Bogomoljac
Bogomoljac
| Bogomoljac Pisac: Svetolik Ranković |
Naše selo računalo se kao najpoštenije mesto u okrugu. Kad naiđeš u njega iz drugih sela, izgleda ti kao da si, posle teška i umorna puta po sunčanoj pripeci, zašao u hladovito osoje, gde ti miris bučja i žubor potočića dušu razgaljuje i uleva u nju beskrajno, nežno zadovoljstvo. S kim se god sretneš, bilo muško ili žensko, sve ti izaziva neku živu simpatiju prema sebi, i ti moraš zavoleti ova dobra i blaga lica. I ljudi, i okolina, i sve što vidiš u našem selu uverava te, da ovuda gotovo nikad ne hodi noga jabanska i da je ovo mesto samom prirodom odvojeno od ostalog sveta. Nije ni čudo, ako se u tako zabačenu kraju nađe po nešto čega nema kod ostalog sveta.
U drugim selima, kažu, retki su istinski pobožni ljudi, a u našem selu bilo ih je dosta. Između njih naročito se pročuo čiča Pera. Njega je znao ceo naš okrug, a znala ga je i većina naših manastira. Ko ti nije dobio od njega kakav pametan savet, ili retko seme, ili čuo zanimljivu priču iz njegova putovanja, ili doznao da ima mesta gde ne oru ralicom i ne kopaju motikom, nego rade boljim i veštijim spravama. Znali su ga svi, i svi su ga veoma poštovali.
Čiča Pera je bio prava anđeoska duša. Za njega su svi govorili da neće ni mravu na žao učiniti. Takav je bio od kako ga pamtimo. Čim sredi letinu i posvršava jesenje poslove, on ostavi punu kuću, pa hajd’ na put — u koji manastir. Tamo probavi celu zimu, pa čim se sneg stane topiti, on već stiže u selo. Raspitivali smo ga često šta radi tako dugo u manastirima, ali on nam po ceo dan priča o manastirima kako su podignuti, koje su dobre i zle starešine u njima bile, kakve su im sadašnje starešine, ali šta radi tamo čiča Pera cele zime — to ne mogosmo doznati. Kad baš mnogo navalimo s pitanjima, on, da bi se odbranio, progovori:
— Vâlimo gospoda Boga, deco, zar tamo svet ide da se provodi i da gleda kako će živeti? — Jok. Tamo se ide zbog grešne duše, da se njoj olakšaju muke na onom svetu, a telu kako da Bog.
— Znam, znam, čiča Pero, reći će koji dečko — ali ti se valjad’ ne moliš Bogu jednako ?...
— — He-he, kako bi ti hteo mnogo da znaš. Blago vama, deco, dok malo znate!... Tako je i Hristos rek’o, da ćete vi svi u raj... a posle već, he-he... sve greh za grehom... pa duša ode đavolu. Ja.
— A zar svi ljudi idu đavolu?
— Neće svi, — sačuvaj nas Gospode stvoritelju, — al’ će ih, bogme, biti dosta tamo.
— Moja nana kaže da ćeš ti sigurno u raj. Za to se, veli, ispaštaš po manastirima.
— The, svi smo grešni u Boga; nema čoveka bez greha; ali tek milost božja može mnogima da pomogne.
Ali neki put se ovakvi razgovori ne svršavahu tako mirno. — Ljudi nekako opaziše da čiča Pera može veoma da se naljuti. To je bivalo svakad pad ga je ko dirnuo za njegova molitvanja, ili kad je ko pred njim ružio svetinju. Ljudi ga već nisu nikad ni ljutili, ali dečaci su probali, pa kad videše da to veoma vređa čiča Peru, okaniše se.
Jednom se skupila deca oko njega, pa ga zapitkuju i slušaju njegove priče, dok tek jedan dečak ustade pa reče:
— A što tebe, čiča, mrze varošani?
— Odkud ti to znaš, — zapita on i pogleda dečka začuđen.
— Pa oni vele, da tebi manastiri plaćaju što namamljuješ svet da ide tamo...
Nastade neobičan prizor. Čiča Pera pozeleni, zadrhta sav k’o da ga je uhvatila troletnica, skoči i podiže obe ruke u vis. Deda vrisnuše i razbegoše se kud koje, i on, kao da se odjednom trže, spusti ruke pa samo uzviknu:
— Bog i sveti Ilija gromovnik neka im za to plate!
Zatim se polako okrete i ode svojoj kući. Od tada su i deca pazila šta pred njim govore.
I ja sam dosta puta provodio sa čiča Perom cele časove; mislio sam posle tih sastanaka dugo o njemu i svakad mi se on prestavljao kao neka nerazrešena zagonetka. U njemu beše mnogo nekake meke nežnosti, neke gotovo ženske bolećivosti, a lice mu vazda beše ozbiljno, i ne vide mu niko osmeha na usnama. Pa ipak, u toj njegovoj večitoj ozbiljnosti nisi mogao nikad opaziti stroga i suha izraza: u celu licu mu viđaše se neko nežno učešće i blago zadovoljstvo. Izgledaše mi kao čovek, koji je pretrpeo teške udarce sudbine, pa je vreme zalečilo rane njegove i u dušu mu ulilo srećni i tihi mir. Međutim svi smo znali, da od rođenja svoga on nije znao za pravu nevolju... Ali mene je najviše zanimalo i padalo mi u oči ono, istina vrlo retko, no čudnovato sevanje oka njegova, koje je stajalo u suštoj protivnosti sa celom njegovom spoljašnošću i, ako hoćete, celim bićem njegovim. Običan pogled njegovih zelenkastih očiju napominjaše mi tih i vedar jesenji dan, kad ne možeš očekivati ni groma ni oluje, već samo nežno i blago sunčano grejanje. Pa ipak, u tom blagom i vedrom pogledu veštu oku nije se mogla izmaći po neka munja, koja bezuzročno, samo za jedan mig, za jedan trenut sijne i nestane je u onom toplom i milom pogledu. I taj jedan trenutak bio je kadar da izazove u čoveku čitav roj misli; ali ona toplina, što za njim nastupi, rastura ti svaku sumnju, i ti gledaš pred sobom najpobožnije i najljubaznije lide.
Jedne jeseni čiča Pera mi saopšti, da je nauman ovu zimu zimovati kod ćivota svetoga kralja; zatim, druge zime, ako Bog podrži, rad bi bio da se ispašta u Sv. Gori, i naposletku, »ako Bogu bude ugodno i ako se smiluje na njega grešnika«, otići će treće godine sv. grobu Gospodnjem i tako će postati pravi hadžija.
Za ovaj put beše sve spremno, samo je još trebalo naći koju njivu i posejati pšenicu, jer on nemađaše njive u brdu. Posle nekoliko dana on stupi u pregovore sa deda Milanom, koji beše inokosan: jedan mu sin u vojsci, a drugi odeljen, pa nema ko da mu radi, a ostala mu jedna dobra njiva neugarena. Čiča Pera uze od njega njivu, plati mu kiriju u napred, pa uzora i poseja pšenicu. Kad spremi sve što je kući za zimu potrebno on, jednoga jutra, oprosti se sa svima komšijama i ode u manastir.
Nastupi ljuta brdska zima, kad se ledi drvo i kamen, a svu okolinu zastre belo studeno pokrivalo, te se čini da je sva priroda sleđena, izumrla, i nikad se više ne može u život vratiti. Ljudi se ne odvajaju rado od ognjišta i toplote; tu nalaze sebi zabave i zanimanja, te im i ovo vreme brže prođe. Tada se, obično, sećaju i čiča Pere i nagađaju šta li on sad radi. Tu se stvori dosta raznovrsnih planova, a uz njih, dabogme, padne i po koja lepa šala na čiča Perin račun.
Ko zna šta li sad on radi?... zapitkuju se njegove komšije, a misli im nose se preko zaleđenih brda i dolina, i lete zajedno sa hukom studene košave, koja pišti I fijuče oko sniskih pletarica, pa se ponese dale, preko gore i dubrave, ne znajući va stanak ni preponu...
Ali čim pršte ledena kora i raskravi se snežno pokrivalo, dođe i čiča Pera. Dolazak njegov beše raniji no drugih godina, a i on sam beše drukčiji, mnogo no obično. Na licu mu beše ispisana neka praznoverna i sumorna plašnja, od koje mu ceo pogled beše još mekši, još nežniji i prijatniji. Beše pitom kao ovca, i pažljiv prema svakom, pa i prema najmanjem detetu. Kad je sam večito je zamišljen, ide oborene glave, a u oku mu se viđaše duboka zabrinutost. Samo u tom slučaju mogahu se na njegovu, inače uvek čistu i vedru čelu, opaziti bore... Pa ipak, čim ko stane pred njega i oslovi ga, lice mu se razvedri, bore se raziđu, a iz oka mu zaveje sama blagost i toplina.
Opaziše svi da se čiča Pera promenio. Ovo već izazva veliku ljubopitnost kod suseda, koji tako navališe sa zapitkivanjem, da im čiča Pera ne mogade odoleti. On im najzad, posle dugog ustezanja, saopšti uzrok svoje zabrinutosti.
Otišao je u manastir, proveo je tamo celu zimu, ali mu srce ne prionu za svetinju, niti mu se duša mogaše uzneti u nebeske visine i predati se pravoj iskrenoj, toploj molitvi. Jednako mu na um izlažahu obične zemaljske, grešne stvari, koje rasejavaju čoveka, kvare mu pobožno raspoloženje i udaljavaju ga od Boga. To ga je prenerazilo i stvorilo mu u duši neko praznoverno predubeđenje, strah od nekakvog zla koje ga očekuje. U takvu stanju nije teško bilo doći do misli da se svetac ogorčio na čiča Perine teške grehe, i da, zbog toga, ne prima ni molitve od njega.
Za bogomoljca nema veće kazne. Šta je gore, nego kad ti svetac molitvu ne prima!
Da bi bar izbacio iz glave misli o kući i selu, čiča Pera se rano krenu iz manastira, te da bar kod kuće može koji časak posvetiti usamljenom razmišljanju o ovome slučaju. Ali nije još ni stigao do kuće, a u glavi mu se, još dok je putovao, razrešila zagonetka.
— Nema više života, mora se mreti! Ili je to, ili će me kakvo drugo, veliko zlo snaći, — reši u sebi čiča Pera. I dok je došao do kuće ovo je rešenje bilo tako svestrano ispitano i utvrđeno da više nije ostalo ni trunčice sumnje. To je već bio svršen sud, kome se on morao bezuslovno pokoriti. I on mu se pokorio slepo, bez razmišljanja, bez protesta....
Kad nastupi proleće dođe iz vojske deda Milanov sin Spasoje. Prvih dana po dolasku iziđe u polje da razgleda imanje, pa svrati i na njivu u brdu. Tu zateče čiča Peru gde čupa urodicu iz pšenice i, kako izgleda, veoma se začudi njegovu prisustvu.
— Šta to radiš, čiča? — zapita Peru posle obična pozdrava.
— Eto, sinko, činim ono što je i Hristos govorio: vadim korov iz pšenice dok je još mlada, jer posle kad odraste, ništa ne pomaže. Tako treba i sa decom činiti dok su mlada... — Čiča Peri baš zgodno beše da razveze sa svojim poukama, ali Spasoje, nervozan i nestrpljiv, prekide ga naglo:
— Ama što ti ne pleviš svoju pšenicu nego moju? Ili si valjad’ babu dužan nadnicu?
— Dete, sve je u ruci samoga Gospoda Boga, i kao što vele svete knjige, niko se ni čim ne može zakleti da je njegovo... ali tek ja posejah ovu pšenicu, i ako me božji ugodnici podrže, rad sam da je u svoj ambar saspem i da svecu od nje kolač umesim.
Čiča Pera je sad naročito govorio krasnorečivo, da se pokaže pred vojnikom kako je i on »književan« čovek. Istina, to je taština, i čiča Pera zna kako je to veliki greh, ali ni on nije bio svetac.
— Znam to, — poče Spasoje, — ali nećeš valjad’ mesiti svecu kolač od tuđe pšenice, sa tuđe njive...
— Pa tebi Milan nije kazao da sam ja ovu njivu uzeo pod kiriju i platio mu pogodbu unapred. Baš tebi je i poslao taj novac.
— Kakva kirija! Neću da znam za to. Njiva je moja i ja ću je žeti, a ti možeš činiti što hoćeš.
— Ama ču li, Spaso, dete moje, ja sam kiriju pošteno platio, a njivu sam ja uzorao i posejao.
— Ne znam ja za to... njiva je moja i ne dam nikom da priđe tu. Izlazi, čiča! Viknu Spasoje, a košulja na njemu zadrhta k’o list na jasici. Beše pozelenio i došao, što vele, van sebe od ljutine.
Čiča Pera zaneme, obrisa ruke o dozluke i diže se, pa uze da namešta sa rukama čas kapu, čas pojas, čas džoku, kao da su mu ruke na smetni, pa ne zna šta će sa njima. Prekrete nekoliko puta s jedne noge na drugu, ne znajući na koju stranu da se krene, pa, najzad, obrte Spasoju leđa i, polagano pazeći da ne izgazi pšenicu, iziđe iz njive i ode u selo. Iđaše pognute glave i nevesela lica. Najedared sinu mu u glavi: to je ono! Počinje se... Zato li on ne može da se moli Bogu... Vidiš predskazivalo mu se! A ko bi mislio da će zlo sa te strane da dođe? No, još je dobro. Gotovo mu bi milo, jer on se nadao većem, strašnom zlu, a ovo šta je, — ništa... Čudna mi čuda. Pa nek’ ide baš i to desetak krstina pšenice... Šta je to prema — smrti, kojoj se on nadao!
Čiča Pera se nalazio u položaju čoveka, koji je očekivao kakvo strašno zlo, pa se sudbina smilovala, te mu, u mesto toga, poslala jednu malu neprijatnost, koja se može lako i pretrpeti, ako se baš dođe do toga. Jedno vreme on beše gotov da zapeva »Preslavnaja dnes«, ali u mesto toga prekrsti se i poče dalje da misli.
Vidiš, sad se seća i šta je zgrešio, te mu svetac ne htede molitvu primiti. Kad je pogodio sa deda Milanom i platio mu kiriju, onda se on sam u sebi radovao što je tako jeftino uzeo njivu. A čemu se radovao? — Tuđoj šteti, dakle, tuđem zlu. I još, što je najgore, on je sam to zlo i priredio. Eto, to je taj greh za koji mu sad sleduje kazna, i to još kakva kazna: deset krstina po pedeset oka najmanje (a može i šeset), to su ravnih pet tovara... I to da mu propadne! ... A zašto; zar to mora da propadne? I tek sad, razmišljajući malo po malo, čiča Pera se seti da u našoj blagoslovenoj zemlji ne može biti nikakva nasilja, i svačije pravo i dobro mora biti zaštićeno. Pa to znači da on neće ništa izgubiti, neće ga snaći to zlo... Jes’ bogme: pa onda to i nije ono zlo koje on očekuje. I, gotovo, sad mu bi krivo: i pšenice mu žao i strah ga od većeg zla.
U takvim mislima čiča Pera dođe pred opštinsku sudnicu. Pošto beše radni dan i ne beše mnogo naroda, čiča Peru uvedoše odmah u »zasedanje«. Saslušaše ga i, na njegov zahtev, dozvaše deda Milana. Deda priznade da mu je izdao pod kiriju svoju sopstvenu njivu i novce unapred primio. Kmet i sudije rešiše da je usev, koji je na njivi zasejan, čiča Perin, ali on traži da mu se pošto poto izda pismeno rešenje. Izdadoše mu i rešenje, koje on plati, pa odmah ode kući.
Posle nekoliko dana Spasoje poruči Peri:
— Da imaš još sto rešenja od najvećih sudova, ništa ti ne pomaže. Na njivu mi živ ne izlazi!
Ali čiča Pera ćuti n misli u sebi: dao Bog — pšenica je, te joj ne treba ni kopanja ni prašenja, no čekaj dok uzri pa žanji. A dotle, valjad’ će dati Bog, te će se i ova napast opametiti i trgnuti. A ja ću se već čuvati što bolje mogu. A i šta ćeš mu: mlado je, i zeleno, i besno, nije još videlo šta je muka. Neka ga, dâko se opameti. Još mu ona vojačina i bes vri po glavi, ali će se umiriti, sigurno.
Tako je mislio čiča Pera celoga proleća i uz to radio svoje poslove. Samo ga po nekad uznemiri kakav glas iz sela da Spasoje još isto ’nako govori, i da mu ništa ne pomažu saveti starijih ljudi, koji su ga zbog toga naročito korili. Ali i ti ljudi mišljahu, k’o i čiča Pera, da je to sve mladićska vatra i da će proći.
Nastupi leto. Divno, toplo, blagosloveno leto na selu. Zeleni se i šareni mirisna cvetna trava po ravnim dubravama, viju se po njoj rojevi pčela radenica, fijuču kose i cakiću belegije po ljutu čeliku, a kosači se previli i sagli pa jednačito i odmereno razmahuju i seku meku i sočnu travu, čiji te miris zanosi i opija, te ne možeš sit da ga se nadišeš. A tamo u strani žute se zreli ječmovi, i već se iz po neke njive čuju vesele i jasne žetelačke pesme. Po lukama praše se kukuruzi, sevaju motike i bruji pesma... Svuda kipi rad, a polje se prolama od pesme i veselja...
Stiže i pšenica za žetvu. Ostaviše se kose i motike na odmor, a srpovi se dadoše na posao. Narod iziđe na njive, te se poče sabiranje najblagodarnijeg zrna. Spremi se i čiča Pera ze žetvu.
Polazeći od kuće sa radnicima, čiča Pera se pomoli Bogu, uze staklo sa bogojavljenskom vodom i srknu iz njega tri put, očenu grančicu suha bosiljka, što ga je doneo sa groba svetog kralja, pa je zadenu za pojas, obrte se istoku, pa se pobožno prekrsti nekoliko puta i zatim se krete na put. Srp obesi o rame, u jednoj ruci nosaše lonac s pasuljem a u drugoj svoju tojagu, — dugačku i debelu palicu, sa kojom je obišao sve do sad viđene manastire. Na duši mu beše teško, a na srce legla nekakva studen koja mu izazivaše mučno osećanje. Beše mu zima, kao da nije leto. Obuzela ga nekakva nepojmljiva zebnja i neraspoloženje, čemu i sam ne zna uzroka. Nezgodno mu je i što ide na tu »dobrosrećnu njivu«, koja mu je tolike nepovoljnosti pričinila. Ali, kad se posejalo, mora se i žnjeti, a već u buduće dobro će otvorati oči s kim ima posla.
Kad izgreja sunce, radnici stigoše na njivu. Čiča Pera ostavi stvari pod jednu kruščicu, ispravi se i skide kapu, pa uze opet da se moli Bogu. I tada, kad se beše za časak odvojio od grešne zemlje i uzneo se mislima u nebesne visine, i tada mu iz očiju vejaše nekakva plašnja, i on uzbuđeno nosaše ruku sa čela na grudi, tvoreći na sebi znak svetoga krsta. Zatim stade među radnike, — četiri ženske i dva momčeta, — odmeri širu postat, razredi žeteoce i poče rad.
— Pomozi, sveta Vladičice, naša zastupnico i čuvarico, pomozite svi božji ugodnici, veliki i mali! — uzviknu čiča Pera i trže srpom prvu rukovet.
U tom krcnuše vrljike odmah iza njega. On se sledi i povi oči u stranu, pa videći nejasno nekakvu dugačku i belu figuru, trže oči, saže se još više ruke mu zadrhtaše, i on stade zbunjeno i brzo da seče žuto vlaće.
— Pronesi ga, Bože Spasitelju!... Sveti Ilija, nebesni upravitelju, učini čudo, molim ti se i pronesi ga, da ne izgubim dušu moju, — šaputaše u sebi čiča Pera, a ruke mu grčevito hvatahu vlaće i trzahu srpom.
— Zar ti tako, čiča Petre! — grmnu glas iza njega. A? Zar ti zaboravi što ti ja proletos rekoh: da ne dam nikome svoje njive?
Čiča Pera se uspravi. Mahnu levom rukom preko čela, zatim je zavuče u nedra i izvadi jednu hartiju
— Evo ti, dete, rešenje opštinskog suda. Žito je moje, jer sam ga ja posejao, a tvome ocu unapred kiriju platio...
— Kakvu kiriju!... Zar deset dinara za takvu njivu koja baca dvadeset krstina...
— Spaso, idi s Bogom, ne čini mi zla.
— Ne dam ti more svoju pšenicu... ne dam, ja. Našao si da prevariš stara čoveka, ali mene nećeš, hej...
Čiča Pera slučajno baci oko u stranu i pogled mu se zaustavi na njegovoj drenovači, koja stajaše naslonjena uz krušku. Spasoje pogleda za njegovim očima, pa kad vide šta on gleda, vrisnu:
— Šta, ti gledaš u batinu! Hoćeš da se biješ? — pa potrča k vrljikama, dohvati jednu motku, koju beše ostavio na čatalu, prenese je unutra i nasloni na vrljike.
— Jok ja... neću te dirnuti... nek me Gospod Bog od takvog iskušenja sačuva, — viknu čiča Pera i stuknu korak nazad.
— Hej, sveče tunjavi!... Pominješ Boga uza svaku reč, a tuđe otimaš, — reče mu Spasoje podrugljivo.
Čiča Peri klecnuše kolena. Pođe mu nešto teško od srca, pa se razli po celu telu i zaustavi se pod grlom. On napreže um i svu moć te se uzdrža i odgovori zagušljivo:
— Tako ti samoga Boga stvoritelja, ostavi me na miru da radim svoj mal, koji sam s mukom zaradio!
Spasoje planu, pa viknu iz sveg glasa:
— Krao si, bre, sa ćivota svečeva, pa ti je to poštena zarada. I Hrista bi za novac prodao...
Ono što se malo pre zaustavi čiča Peri pod grlom, sad odjednom jurnu u glavu, od čega mu mozak stade da vri, pod temenom mu poče nešto da kljuca, a na oči naiđe neka sumorna magla. U glavi mu beše samo jedna jedina misao: — drenovak!... Kao munja jurnu on k palici, dokopa je u obe ruke, izdiže u vis i dreknu nekim neprirodnim, životinjskim glasom:
— Za Hrista Boga i svetu Trojicu!
I Spasoje beše dočepao motku i pošao napred. I taman on poče da izdiže ruke, a palica fijuknu kroz vazduh i pršte na njegovoj glavi. Spasoje se prostre na zemlju kao pokošen, zadrhta jednom nogom i beše mrtav.
Žene vrisnuše, dotrčaše ljudi iz drugih njiva i dohvatiše čiča Peru, koji stajaše sa izdignutom i prslom palicom nad mrtvim Spasojem, kao da očekivaše neće li se dići, da ga još jedared onako obori.
— Ja sam za pravdu i zakon... za Hrista Boga i svetu Trojicu... ne dam svetinju!.. i on se kao divljak obaziraše oko sebe, lutajući pogledom po daleku vidokrugu...
Na sudu čiča Pera beše miran kao jagnje. Ona živahna svetlost njegovih očiju beše utuljena, i on gledaše tupo i nejasno u lice sudijama, ne razumevajući šta se od njega zbiva. Upitan o samom događaju, odgovarao je nejasno, isprekidano i, često puta, nesmisleno. A kad ga upitaše šta ga je izazvalo da ubije Spasoja, on se prenu, oči mu zasijaše, pa glasno odgovori:
— Ja sam za pravdu i zakon... za Hrista Boga i svetu Trojicu... ne dam svetinju!... Eto, to vi je!
Pročitaše se svedodžbe jednog arhimandrita i nekoliko kaluđera, koji jednoglasno svedoče, da je čiča Pera, za vreme bavljenja po manastirima, »svojom pobožnošću, poštenjem i svima hrišćanskim vrlinama mogao služiti svakome za ugled«.
— Ne dajte me, sveti božji ugodnici, veliki i mali... svi znate da sam za pravdu i zakon... — uzviknu čiča Pera posle ovoga čitanja.
Najzad mu izrekoše presudu: osudiše ga na robiju.
Posle godine dana dođe njegovo pismo kući mu. U njemu on poručuje svojoj deci samo jedno:
»Čuvajte pravdu i zakon, Hrista Boga i svetu Trojicu i sve božje ugodnike«...
To je bila njegova poslednja poruka.
Izvor uredi
Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 23-37, IP "Narodna prosveta", Beograd
|