Blago cara Radovana: O ljubavi (Glava 11)

Jedni u ljubav meću samo dobrotu, a drugi samo mržnju. Međutim, najveći broj ljudi ne unose u ljubav ni dobrotu ni mržnju, i za njih je žena celog života najmanje predmet duhovnog i duševnog zanimanja. Ljudi do pedesete godine misle na poslove, namere, dužnosti i veze, a od pedesete već manje gledaju na put pred sobom nego na put koji su ostavili za sobom; od šezdesete veliki broj ljudi ne misle ni na bu-dućnost, ni na prošlost, nego na smrt. Ali ima i ljudi koji, naprotiv, stavljaju u ženu ceo i duhovni i duševni i fizički život, i postave ženu u centar svih SVOJIH poslova i dužnosti i veza i namera. Ovakvi su svi Francuzi. Što je najčudnije, nigde državni zakoni nisu bili svirepiji nego francuski prema brakolomnoj ženi: u naše vreme francu-ski zakon je oslobađao muža koji ubije ženu uhvaćenu u pre-vari; međutim, nijedna literatura na svetu nije od preljube napravila više slučaj srca, niti je igde čedna devojka i neporočna supruga imala manje svojih istoričara i panegiričara. Žene preljubnice, to su jedine junakinje u francuskoj književnosti, kao što su nekad bile mučenice jedine junakinje u hrišćanskoj hagiografiji. Iz francuske književnosti je svaka lakoumna žena mogla na taj način da izvuče sve komplikovane zakone preljube i neverstva prema mužu u ko-rist ljubavnika; čak je u francuskom romanu uvek opisivana preljubnica lepše nego muž i sjajnije nego i ljubavnik. Ali francuski zakonodavac osuđuje na smrt junakinju ljubavi zbog preljube, koju su, međutim, njegovi pesnici i romansije-ri digli do apoteoze. - Slovenska književnost nije dosada dala primer divljenja za preljubnicu. Najveća slovenska žena preljubnica, to je Ana Karenjina, ali je i nju pesnik opisao u jednoj višoj logici srca: ona je iz ljubavi pala u porok, i iz poroka pravo u smrt. Međutim, i ona je naličila na sve žene koje pođu za srcem: kad je onako mlada prvi put videla Vronskog, kojem je bilo tad dvadeset i šest godina, ona je, na povratku doma, najednom opazila kako njen muž, Aleksandar Aleksandrović, kome je bilo četrdeset i dve godine, ima ne-srazmerno krupne uši. - Srpske rapsodije su bile nemilosrdne prema nevernoj ženi. Ovo se vidi iz pesama o ženi vojvode Momčila, i o ženi bana Strahinjića, i najzad o že-ni bana Milutina. Ima tri vrste ljubomornih ljudi: prvi, koji veruju da su sve žene nevaljale, pa zato je nevaljala i njegova žena; drugi, koji veruju da su sve ostale žene verne a samo njegova neverna; i, najzad, treći, koji veruju da su sve druge žene propale, a samo njegova stoji kao nezauzimljiva tvrđava. Prva dvojica su po prirodi plašljdžvi i sumnjalice, a poslednji su ili vrlo hladni prema ljubavi, ili vrlo lakoumni u moralu, ili, naposletku, odveć sigurni u svoju ličnu neodoljivost, Najveći deo ljudi nisu ljubomorni na ženu samo zato što su odveć oholi na sebe; oni veruju da ni drugi njihovoj ženi ne daju višu cenu nego što je daju oni sami. Oni često ne poka-zuju svoju ljubomoru što smatraju. da će žena biti bez smelosti da pođe ka grehu, ako joj njen čovek pokaže daje se nimalo ne plaši. Najveći deo ljudi nisu ljubomorni zato što su odveć zaposleni; a ima ljudi koji su toliko iskreno nemarni za svoju sopstvenu ženu, jer i sami jure za tuđim ženama. Zbog svega ovog, ljubomora je jedino merilo kojim se daje dobro izmeriti i čovekova pamet, i njegov karakter, i njegovo moralno osećanje. Najmanje ima ljudi koji veruju da je žena sama sebi dovoljna kada dođe pitanje da brani njenu časnost. Čovek, naprotiv, uspeo je da izmisli i pripiše ženi sve odlike karaktera koje ona u stvari nema, čak koje su više čovekove nego ženine. Tako čovek misli da je žena slaba i zbunjena, a ona je izvanredno gipka, smela, dosledna, i uvek zna šta hoće i koliko može. U pogledu spolnom, žena je neizmerno manje uz-budljiva i sposobna da samu sebe savlađuje; a kad padne, to nije često ni zbog velike ljubavi, ni zbog silne strasti, ni zbog urođenog nemorala, nego iz momentalnog prohteva i amoraliteta koji je stvarno usađen u seksu. Međutim, ako mnogi ljudi nisu ljubomorni, to je najvećma zato što veruju da ni drugi ne daju veću vrednost njihovoj ženi nego oni sami koji su se već i odviše na nju navikli; kao što se opet najveći broj žena baci drugom čoveku u naručje kako bi sa-me sebe uverile da im neko daje više cene nego što joj daju u njenoj kući. Najtragičniji slučaj večnog nesporazuma iz-među čoveka i žene u ljubavi, koji poznajem, to je slučaj jed-nog poljskog plemića iz mog društva na strani, kad je bdijući noću, očajan pored mrtvačkog odra svoje mlade žene, do-ao na pomisao da izmeni s njom prsten, a zatim u ženinom lrstenu našao jasno urezano ime i reči jednog njegovog prijatelja, na kojeg je već i dotle ponekad sumnjao da je mot gao biti njen ljubavnik. Najsvirepiji u ljubavi, to su Latini, i to najpre Talijani i Španjolci. Poznat je slučaj nekog talijanskog senjera koji je zbog ljubomore na nekom balu iste večeri izveo iz dvorane svoju ženu u grad, iz grada u predgrađe, iz predgrađa u polje, i odande u jednu daleku provinciju, gde se zatim s njom zajedno zatvorio u kuću za ceo život, da ni jedno ni drugo više nikad ne vide ljudsko društvo. Ljubomorni Španjolci su imali prava da svoje žene zatvaraju u manastir, za večna vremena, kao uzidane. Rus ne ubija nevernu ženu nego obesi samog sebe; a Srbin je ljubomoran samo kad je neprosvećen. Turci su ljubomorni kao gorile, a Arapi kao kobre. Nemci od ljubomore naprave pitanje kako bi imali priliku da se s nekim potuku, i jedno drugom odseku uši i noseve. Englez nije ljubomoran jer poštuje ženu, gledajući u njoj sestru i majku, a ne samo ljubavnicu. Amerikanac nije ljubomoran, jer većma ceni svoje vreme i svoje zdravlje nego svoju ženu. Grk nije ljubomoran, jer smatra da je od svega na svetu najlakše naknaditi gubitak žene; a nije ljubomoran ni zato što on mirno izneveri drugog, i pre nego bi iko imao vre-mena da njemu podvali. Ljubomora je nesumnjivo jedno osećanje koje je izvor naj-strašnijih nepravdi i najprostačkijih nastupa. Ko je bio ljubomoran lako može uvideti koliko ima u tom osećanju vulgarnog i nedostojnog prema tuđoj ličnosti. Ali može da uvidi i koliko ljubomora manje sačuva ženu nego što je odaleči od kuće i uputi u neverstvo, čak i sa čovekom na kog bi možda bez tog jedva i pomišljala. - Plemenit i hrabar čovek smatra nevernu ženu većma nesrećnom nego nevaljalom; a za sebe smatra da nema prava da sudi drugog čoveka za ono što bi on isto njemu učinio u sličnom slučaju. Zato je ljubomora jedno stanje potpunog ludila, pošto se u njemu i čo-vek dotle najispravniji okrene protiv svih zakona i religioznog morala i pravnog smisla. Stoga bi ljubomorne pre-stupnike trebalo najpre uputiti u ludnicu mesto u tamnicu. - Jeste li primetili da ljudi nisu ubijali svoje žene uhvaćene da se daju za novac, nego uvek one koje su se davale iz du-boke i iskrene ljubavi; a ovo najbolje svedoči da je ljubomoran čovek ne samo bez smisla za moral i pravičnost, nego i bez poštovanja za iskrenu ljubav, u ime čije toboh diže ruku. Zato je ljubomoran čovek moralni idiot, a ljubomorna žena je gora i opasnija od preljubnice.