◄   VII XXI IX Paraputa   ►

— Lale, lale! — čulo bi se kako ona svake subote viče ispred kapija po ulicama. — Bilje, travke, lale! — i nudi žene kad se ove iskupe oko nje rastvarajući im svoje zavežljaje, bošče pune trava, korenja, bilja.


Mala, zgrčena. A sva u krpama i dronjcima. Sa isušenim, skupljenim nogama, te ne može da ide, već se vuče. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele. Onako uvijena u krpama, naročito oko glave te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zavežljajima i torbama, kao neko klupče vuče se i puzi po ulicama, jednako vičući i nudeći bilje, trave.

— Lalê, lalê! Bilje, travke, lalê!

Živi tamo, gore, više Markova Kaleta, među papratom i zdravcem jednako čekajući da nađe „raskovnik“... A to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naročito gde je blago, zlato zatvoreno. I ko nju ima, biva bogat, mnogo bogat. Pred njom se sve otvara. Pare zakopane u zemlji, lale — sestro!

same one iz zemlje izlaze čim se raskovnikom dotakne mesto gde su bile zakopane... Tom travkom se ima sve što duša zaželi, čovek pomisli... Ali nju je teško naći. Jedva se za po nekog pamti da je taj „raskovnik“ našao, imao ga. I zato je posle mnogo bogat bio. Njega samo željka nalazi i čuva pod jezikom. I u izvesno doba — a i to se doba ne zna, misli se da obično leti, pri velikim vrućinama, ako ga jedanput u godini ispusti. No ona ga opet, brzo, u tren, uzima i dalje drži pod jezikom da ga ne bi niko našao... I zbog toga ljudi nikad ne mogu da naiđu na „raskovnik“, niti ga imaju. I zato i nisu tako bogati, srećni.

A ona je htela da bude bogata. Da i ona, kao sve, prve, najbogatije devojke u njenom selu, pođe na sabor. U volujskim kolima, pokrivenim lepim ćilimom, a ona u kolima, oko nje, umešene pite, banice, ona obučena u novoj, vezenoj futi, s parama na prsima... Pa tako šareno, lepo, da ode na sabor, pa da tamo igra, igra... Pa čak, kao što se sad radi, da kupi kišobran i da ga u kolu otvori. I, da držeći ga otvorena više glave, igra a „pare“ da joj zveckaju na prsima, vezena futa oko nje da se širi i krši, a visoke, na „kopče“ cipele da joj škripe.

To je ona htela. Zato je pobegla iz sela gde je služila i došla u Kale da traži „raskovnik“.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— A mori! — pitaju je žene. — Zar te nije strah što si sama i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?! A znaš — vuci, pa ajduci, seljaci... Ubiće te.

— Ne, — brani se ona. — Niko me ne dira. A noću ja i ne spavam. Sedim tako i gledam ovamo, k vama, u grad... — A da znate — počne kao da im neku radosnu vest saopštava. — Kako vam grad tada dođe mali, mali; samo se crni. Gledam, pa iako je noć, sve vidim.

— Pa šta radiš tamo sama cele noći? — plaše se one od nje.

— Ništa — produžava. - Ne li tada berem bilje? U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene počne da raste i kamenje po gori da puca, a tad se bilje, u to, gluho doba, ono vidi... tad ono od Boga pada.

— Pa kako ga ti poznaješ i vidiš noću?...

— Vidim si. Zamiriše, pa ga osetim i idem da ga uzberem. Ali ono se krije. I svakome se ne dâ da ga vidi. Sve po mrtvičkim mestima1 raste. Teško je da se bile vidi, nađe i uzbere. — I da bi ih uverila, kako je zaista teško, razgće i pokazuje im svoja izgrebena, krvava kolena kojima se vukla i pentarala po gori, stenama, urvinama, berući te lekovite trave, bile.

— Pa što se, mori, mučiš, što ne siđeš ovamo, u grad. — Groze se žene kad vide ta njena izgrebena, krvava kolena.

— A, — odbija ih, — još nisam raskovnik našla. A kad ga nađem, — uverava ih — tad ću da dođem kod vas... da si i ja kupim kuću, zemlju, stoku... da sam i ja kao vi... A dotle, neću... Ja i sad ne bih došla, nego hlebac mi nestade... Ne bih došla. Ne smem željarnik da ostavim... Ko zna šta je tamo sad?

I, pri pomisli da je možda od toliko željakâ koje ona iz cele gore kupi i meće u ogradu od kamenja a u kojoj ogradi, željarniku, i ona sama spava; da je možda koja od tih željaka baš sada, dok je ona ovde, ispustila raskovnik, a nje nema tamo da vidi, uzme ga od željke... Pri toj pomisli odmah prestaje da prosi, da nudi bilje i brzo, uplašeno počne da skuplja i savija torbe, zavežljaje, i zajedno s hlebom što su joj do tad dali, odjuri, upravo odgeguca opet tamo, gore, u planinu, kod željkarnika da pazi i traži raskovnik...

I taj joj raskovnik došao glave.

Posle nekoliko godina drvari je našli u toj ogradi od kamenja, njenom željkarniku, mrtvu, zgrčenu. Željke probile se kroz ogradu i odmilele u goru a ona ostala tu i bila već počela da se raspada kad su je našli mrtvu.