Bog nikom dužan ne ostaje
Dva su brata u milošti rasla,
Od milošti jedan kalpak nose,
I međ’ njima sestra Anđelija;
Što su otkud braća donosila
Sve su Anđi na dar ostaljala,5
Ponajposle srebrne noževe.
Al’ besedi mlada Pavlovica:
”Đurđevice, moja jetrvice,
Ne znadeš li od omraze bilja,
Da omrazim dvama braći sestru?”10
Njoj besedi mlada Đurđevica:
”Pavlovice, moja jetrvice,
Da bi znala, ne bi kazivala –
I mene su braća milovala,
Jer sam i ja među braćom rasla 15
Kao naša zaovica Anđa;
Što su otkud braća donosila
Sve su meni u dar ostaljali,
Ponajposle srebrne noževe
Kao našoj zaovici Anđi; 20
Od milošti na pazar vodili
Kao našu zaovicu Anđu!”
Al’ kad bilo veče o večeri,
Zarano je Pavlovica mlada,
Zarano je zaovici Anđi,25
Zarano je dala večerati
I ranije u ložnicu leći,
Pa ukrala od Anđe noževe,
Te zaklala konja na pajvanu.
Ni zorice ni bijela danka, 30
Al’ povika mlada Pavlovica:
”Zao t’ sanak, gospodaru Pavle,
Zao t’ sanak, a gori ti bio –
Zaklan ti je konjic na pajvanu!”
Đipi Pavle na noge junačke,35
Pa doziva sluge i sluškinje,
Pa sve redom ogledao nože,
Ponajposle sestri Anđeliji,
Al’ u Anđe krvavi noževi.
Ljuto kune sestra Anđelija: 40
”Nisam, braćo, oba živa bila!”
Al’ besedi gospodaru Pavle:
”Neka kolje naša sestra Anđa,
Neka kolje, nek’ se braći mazi!”
Al’ kad drugo veče o večeri, 45
Još ranije Pavlovica mlada,
Još ranije zaovici Anđi,
Još ranije dala večerati
I ranije u ložnicu leći,
Pa ukrala od Anđe noževe, 50
Te zaklala hrta pod litarom.
Ni zorice ni bijela danka,
Al’ povika mlada Pavlovica:
”Zao t’ sanak, gospodaru Pavle,
Zao t’ sanak i gori ti bio – 55
Zaklan ti je hrtic pod litarom!”
Đipi Pavle kanda se pomami,
Pa doziva sluge i sluškinje,
Pa sve redom nože ogledao,
Ponajposle sestri Anđeliji, 60
Al’ u Anđe krvavi noževi.
Ljuto kune sestra Anđelija:
”Nisam, braćo, oba živa bila,
I tako mi crkve i ’vanđelja!”
Al’ besedi gospodaru Pavle: 65
”Neka kolje naša sestra Anđa,
Neka kolje, nek’ se braći mazi!”
A kad treće veče o večeri,
Još ranije mlada Pavlovica,
Još ranije zaovici Anđi, 70
Još ranije dala večerati
I ranije u ložnicu leći,
Pa ukrade od Anđe noževe,
Te zaklala čedo u kolevki.
Ni zorice ni bijela danka, 75
Al’ povika mlada Pavlovica:
”Zao t’ sanak, gospodaru Pavle,
Zao t’ sanak i gori ti bio –
Zaklano ti čedo u kolevki!”
Đipi Pavle kanda se pomami, 80
Pa doziva sluge i sluškinje,
Svima redom ogledao nože,
Ponajposle sestri Anđeliji,
Al’ u Anđe krvavi noževi.
Ljuto kune sestra Anđelija: 85
”Nisam, braćo, oba živa bila,
I tako mi crvke i ’vanđelja
I sedmori u godini posta!
Ako meni tom ne verujete,
Izved’te me na to polje ravno, 90
Pak me vež’te za dobre konjice,
Nek’ me dobri konji rastrzaju!”
Al’ besedi mlada Pavlovica:
”Eto vama sestre milovati!”
Rasrdi se gospodaru Pavle, 95
Pa on usta na noge junačke
I uzede sestru Anđeliju,
Uzede je za bijelu ruku,
Odvede je na to polje ravno,
Pa je veza za dobre konjice, 100
Te je dobri konji rastrgoše.
Di je Anđi kapca krvi pala,
Onde su se sveće užižale;
Di je Anđa sama sobom pala,
Onde se je sagradila crkva,105
Sagradila crkva Anđelija,
Isprid crkve reka voda teče
I u vodi srebrna kolevka,
U kolevki muško čedo glava,
Pod grlom mu ruka materina, 110
A u ruci tetkini noževi.
Malo vreme zatim postojalo,
Razbole se mlada Pavlovica,
Bolovala devet godinica,
Pa doziva mladu Đurđevicu, 115
Đurđevicu, svoju jetrvicu:
”Đurđevice, moja jetrvice,
Po zakonu kano i sestrice,
Mesi meni belu leturdiju,
Da ja idem crkvi Anđeliji, 120
Ne bi l’ meni što pomogla crkva!”
Onda usta mlada Đurđevica,
Pa joj mesi belu leturdiju;
Ona ode crkvi Anđeliji,
Ona crkvi, crkva od nje dalje,125
Iz oltara Anđa progovara:
”Vrat’ se natrag, božja otrovnice,
Bolovala još devet godina,
Dok ti trava proz kosti ne nikne
I zubača iz bijeli zuba!”130
