Bodin/38

←Šesti prizor

Bodin Pisac: Jovan Subotić SEDMI PRIZOR

Osmi prizor→

SEDMI PRIZOR
Dolaze najpre dvorani i mladi vlasteličići za njima
Bodin i Ruslan


KRALj (kad Bodin uđe siđe s prestola i ode
pred njega na susret):
Dobro došo dragn moj sinovče,
Dobro došo svetla kruno carska!
Hodi da te kao stric zagrlim
I k’o braća da se celujemo.
(Zagrle se.)
GOSPODA (pristupe k Bodinu.)
DOBROSLAV:
Dobro došo svojoj kući, brate!
BRANISLAV:
Danas divno kuća nam zasijnu.
UDOBIĆ:
Jedna ljubov amo te dovede...
VUKAN:
Sestri slavi junaka povrati.
STEPAN:
I daljna ti raduju se braća.
BODIN (se sa svakim rzukuje.)
DRUGA GOSPODA (rukuje se s Bodinom mučeći.)
BODIN (okrene se na to kralju):
Što me primaš kao stric sinovca
I grliš me kao krv rođenu
Nek’ ti bude iz sveg srdca hvala
Tu ti ljubov zaboravit neću.
Ali pozdrav prihiatit’ ne mogu
Koji meni k’o kralj caru daješ...
Jer car nisam ako sam i bio.
KRALj:
Car ostaje car dok nosi glavu
Koju carski uvenča mu venac.
Zato i ti car i danas jesi
Ma da više carevnie nemaš.
BODIN:
Nemoj, striče, o tom’ govoriti.
Car kog niko priznavat nemora
Koji nema ni sile ni blaga
Tek bi samo ime ponizio
Koje valja da je svakom sveto
A najviše onom ko ga nosi.
KRALj:
Kad ja tebe za cara priznajem
Ko sme drugi tako ne činiti?
A što veliš da ne imaš sile,
Moja sila i tvoja je sila;
A blago nam osta od dedova
Pa ćemo ga k’o braća deliti.
BODIN:
Od otceva i dedova starih
Ostaje nam blago i gospodstvo,
Ali pravo svak imamo svoje
Nit’ jednaki deo dobijamo
Već kom kako Bog i zakon daje.
Pa kad svaki svoje zna i čuva
A u tuđe neće da zadire
Onda stoji mir na čvrstom slogu.
Tako i ti drugo pravo dobi
Izza onih koji preminuše,
Drugo opet meni ostaviše;
Pak i po nas najbolje će biti
Ako svaki svog se uzdržimo.
UDOBIĆ (k Ruslanu):
Ču l’, župane, kako taj zagudi!
KRALj:
Da ti bolje svog strica poznaješ
Nebi sada tako govorio.
Za svoje sam više učinio
Neg’ ikada za samoga sebe.
O starijih neću govoriti,
Al' za tebe krv sam svoju lev’o
Kad bugarsku krunu ti tražismo.
Ja sam Rašku bratu svom dobio
Kad ju svome dade Petrislavu;
Dobroslav je pravi sin mi bio...
Evo njega pa neka ti kaže;
Ljuba ti se ne može potužit’
Da je kadgod krupne čula reči,
A mnogo sam puta pokušao
Utrti joj suzu sa obraza.
Samo jedan tuži u izbegu.
No da i on prestane kukati
Zvao sam ga da se kući vrati
I dao mu gospodsku državu.
Tebi dajem što ti otca beše
Dok u domu življa nam stariji,
Da ne trebaš ništa ni odkoga
Dok ne uzhteš više biti od njega.
Budvu znadeš, Grbalj i Crmnicu,
I svijetle u Papratni dvore...
Tamo ti je i umro babajko...
To ti dajem s mojim blagoslovom.
Povuče l’ te kadgod srdce stricu
U njemu ćeš uvek otca naći,
Otvoreno srdce i riznicu
U po noći k’o i u po dana.
BODIN:
Meni glavni kazivaše ljudi
Da sinovi kralja Voislava
Tvoga otca a mojega deda
Svi ginuše jedan za drugoga.
Tri mu sina tri dična sokola
Poginuše za svog doma slavu
I za krunu koju ti preuze;
A moj otac krvlju je čuvao
Zlatni prestol koji ti posede.
U onomu boju bugarskomu
Osam mojih braća bojevaše,
Petoricu crna krije zemlja.
Krv je njina za tu krunu tekla
Koju nosiš ti na glavi, striče,
Kosti njine to prestolje drže
Na kojem se ti sad sjaješ, kralju.
Takva braća ljubov zaslužuju
I za sebe i za svoju decu
I za žene i za udovice.
A sad samo jošt ću ovu reći:
Crna zemlja i dom roditelja
Nikom s pravdom zaprt' se ne mogu.
Ulazeći u dom otca svoga
Od nikoga ništa ne uzimam!
UDOBIĆ:
Može biti da se varam, care,
Al’ u rečma koje izgovori
I u glasu kako ih izreče
K’o da malo leži zahvaliosti
Prema onom koji te izvadi
Iz grobnice i u svet povrati.
KRALj (nepovoljno):
Zašto dirnu u tu žicu, kneže?
BODIN (Udobiću):
Moram ti se zahvaliti lepo
Što o tomu poče govoriti.
Tamnica je sužniku grobnica
I od groba mnogo je strašnija,
Nema bola duša čovečija
Koji moja tamo ne pretrpi.
Tuga, žalost, sram, stid, očajanje,
Želja, težnja, mrzost i besnilo;
I sve drugo što dušu potresa,
Peče, seče, kida, cepa, davi...
Sve sam ja te užasne aveti,
I jošt mnoge druge tako isto
Grozne, tako isto strahovite...
Kojim kazat' ne znam ni imena
A možda ga mnoge i nemaju...
I na javi i u snu viđao
I krvlju ih svojom napajao
I životom svojim zalagao...
Pak u tome gnezdu paklenome
Kroz sedam me ostaviste leta!
Ćuti, kneže, nemoj spominjati
Nikad više to nesrećno vreme,
Jer kad onog setim se užasa
Grdo mi se u duši uzmuti!...
KRALj (blago):
U tom na nas žaliti ne možeš.
Moji su te Mlečića tražili
Al’ te dugo naći ne mogoše.
BODIN:
Ne mogoše?... jerbo ne htedoše!...
Dok na stolcu svetog Konstantina
Car Mihail moj krvnik seđaše
Onda beše mojim prijateljem
Spašavat’ me iz mračne tamnice,
Jer noć svaka nož ubijce skriva
A dnu svakom zora otrov dava...
Al’ godina za godinom prođe
A ruka se pomoći ne pruži.
A kad dođe Mihailu pasti
I Nikiti prestol ustupiti,
Kad svak vidi da će car Nikita
Iz tamnice Bodina pustiti
Da u njemu steče prijatelja...
Onda... onda, ni prije ni posle,
Nađoše se kod mene Mlečići
Doznadoše gde me drže sužna
I u moju prodreše tamnicu
I ovu mi zlatom otvoriše...
Neka misli i neka govori
Ko što hoće, kako mu je volja,
Al’ ja znadem da se meni vrata
Otvoriše na reč Carigradsku
I da zlato kralja Radoslava
Moj tamničar primi bez grijeha.
DOBROSLAV (ka strani Branislavu):
Kralju buknu plamen uz obraze;
Sad će biti čega sam se boj’o.
BRANISLAV (neugodno):
Takog čega jošt na svetu nebi!
RUSLAN (kralju):
Pa kad car to ni u što neceni
Što si njega izveo iz tamnice:
Uzmi natrag dar koji prezire
I pošlji ga opet u tamnicu
Nek' se iz nje kako zna spašava.
Valjda će ti onda zahvaliti
Kad ovako mal’ da kriv mu nisi.
KNEZOVI (uzruje se.)
KRALj (utišavši ljutinu, blago):
Jesam li ti koliko pomogo
Da se tužne oprostiš tamnice,
Nit' sam pitam nit' drugom kazujem.
Činio sam što sam čnnit mogo;
Dobra volja sva mi je zasluga.
No to mogu svemu kazat svetu
Da sam jedva beli dan čekao
Koji će te nama donijeti.
Dan taj dođe, ti si među nama,
Zato valja da se veselimo
I svesilnom Bogu zahvalimo.
Ti mi danas dobre volje budi;
Zaboravi na tugu i bedu,
I pomisli na sreću i blago
Koje ljudi jedan drugom daju
Kad se ljube i kad se poštuju,
(kraljici)
Hodi, draga, i zagrli gosta,
I ti si ga radostno čekala.
KRALjICA (siđe s prestola i zagrli Bodina
ali hladnije.)
Dobro došo i na dobro došo!
BODIN (poljubi je u ruku):
I uvek ti dobrim služit’ mogo.
KRALj (k Jakinti):
Dođi, kćeri, ti ćeš sa mnom poći;
Ti, Bodine, povedi kraljicu.
JAKINTA (dođe kralju, i ovaj pođe s njom.)
BODIN (pođe s kraljicom.)
KRALj:
Udri svirko, hajdemo gospodo!
Obed čeka, vino nas izgleda!
(Muzika zasvira, svi redom odlaze.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.