Boj na Moravi (1)
Srpska vojska na Krf pala,
Po ostrvo žagor bruji.
Iz oblaka kiša lije,
Uzburkano more huji.
Pod stoletnim maslinama 5
Šatori se srpski bele
Pod njima se odmaraju
Srpske čete preživele.
Šatori su tesna kuća,
Al za sve ima mesta. 10
Zgrčio se drug do druga,
Te je tako toplo svima.
Razgovor se živo vodi,
Na priču se priča niže,
A dosetke i pošalice. 15
Jedna drugu burno stiže.
Samo jedan vojnik mladi.
Mutna oka, bleda lica,
Ćuti tužno –neveselo.
Sred pesama i pošalica. 20
A i njega zadirkuju.
I sa njim se svako šali,
Ded olakšaj srcu svome.
Proveri nam tajne tvoje.
To će priča lepa biti, 25
Pričaj druže Radivoje.
Radivoje mahnu rukom,
Ispuniću vašu želju.
Al to će i kraj biti,
Vašoj šali i veselju. 30
Krvava je moja priča,
To je bilo posle onog,
Na Moravi ljutog boja.
Neprijatelj beše jači,
Mi moramo dalje ići, 35
A ja reših na rastanku,
Časak svome domu sići.
Stigoh kući ali kasno,
Tamo već behu bugari.
Evo prve strašne slike, 40
Obešen mi babo stari
A na pragu, jao bože!
Sva u krvi majka leži,
I slabačkim glasom viče:
„Radivoje sine beži.“ 45
A ja majku neposlušah,
Već u kuću stupih.
Izludeti tada htedo!
Pokraj moje mrtve ljube,
Leži moje mrtvo čedo. 50
I ono se nevinašče,
Već rastalo s ovog sveta.
Video sam da je bilo,
Probodeno bajonetom.
A u drugom kraju sobe, 55
Gde ikona stara stoji,
Kao da su u gostima,
Vino piju šest bugara.
Meni krvac zali oči,
Pa ja jeknem iz dna grudi: 60
„Prostite mi mrtve duše“!
U pakao vi neljudi.
Pa ubacim jednu bombu,
Usred one rulje klete,
I nijedan od bugara, 65
Ne umače od osvete.
Od tog dana porušenog,
Dim se diže u visine,
A kad plamen sve priguši,
Ja umako u planinu. 70
Ne da sklonim pustu glavu,
Nisam zato još na svetu,
Već i dalje da produžim,
Strašnu kaznu i osvetu.
Radivoje svrši priču, 75
Pod šatorom tajac nasta,
Niko ništa ne govori.
I disanje ko da zasta,
Tako malo zaćutaše,
Povikaše svi iz glasa: 80
„I mi ćemo s tobom druže,
U osvetu svakog časa.“
