Blago cara Radovana: O sreći (Glava 12)

Čovek i ne zna da se smrti većma gnuša nego što je se plaši. Smrt je većma ružna i odvratna nego što je užasna i jeziva. Ona nagrdi čovekovo telo i unakazi njegov izraz lica, pretvorivši najlepšu čovekovu amforu u besformnu i gadnu masu. A to nije strašno koliko je odvratno. Čovek bi se mogao da užasava ideje nestanka, ali on tu ideju ne može imati, jer takve vrste ideja i ne postoje za naš um; postoji samo ideja o nečem što stvarno i postoji. Jedino čega bi se mogao čovek plašiti pred pomišlju na smrt, to je stradanje fizičko koje obično prethodi gde se kida između života i smrti. Ali nije svagda slučaj ni da se fizički strada u momentima dolaska smrti. Nesumnjivo, kada bi ljudi mogli da pređu iz teškog života u savršenu apatiju smrti, bez gnušanja za ono šta posle toga nastaje za njegovo telo, smrt bi izgubila polovinu od svoje ružnoće; a kad bi se i umiralo bez fizičkog bola, možda bi smrt velikom delu ljudi bila potpuno ravnodušna. Prema tome, nije strašna smrt kao čovekov nestanak iz života, nego je strašna samo po onome što smrt prati. Zato je smrt gadna a ne strašna. Sve što se može reći o smrti, to je da je prelaz iz života u smrt strašniji nego sama smrt. Stoga se ne treba bojati same smrti. A koliko se ljudi većma smrti gnušaju nego što je se plaše, to se videlo oduvek po tome kako su mrtvog posipali cvećem i mirisom, pratili pesmom i muzikom, oblačili u svečana odela, i polagali u raskošne sarkofage, uvek samo zato da smrt učine manje gadnom. Grci su stoga za grobne spomenike uzimali vesele figure, razne vajane životinje, lepo izrađene vaze i pisali ljupke ili vesele epigrafe u kamen. “Ovde leži Gorgija, kinik, koji više ne kašlje i ne pljuje”, pisalo je veselo na jednom grčkom grobu. A ne znam koji je ono kralj iz Magnezije imao na grobu potpuno golu mladu ženu. Ovo je najbolja odmazda prema smrti. Uostalom, nije strašna smrt nego bolest. Najbolji dokaz, što se o smrti još može šaliti, ali se o bolesti ne može šaliti.