Boj sokola i orla5
Dvije su se sile zavadile,
Soko sivi i oro krstati,
Oko gore i oko planine,
Oko visa i oko visine,
Oko brda i kamena tvrda,
Oro veli: »Moja je planina!«
Soko veli: »Moja je starina!«
Oro veli: »Moja je visina!«
Soko veli: »Nije veće moja!«
Ljuto su se tice zavadile,
Na planini kavgu izvadile,
Stadoše se sabljam' udarati,
Britke sablje iz ramena krila,
I topuzi kljuni pod krunama,
Krilima su rane napravili,
Kljunovima rane vrijeđali
Ta se sila na daleko čula,
Sa planine nebu do visine,
To začule iz oblaka vile,
Kad viđele, vile govorile:
»Ljuto su se tice zavadile,
Kako bismo njihe razvadile?«
To rekoše, krila razaviše,
Odlećeše, pa ih pomiriše.
Orlu daše visoko stijenje,
A sokolu polja i planine,
Svakom svoje na dijelu dale,
Kada leti oro sa visine,
Neka pada na visoke stjene,
Kad poleti soko sa stijene,
Neka gleda nebu u visine,
Đe zvjezdice umivaju lice;
Nekad vedro, a nekad oblačno,
Nek sokolu nikad nije mračno,
Ni po noći, ni bijelu danu,
Ni žarkome suncu na ogranku,
Kad ogrije brda i planine,
Nek se soko diže u visine,
Nek pohodi 'tiće sokoliće,
Neka šeće, neka' tice kreće,
Nek gavranu počupaju perje,
Nek u jatu ne ima nevjere,
Nek pernate 'tice žuberkaju,
Nek sokolu pod krilo padaju.
