Božji ljudi/VII
| ◄ VI Bekče | XXI | VIII Biljarica ► |
Sam. I to toliko da neć sme slobodno ni nać zemlju da stupa. Uvek krijući se ide. I, obazirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa. A sav u bradi, kosi; sa golim rukama iz odrpane košulje i golim kolenima iz starih čakšira koje se jedva drže na njemu. I, tako kradući se, zazirući od svakoga, ide i jedva čeka da nađe i zavuče se, sakrije u koji kut, ćošak. Pa da tu tako sam, zgrčen presedi ceo dan.
Pitate ga:
— Šta radiš, more?
— Gledam si. — I počne da se krije ispred vas.
— Šta gledaš?
— Pa, neću više da gledam. — I odmah okreće glavu, zatvara oči da ne gleda jednako skupljajući se uplašeno ispred vas i strepeći da vam čime nije na smetnji, za šta kriv, a najviše da vam nije kriv zato što je tu, ispred vas, te vi morate da ga gledate.
A odakle je? Čiji je? Niko ne zna.
Ako ga o tome upitate.
— Otuda, otuda, batke... — Još uplašenije počne da vam se pravda, pokazuje na susedne gore, planine, i jednako da se sklanja, uzmiče ispred vas kao bojeći se da ga ne bijete.