* * *


Boj u Šarancima

Bože mili, čuda velikoga!
Silni Turčin u nevolji cvili,
Omer-paša od careve vojske,
I cvileći sitnu knjigu piše,
Pa je šalje niz Hercegovinu, 5
Na sve age i na sve spahije,
Na medžide i turske džamije,
Pa ovako Turčin besjedio:
„Eto, Turci, sitna buruntija,
Il' čujete, ili ne čujete, 10
A za vojsku Otmanović cara,
Đe je sada u muke panula,
A u zemlji Petrovića kneza,
Sedam nas je pobjedio puta,
I natrag nas povraćao grdne, 15
Sad mu pali u zemlju njegovu,
Što je zemlje njegove države,
Sve je Srbe kod sebe skupio,
Od svake nas strane opkolio,
I u muku veliku turio; 20
Što je zemlje njegove granice,
Tam’ kaura nema ni jednoga,
Sa dno Pive do Koma velika,
Svi se Srbi na nas okupili.
No, čujte me, Turci Krajičnici, 25
Ko je Turčin i turskog imena,
Te ga jeste Turkinja rodila,
I turskijem mljekom zadojila,
Nek' se Turčin diže na kaura,
Koji su nam mlogo jada dali, 30
Pa udr'te s pleći kaurina,
Na njihove kule i čardake,
Živu ognju kule im predajte,
A rob4e pod sablju okrenite,
Pal te, žarte i jade radite, 35
Nećete li olakšati vojsci,
I neće li naprijed segnuti,
Goru Crnu s vojskom pregaziti,
Nećete li ustanuti Turci,
Kunem vi se dinom i amanom, 40
I turskijem postom Ramazanom,
Ako vi se tamo zdravo vratim,
Po sto ću vas u sindžir metati,
I u Stambol caru otpraviti,
I držat vas ka ostalu raju 45
Da dajete groše i harače”!
Taku knjigu njima otpravio,
Ode knjiga niz Hercegovinu,
Redom ide niz turske palanke,
Na sve Turke i turske glavare, 50
Na binjbaše i turske juzbaše.
Nik’ se knjige privatit’ ne smije,
Ni da vidi, šta mu sitna piše,
Do Turčina Alajbegovića,
Kajmekama od grada Mostara. 55
On je sitnu knjigu privatio,
I tu aga sedamnaest bješe,
Pa pred njima knjigu proučio,
I ovako Turčin besjedio:
„Nije l’ bula rodila Turčina, 60
Koji bi poša u zemlju kaursku,
I kaurske uvodio straže,
Možemo li njima udariti,
I njihove zemlje pogazita,
Bih ga dobro darivao darom, 65
Turskijem ga stavio mudirom
Da beguje i da gospoduje,
Bez promjene za života svoga”!
Ko čujaše, svak se gluh činjaše,
Ko gledaše, oči odvraćaše, 70
No ne hoće Bego Mušoviću,
Od krvava Kolašina grada,
No je Turčin tiho besjedio:
„Alajbeže, turska poglavice,
Eto daješ blago i gospodstvo, 75
Ja ti toga neću ni jednoga,
Babo mi je gospodstvo dobio,
A majka me rodila junaka,
Ja sam skoro u četu hodio,
I kaursku zemlju uhodio, 80
Što je zemlje u kraj graničara,
Tu glavara nema ni jednoga,
Svi su pošli u Karadagliju
Da se tamo biju sa Turcima,
A njihove sve palanke puste, 85
I same im u planini ovce.
No, čuj dobro, turska poglavice,
Sada đido, na noge ustani,
Piši knjige na sve strane,
Diži vojsku, što se više može, 90
Okreni je Kolašinu gradu,
Do stričeve i do moje kule,
Jer hoćemo najprije udarit’,
Na kaura Knežević Joksima,
Koji nam je mlogo jada dao, 95
I sve Turke za srce ujeo,
I našu je zemlju raskopao,
Dvoja polja, još i Štitaricu,
I Bistricu, tursku stražaricu.
I te bih mu jade oprostio, 100
No ne mogu jade oprostiti,
Raskopa mi stotinu čivčija,
I pregna ih u zemlju kaursku.
Sad se Vlasi biju sa Turcima,
I te bih mu jade oprostio, 105
Ali kaur nešće mirovati,
Zapali mi osam čardakova,
I posječe dva brata rođena,
Nego Turci, na noge ustajte,
Ja ću vama kalauzin biti, 110
I svud prvi zametnuti kavgu,
Doklen dođem u selo kaursko,
Do čardaka Joksim kapetana,
Ja ću njegov čardak privatiti,
I njegovu ljubu zarobiti, 115
I š njome se hoću oženiti,
A đecu mu na vatri izgorjet’
Da od vraga ne ostaje traga,
Tako moju braću pokajati”!
No ne reče Turčin, ako Bog da, 120
Kao što mu ni pomoći neće!
Tada reče beže, alajbeže:
„Be, aferim, Hamza Bašagiću,
Tu se vazda sokolovi legu,
Vazda ti je od kuće junaštvo, 125
Ja ću tvoju volju ispuniti,
I sramotu našu pokajati,
Brže da si prebijeloj kuli,
Gotovi mi konak za glavare,
Ja ću knjige bijele pisati, 130
I tursku ću vojsku okupiti”!
Pa u tome na noge skočio,
Te privati divit i artiju,
Poče knjige na koljenu pisat’,
Pa ih slati na četiri strane. 135
Najprvu je knjigu otpravio,
Baš na ruke Begu Siječiću,
U knjizi mu Turčin besjedio:
„Brže, Bego, na noge ustani,
Vodi, brate, sedam Siječića, 140
I još više hiljadu vojnika,
Brže da si Kolašinu gradu”!
Pa je drugu knjigu nakitio,
Otpravi je Prijepolju gradu,
A na ruke Selmanović-begu, 145
Ovako mu u njoj besjedio:
„Sulejmane, moje pouzdanje,
Brže kupi hiljadu Turaka,
Pa ih vodi Kolašinu gradu,
Kod bijele Mušovića kule, 150
Pa tu ćemo miješati vojsku”!
Pa je treću knjigu nakitio,
Te je posla na Polje Pavino,
Na Turčina bega Huseina,
Baš serđedu od careve vojske, 155
U knjizi mu vako besjedio:
„Je si l’ čuo, je si l’ razumio,
Đe sam moju vojsku okupio,
Da udarim na zemlju kaursku,
Da povratim na sebe kaure 160
Da olakšam svoj carevoj vojsci,
Kojano se u nevolji našla,
Nasred Brda među Gorom Crnom,
Nego brže na noge ustani,
Vodi tvoje tri hiljade druga, 165
Arnauta, kao vatre žive,
Ne pogazi vjeru Muhamedu,
Hajde s vojskom Kolašinu gradu,
Kod bijele Mušovića kule”!
Pa četvrtu knjigu napravio, 170
Te je posla u Mahoče ravne,
A na ruke Micanović Kuju:
„O binjbaša, Micanović Kujo,
Kako knjigu šarovitu primiš,
Nemoj, Kujo, časa počasiti, 175
No ćeš tvojoj braći narediti,
Neka kupe hiljadu Turaka,
Te ih vode Tari vodi hladnoj,
Baš pod čardak Kneževića Marka,
Tu su naša razbojišta stara, 180
I tu ćemo sastaviti vojsku,
Pa otolen složno udariti,
I kaurska sela izgorjeti,
A kaure pod sablju okrenut”!
Pa je tada divit poturio, 185
I ovako Turčin besjedio,
Pobratimu Selmanović-begu:
„Brže, pobro, na noge poskoči,
Te mi razvij zelena barjaka,
Što je alaj nad trista barjaka, 190
Brže kupi hiljadu Turaka,
I spremaj nam tajin i džebanu,
I reci tvom bratu Adži-begu,
Nek pokupi hiljadu Turaka,
I povuče topa velikoga, 195
Neka ide na brodove turske,
Što je skela od Jezera ravnih,
Neka meće topom velikijem,
I nek udri stra'u na kaure,
Ka' će bježat’ gori uz planinu”! 200
Pa u tome malo postajalo,
Selmanović vojsku okupio,
Pa je svoju vojsku pokrenuo,
I uz vojsku tajin i džebanu,
Pa ga eto uz Kolašin s vojskom, 205
Pravo kuli Bega Mušovića,
Pod kulom je tabor učinio,
Još ni sio, ni otpočinuo,
Dok evo ti turske poglavice,
Svaki vodi po hiljadu druga, 210
A serđeda tri pune hiljade,
Pa svi Turci u polje padoše,
I u polju tabor učinješe,
Al’ im druga nema najboljega,
Po imenu Micanović Kuja, 215
No se Ture nešto pridosnilo,
Čekaše ga tri bijela dana,
Dok evo ti Micanović Kuja,
Ide Turčin sjetno neveselo,
Sobom vodi pedeset Turaka. 220
Gledale ga turske poglavice,
Pa im svijem to za muku bilo,
A Hamza mu u sretanje pođe,
I susrete prijatelja svoga,
Ruke šire, u lice se ljube, 225
Pitaju se za junačko zdravlje,
I rekoše da su zdravo bili.
Pita Hamza prijatelja svoga:
„Što si, Kujo, sjetan, neveseo,
Što si malo poveo družine, 230
Hrđave te pritisnule misli”?
Tada Kujo njemu odgovara:
„Nevolja je, Hamza, buljubaša,
Jer ti kažeš i kuneš se krivo
Da kaura u kaursku nema, 235
Ni njihova ni jednog glavara,
Nego kažeš da su Gori Crnoj
Da se tamo biju sa Turcima.
A tako mi dina i amana,
Evo ima tri bijela dana 240
Da uvodim kaursku Krajinu,
I njihove svekolike straže,
Na stražama njine poglavice.
A da ti ih po imenu kažem:
Pod Levere Robović Ivana, 245
Arambašu od srpske Krajine,
Ima Srba četrest uskoka,
Kojino su na glasu junaci,
Njih se boje i Turci Bošnjaci.
I tu bih ti oprostio stražu, 250
Nego, Hamza da ti drugu kažem,
Na Trešnjici Bećka stotinaša,
Pod čardakom Đurovića Deda,
Za njim druga pedeset Šarana,
Što ne žale život za poštenje, 255
I tu bih ti oprostio stražu,
Nego, Hamza da ti treću kažem,
Pod Prenćane Zejaković Sima,
I š njim guju Novovića Janka,
Koji kuće, ni baštine nema, 260
U njegajepuška granajlija,
Od kundaka nema ni mandaka,
Samo parče, što drži tabanče,
Dokle puška može doturiti,
Dotlen kaur može pogoditi, 265
Đe pogodi, tu melem ne treba,
I te bih ti jade oprostio,
No ne mogu jade oprostiti,
Na planini kaurske glavare,
Baš junaka Kneževića Rada, 270
Od Aluge Šaranović Zuka,
Od Uskoka Gluščevića Mića,
Od Jezera Šibalića Živka,
I ostale njine poglavice,
Ti ih, Hamza, po imenu znadeš, 275
Š njima druga do dvjesta vojnika,
Nije lako udrit’ kaurinu,
A sve bih ti jade oprostio,
I sve straže na kaurske strane,
No, ne mogu jade oprostiti, 280
Baš sokola Šarčevića Rista,
Koga danas viđoh u planini,
Za njim druga petnaest Šarana,
Svu je našu prebrojio vojsku,
I našu je razvidio snagu, 285
I on tamo u Krajinu pođe,
Te zauze klance i bogaze,
Ne naprijed, Hamza kapetane,
Ne naprijed, hoćeš poginuti,
Svoj Krajini krilo salomiti, 290
I svu našu vojsku izgubiti,
Samom caru u obraz taknuti,
No, tako ti dina i amana
Da mi našu vojsku povrnemo,
Jer možemo danas izginuti”! 295
Za to Hamzo ni habera nema,
No ovako riječ progovara:
„Hvala Bogu da luda Turčina,
Što budali i ovako kaže
Da prepane ovakog junaka, 300
Koji za to ni habera nema,
No će prvi pred Turcima poći,
Prvi vlaške šance privatiti,
I u Vlahe juriš učinjeti!
A ti, Kujo, jedna strašivice, 305
Ako si se tako prepanuo,
Od kaura Novovića Janka,
Koji kaur ni oružja nema,
Ni u ćesi dobrijeh fišeka,
Ti se vrati u Mahoče ravne, 310
A ne straši vojsku i družinu,
Ja se vako vratiti neću,
Dok ne šćeram sa zemlje dušmane
Da bih znao, da ću poginuti”!
Tader Kuja izjede sramota, 315
Pa ovako riječ besjedio:
„Bog će znati, i Turci viđeti,
Šta će činit Micanović Kujo”!
Kad se tako Turci iskoriše,
Tad na svoje konje posjedaše: 320
Asan Drnda sjede na Gavrana,
Pa prouči ezam i trećate;
Tad svi Turci na noge skočiše,
I na dobre konje posjedaše,
Buljukbaše naprijed pođoše, 325
A za njima kitni barjaktari,
I njihova sva ostala vojska,
Udaraju svirke i borije,
Odliježu polja i dubrave;
Bože mili, sile u Turaka, 330
Strahota je, brate, pogledati,
A kamoli Turke dočekati,
Teke hoće kome je nevolja!
Pređe vojska Taru vodu hladnu,
I primi se uza Sinjavinu, 335
U Studence u polje široko,
Kod studene vode Teferidža,
Koliko su Turci osilili,
Oni Boga spomenuti neće,
Već tu Turci konak učinješe, 340
Na konaku zulum pogradiše,
Sve poklaše ovce i jaganjce,
Oni pršte srpsku sirotinju,
Pišti jadna srpska sirotinja,
Pišti ljuto, do Boga se čuje, 345
U nevolji Boga pozivaše:
„Bože mili, viđi nam nevolju,
I namjeri vraga na đavola,
Ko je krivlji da ga Bog ubije”!
I tu Turci konak učinješe, 350
Dokle svanu i sunce ogranu,
Tader Turci na noge skočiše,
Niz planinu vojsku povedoše,
A naše ti sjede poglavice,
U planini u gori zelenoj, 355
Sjede, o zlu Turcima besjede.
U to stiže harambaša Risto,
Od krvava Kolašina grada,
Pa Srbima sve po redu priča,
Kako je sve prebrojio Turke, 360
Ima vojske do sedam hiljada,
Teke neće da upravo kaže,
Kakova je sila u Turaka,
No ovako među Srbim’ priča:
„Čujte, braćo, srpske poglavice, 365
Što je vojske i što je Turaka,
Tu junaka nema ni jednoga,
Nit je poša da o boju radi,
Nego samo da se hljebom hrani.
No me čujte, moja braćo draga, 370
Danas će nam udariti Turci,
No, junački da ih dočekamo,
U prvinu glave pos'ječemo,
I Turčina s’ oči ubijemo,
Biće naša, ako Bog da, ruka! 375
Silne ćemo Turke svi razbiti,
I lijepi šićar zadobiti,
U skerlet se čohu svi obući,
I od srebra oružje zađesti,
I junaštvo veliko učinjet’, 380
A junaštvo se vazda spominje,
I u pjesni junaci pjevaju”!
U tome se pomoliše Turci,
Gledaju ih Srbi Krajičnici,
Igra junak Gluščeviću Mićo, 385
Igra junak, i pjeva iz glasa:
„Jaoh vama, pojađeli Turci,
Što li ćete, kad vam ud're vuci”!
Pa se Mićo družini okrenu,
I ovako riječ besjedio: 390
„Dajte, braćo da se poslušamo,
Pa da roblje sve naše maknemo,
E se bojim prejaki su Turci,
Pa nas mogu, braćo osvojiti,
Naše roblje pod sablju okrenut”! 395
Tadar reče Arsenijev Simo:
„Nit' ću bježat’, ni roblje micati,
No, junački danas umrijeti”!
Na to i sva družina pristala,
Ko je junak o oružju radi, 400
Ko je strašiv u planinu bježi,
Okrenu se Šaranović Zuko,
I pogleda na svoju družinu,
Al’ mu druga polovinu nema,
Cvili Zuko, kao guja ljuta: 405
„Mili Bogo, što li ću ti, majko,
Mi glavari sade poginuti,
A Šarance Turci privatiti,
A ja junak ne bih zažalio,
Mi glavari, što bi poginuli, 410
No ja žalim bruku i grdilo,
Što će panut na našu Krajinu”!
Istom Zuko riječ izrekao,
Al’ eto ti Gluščevića Mića,
Pa on Zuku riječ besjedio: 415
„Ne boj mi se, Bogom pobratime,
Nemoj tužit ni družinu plašit,
Biće naša, ako Bog da, ruka,
Jošte ima našijeh junaka,
Koji će se pobiti s Turcima, 420
I ako su pobjegli Jezerci,
Bez krvave kuće Šaulića,
I sokola Živka Šibalića,
One druge u paru ne brojim.
No na noge, Srbi, ustanite 425
I na dvoje društvo pod’jelite
Da među se upuštamo Turke,
S dvije strane da im udarimo;
Pa što kome Bog i sreća dade”!
Pa počeše dijeliti društvo: 430
S jedne strane Gluščeviću Mićo,
Sa sokolom Radulović Radom,
Za njime su dvjesta sokolova,
Od Šarana mjesta junačkoga;
S druge strane od Aluge Zuko, 435
I sa njime Rondović Isače,
Za njima su dvjesta sokolova,
Od Uskoka i od Šaranaca;
Pa među se upuštiše Turke,
Viknu Turci iz turske ordije, 440
Baš na ime Hamza Mušoviću:
„Kaurine, Knežević Joksime,
Što se kriješ po gori zelenoj,
Sramota je ostaviti kulu,
Evo Turci kod kule dođoše, 445
No mi jutros na mejdan iziđi,
Đe gledaju Turci i kauri”!
Al’ mu junak iz družine viknu,
Po imenu Rondović Isače:
„Što se siliš, jedna poturice, 450
I Joksima na mejdan pozivlješ
Da si znao, da je Joksim ovđe,
Ne bi njemu jutros udario,
Ja ću za njeg' na mejdan izići”!
Šćaše Hamza nešto govoriti, 455
Ali puče puška Isakova,
Te on Hamzu kapetana gađa,
Ne pogodi Hamzu kapetana,
No kod njega druga najboljega,
Barjaktara iz turske ordije, 460
Puče druga puška od Srbalja,
Britke sablje perjanika Rada,
Te pogodi Bega Siječića,
Baš binjbašu od njihove vojske,
U to druge puško zapucaše, 465
Ubiše se boja žestokoga,
No da vidiš muke i nevolje,
Mlož’ Turčina, a malo Srbina,
Kolašinci krvavi junaci,
Ne daju se lako potisnuti, 470
U to viknu Gluščeviću Mićo:
„Đe ste momci, na vas progrmjelo,
Đe su turske glave i oružje,
No svakoga mrtva uniješe”!
Da ti je sad stati, pogledati, 475
Kako Srbi juriš učinješe,
Pa po jednu pušku opališe,
Te ih onda u travu baciše,
A za oštro gvožđe prihvatiše,
I u silne Turke ugaziše, 480
Te ih kolju, kao vuci ovce.
Ondar Turci pleći obrnuše,
Za njima su srpski Krajičnici,
Sijeku ih i vataju žive,
Pod pusatom i svijem oružjem. 485
Na stijene naćeraše Turke,
I na Taru rijeku studenu,
Bože mili, čudne mješavine,
Od Turaka i od Šaranaca!
Od čardaka Knežević Joksima, 490
Pa do Tare rijeke studene,
Tu se mloga prolijeva krvca.
Viđeh, brate, Gluščevića Mića,
Pored njega Radulović Rada,
Đe sijeku i razgone Turke. 495
Što uteče Gluščeviću Miću,
Ne uteče Radulović Radu,
Što uteče Radulović Radu,
Ne uteče Bećku stotinašu,
I ostalim našim Krajičnicim’; 500
Što uteče našim vojnicima,
Niz tvrde se polomili st'jene;
Što uteče niz stijene tvrde,
To je Tara voda odnijela!
Tri se žene u boj namjeriše, 505
Šest Turaka živih uhvatiše,
I njihove glave posjekoše.
Na tome su boja prekinuli,
I pogibšu braću izbrojili,
Na broj našli sedam dobrih druga, 510
Među njima Gluščeviću Mićo,
I još neke naše arambaše.
Ali soko Radulović Rade,
Poče brojit’ mrtve turske glave,
Na broj nađe dvanaest stotina, 515
Među njima turske poglavice.
Tu pogibe Alajbegoviću,
Što je glava nad svijem begovim';
Tu pogibe Siječiću Bego,
Su njegovo nekoliko brata; 520
Tu pogibe Đurđević Omere,
Su njegova dva nejaka sina;
Tu pogibe Mušoviću Bego,
Su dvanaest prvobratučeda;
Tu pogibe Drnda na Gavranu; 525
I još neke turske poglavice.
Pa se kunu Turci na munaru
Da već neće prelaziti Taru!

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Napomene

Reference

Izvor

Milorad Radević, Miodrag Maticki: Narodne pesme u Srpsko-dalmatinskom magazinu, Matica srpska, Institut za književnost i umetnost, Novi Sad * Beograd, 2010., str. 263-276.