Peva i zviždi. Sjaj mesečev blista
Na beloj kori sumornih platana.
Zvuci se guše u gnevu i grme
Kô usov gorski što se gromko roni,
Kô zvon sa zvona od medi i srme,
Što holo kroz noć zvuk opela zvoni.
Zvuk mre. On besni i cepa odelo.
Pomamno diše miris vlažne trave,
Dok mu golica vetar telo belo
I sipa inje puno magle plave
Na grudi, što sad tuđe mu se čine.
I on ih čupa i mišice grize.
Zadahnut ledom ponoćne vedrine
Dršće, a s čela znojne kapi klize.
Razdražen sobom on udove nage
U mesečini golicavoj kupa.
Zubima škripi, gord sa svoje snage,
I pesnicama golo telo lupa,
Što pomodrelo ježi se od studi.
Mramorni udi po podu se grče,
A dole Gospod mrtve iz sna budi
I tužno šušte pokrhane smrče.
On sanja... Harem. Ženska tela meka
Tegle se strasno po mramoru mlakom,
A svako njega razdraženog čeka,
A on mišicom sve ih grli jakom.
Po svem haremu miris jorgovana
Struji ko uzdah iz šarene svile,
Kô tužna pesma starog šedrvana,
Što večno peva: »Jesu... Bile, bile...«
Stotinu tela razmekšanih steže,
Stotinu grla i očiju pije.
Kô mlaki vali pesma se razleže,
A pijan čoček u daire bije.
— — Aj!...Gole kosti... U plaštu purpurnom,
Iz modrih duplja dok plam vatre bije,
Strahotno gazi Smrt po moru burnom,
A iznad nje se steg Večnosti vije.
Bog!... U svem sjaju korača vrh gora.
»O dalje, slike! Prva ljubav gde je?«
On stiska čelo puno svežih bora
I sluša gde se demon strasti smeje.
Pustoš. Mru slike. Samo jedna stoji:
Njegova ljubav, maštava i vedra.
A on se stidi i greha se boji,
I krije glavu u krvava nedra.
On neće strasti — i grca i moli,
On hoće čedne ljubavi i smerne,
Kada se s tihom pobožnošću voli
I pije nektar sreće neizmerne.
Zastrašen moli u Gospoda vere,
Nevine misli iz detinjskih dana.
A demoni se sa nebesa cere:
»Ljubavi čednoj — požuda je hrana.«
(1910)
