Branković zove Turke na Kosovo
Divan kupi car Otmanoviću,
Car Murate u Jedreni gradu,
Svu sakupi na divan gospodu,
Sve mu lale na divanu stale,
Sve mu lale paše i veziri, 5
Njima veli silni car Murate:
»Ču li te me, paše i veziri,
I ostale age i kadije,
Od kako smo Grka prevarili,
I Jedrenu njemu ugrabili,
Mi nijesmo ništa zadobili,
Da kazujem šta kazati nejmam,
Da se hvalim čim se hvalit nejmam,
Beć se s vojskom na Kosovo spremam,
Kad su naši zavojštili stari,
I od Grka zemlje zadooili,
A od Srba nešto pridobili,
Pridobili zemlje na Krajini,
Poslje smrti silnoga Dušana,
Kad umrije i krunu ostavi
Onda smo mi nešto zakinuli,
Na Krajini zemlju pritisnuli,
Ali fajde ni u tome nema,
Jer harača pokupit ne mogu,
Ostala je kruna u Kruševu,
Na srpskome slugi Njemaniću,
Po imenu slavnu knjaz-Lazaru,
Kod njega su Srbi ostanuli,
Ostanule sve srpske vojvode,
Prvi mu je Obilić Miloše,
Slavan junak na bijelu sv'jetu,
Junaštva mu na daleko nema,
Sam on more s carem ratovati;
Drugi muje Kosovac Ivane,
A treći je Toplica Milane,
A četvrti stari Jug-Bogdane,
Sa njegovo devet Jugovića,
Sve junaka sivi' Obilića,
Što tak'ijeh u drugoga nema,
Oni drže na Kosovu carstvo;
Pak što mu je Brankoviću Vuče,
I njegovo sedam Brankovića,
I oni su od boja junaci,
I kod njih je Banović Strahilo,
Porodica bosanskoga bana,
Što je držo Bosnu Dušanovu,
I njeg hvale da je dobar junak;
Silni Dušan kadje preminuo,
Krajinu smo srpsku prihvatili,
Al' je drže srpske poglavice,
Ne dadu mi groše pokupiti,
Pokupiti groše i harače,
Već su novog knjaza zacarili,
Zacarili Njemanić Lazara,
Pak to zemlja podnijet ne more,
Jedna zemlja, a dva gospodara,
Jedno carstvo, dvije kraljevine,
U Lazara srpskog gospodara;
Pa mi kažu veliko Kosovo,
Da je vrlo dugo i široko,
U njemu mi tri majdana kažu,
Jedan zlatni, a drugi srebrni,
A treći je od suha kamena,
Što se vade mlini od kamena,
Čim se melje ječam i 'šenica,
I ostalo žito svakojako,
Da tak'oga u drugoga nema,
Taj se majdan platiti ne može,
Već slušajte, moja đeco draga,
toga u nas nema ni jednoga,
Što imade i to ne valjade,
U Jedreni u našemu carstvu,
Toga dobra nema ni jednoga,
Već ko bi me sada sjetovao,
Kako bismo njega pridobili,
Da njegovu krunu ukinemo,
Jera zemlja podnijet ne more,
Jedno carstvo, dvije kraljevine,
Jedna zemlja, a dva gospodara?«
Kad to čuše sva turska gospoda,
Svaki šuti, ništa ne besjedi,
Al' besjedi paša Bojadine,
Te ovako caru odgovara:
»Gospodine, silni car Murate!
Kad je bilo cjelovito carstvo
Kostadina grčkog cara slavna,
On je držo Bosnu kalovitu,
Ravnu Bosnu i Hercegovinu,
Silni Dušan ispred Trnovije,
On je stio Stambol pritisnuti,
Al' se njemu pritisnut ne dade,
Smrt mu bješe bliža od košulje,
Smrt mu, vele ugrabi veselje,
Smrt ga nađe, Stambol mu ostade,
U tome ih naši nadmudriše,
Nadmudriše, Grke prevariše,
I Jedrenu od njih zadobiše,
I mi ćemo Srbe pevariti,
Prevariti slavna knjaz Lazara,
I njegove sve srpske vojvode,
Koje drže u Kruševu carstvo,
Sve na sablji i na desnoj ruci,
Što ti kažu po redu vojvode,
Obilića vojvodu Miloša,
I jest Miloš junak od starina,
Što ga hvale, još je junak bolji,
Tešk' onome ko se s njime goni,
Al' će i njeg' drugi prevariti,
Među njima ima izdajica,
Koji će nam izdat carevinu,
Evo isti srpski car Lazare
Ima zeta Brankovića Vuka,
Pokraj sebe sve hrani hajduka,
Da mu izda i krunu i carstvo!
Što ti kažu Kosovac Ivana,
I njega je lako prevariti
Od toga se nemoj prepadati;
Što ti kažu Toplicu Milana,
Od Toplika od srpske palanke,
U njega je jaka porodica,
I on može dugo ratovati,
Al' će i njeg' drugi prevariti,
Ni toga se nemoj prepadati.
Što ti kažu starog Jug-Bogdana,
Sa njegovo devet Jugovića,
Jesu ljuti kajno gorski vuci,
Al' će i njih drugi prevariti.
A što kažu Banović Strahila,
Porodicu bosanskoga bana,
Kog junaka kažu izabrana,
Ni toga se nemoj prepa'nuti,
Skoro mi je sitna knjiga došla,
Kojano je od izvora pošla,
Od koljena Brankovića Vuka,
(Komeno je milo turkovanje),
Mila zeta srpskog car-Lazara,
Kojino će njega prevariti,
Izdaće mu na Kosovu carstvo,
Kupi vojsku, hajde u Kosovo,
Mene zove Vuče na Kosovo,
Da mi preda sve srpske vojvode,
Da mi izda krunu Lazarevu;
Da mu tanku kulu napravimo,
U Jedreni grčkoj carevini,
A ja sam mu drugu napravio,
Na koljeno njemu opremio,
I ovako njemu govorio:
»Slušaj mene, Brankoviću Vuče!
Eto naske u bojno Kosovo,
Kad budemo sjutra u Kosovu,
Izdaj meni carstvo Lazarevo,
Tanku ću ti kulu napraviti,
U Jedreni gradu bijelome,
Kod careve, ljepšu od careve,
Da će viša, bit' ne more viša,
Da će ljepša, bit' ne more ljepša!
I za to me poslušao Vuče,
On je meni drugu napravio,
I sa svijem dobro u njoj piše:
»Kupi vojsku, hajde u Kosovo,
Kad budemo sjutra u Kosovu,
Junaci su Srbi na oružju,
A na vjeri tvrdi i uvjerni,
Oni će te dobro dočekati,
Ali ću ih svijeh prevariti, 165
Ja sam danas carska prva sluga,
Koji sam se skoro oženio,
Od čestita srpskog gospodara,
Gospodara slavna car-Lazara,
Što ja rečem, car poreći neće, 170
Vjeruje mi kajno sinu svome,
Već evo ti od istine kažem,
Da ti na tom junaštvo pokažem,
Kad budemo sjutra u Kosovu,
Ja ću uzet vojsku izabranu, 175
Zavešću je za Šaru planinu,
Oklopnike ubojne junake,
Po izboru koje bolje znadem,
Koje bolje znadem i imadem,
Koji biše mogli ratovati 180
Sa Turcima po godine dana,
Mislim zavest dvadeset hiljada,
Oklopnika ubojna junaka,
Kad zavedem za Šaru planinu,
Ti se toga ne boj ni jednoga, 185
Veće hajde u bojno Kosovo,
Te salomi sve srpske vojvode,
Koji žele rata i junaštva,
Ako tvoja dobra sreća bude,
Te pogubiš Obilić Miloša, 190
I dobiješ glavu Miloševu,
I njegova oba pobratima,
I carevo devet Jugovića,
Lasno ćete cara pogubiti,
Kad izginu sve srpske vojvode, 195
I siv soko Obilić Miloše,
Zadobićeš krunu Lazarevu,
Kad dobiješ krunu Lazarevu,
Opremi mi knjigu šarovitu,
Onda ću ti u Kosovo sići,
Srbadiju da mi uredimo.«
Kad to začu turski car Murate,
Bojadina pašu zagrlio,
Zagrlio, sina poljubio,
Uz obraze s obadvije strane,
A najposlje među oči crne,
Te ovako njemu govorio:
»Bojadine, moj rođeni sine
Dobro slušaj što ću govoriti,
Što ti zboriš, sve ja begenišem,
Neka posle pogovora nema,
Kad budemo sjutra u Kosovu,
Ako bude meni poginuti,
Na tebi ću carstvo ostaviti,
Eto tebe, eto Vuka tvoga,
Brankovića i moga i tvoga,
Pak okreći kako tebi drago,
Ako l' bude meni carovati,
Be ni vama neće loše biti.«
Tad doziva paše i vezire,
Te ovako njima progovara:
»Slušajte me paše i veziri,
I ostale age i kadije!
Smijemo li na Srbiju poći,
Sa Srbima sjutra zaratiti,
Na Kosovu mejdan podijelit,
Jal' dobiti, jali izgubiti?
Bolje nam je muški izginuti
Nego ženski carstvo upuštiti,
Što su naši stari zadobili
Sad valjade da mi pohodimo,
Pohodimo, pak da ponovimo.«
Kad to čuše sva turska gospoda,
Po redu se svaki pokloniše,
I carevu poljubiše ruku,
Te ovako njemu govoriše:
»Svi moramo cara poslušati,
Na Kosovo vojsku okrenuti,
Sa Srbima mejdan podijelit,
Na sabljama okušat junaštvo, 240
Na sabljama i na buzdovan'ma,
Ne bismo li tebe ponovili,
Lazarevu krunu porušili,
Pak i tvoju više podignuli.«
Kad to začu turski car Murate, 245
Silni Murat sitnu knjigu piše,
Opremi je u bojno Kosovo,
U Kruševo do careva dvora,
Na koljeno slavnu car-Lazaru:
»Car Lazare, srpski poglavare. 250
Kupi vojsku, hajde u Kosovo,
Nemoj reći da je prijevara,
Eto mene na Kosovo rano,
Da mi, Lazo, dijelimo carstvo,
Jedno carstvo, dvije kraljevine, 255
Jedna zemlja, a dva gospodara,
Jedna glava, dva harača daje,
Ni to zemlja podnijet ne more,
To na jedno namjestit se more.«
