Blago cara Radovana: O sreći (Glava 10)

Ima i jedna čovekova sreća koja dolazi od njegove religije. Čovek se Boga boji većma nego što ga voli, i sve ga manje voli ukoliko ga se većma boji. Ali ipak je pobožan čovek u svom životu bogatiji nego čovek bezveran: jer pobožnost, to je ipak imati na broju jedno osećanje više, a ne manje. Ideja o Bogu jeste neizmerno prostranstvo, pojam o sveobimnom i totalnom, kakvu nikakva druga fikcija ne može dati; a slika o Bogu je lepota, čak umetnički nenadmašna. Naš pojam o Bogu, to je najsavršeniji od svih pojmova koji je ljudstvo moglo imati: snaga, razum, dobrota, pravda, milosrđe; a sve ovo pod raznim imenima, i u raznim slikama. Odreći se ovakvog ideala, značilo bi osiromašiti život i umanjiti sebe. Negirati opstanak božji, to je ili duhovna ili moralna poremećenost, ili perverzija kakve filozofske škole. – U stvari, ima samo jedna religija, kao što postoji samo jedan Bog prema našem smislu o kosmosu. Ali ima ljudi bez religioznog smisla kao što su drugi bez sluha. Drugi su religiozni doktrinarci, baš zato što nisu dovoljno religiozni. – Sve su religije svete jer u svima njima ljudi traže uzor i ideal za svoj pošten život i usavršenje na zemlji. Ni u jednoj od glavnih religija današnjeg sveta nema razlika u ideji o dobru, nego u snu o dobru, i u rečima kojima je to kazano. Epikur je božanstvo negirao kao i svi materijalisti, a Volter se bacio na Boga samo da bi pogodio jezuite. – Tri instinkta mi se čine usađena u čoveku od prvog dana: ljubav, lepota i vera. Pitanje je koji je ovde instinkt jedan od drugog stariji: da li je lepota, ili vera, ili ljubav. I da li je umetnost prethodila religiji, ili je religija rodila umetnost.

Bog kao regulator svemira, ne daje se zamisliti nego samo kao apsolutan regulator i svega najsitnijeg u svemiru, pa i čovekove volje i duha. Bez takvog duhovnog božanstva ne daje se zamisliti svet, a bez moralnog božanstva ne daje se zamisliti čovek. Ali ni jedno ni drugo se ne da negirati. Može se reći samo da ne postoji ništa, i prema tome da ne postoji ni čovek; ali da postoji i svet i čovek, a da ne postoji Bog, to je apsurdum. Skazaljka na časovniku ide prema suncu, a čovek ide prema božanstvu, onakvom kakvo je kad bio zamislio. Svejedno i kako je čovek zamišljao i slikao Boga, on nije prestajao da zamišlja, i zatim nije prestajao da ga slika.

Sreća koja dolazi iz religije bila je katkad veliki izvor blaženstva čovekovog. Čovek koji veruje u duhovno i moralno božanstvo, ispunio je sve prostore nečim što ga nigde više ne ostavlja samog, i on zatim nije nigde napušten slepom slučaju ni bespomoćno ostavljen neprijatelju. On ima štit darovan od božanstva, kao što ga je imao i Ahil. Hrišćanin je vekovima išao na gubilište šapćući molitvu, ili pevajući pobožnu pesmu, često smatrajući svoje mučeništvo kao široka vrata kroz koja se ulazi u blaženstvo i u večnost. Od prvog mučenika naše crkve, Hrista, cela je vera osnovana na primeru požrtvovanja i herojstva, u čemu je i bila njena snaga i pobeda. Zato nema nijedne sreće ni danas među srećama čovekovim tako istinski duboke kao što je ova religiozna sreća koja se postiže u razgovoru s Bogom, u pogađanju njegove volje, i u službi njegove namere: jer Bog, i da nije stvarnost, on je najsavršenija čovekova ideja o stvarnosti. Verujem u Boga, u ljubav, u prijateljstvo, u otadžbinu, u poštenje. Da ne verujem istovremeno u sve to, ne bih imao razloga verovati ni u jedno od toga posebno.

Ljudi pate i zbog tuđih nesreća, više možda i od svojih sopstvenih. Ovo je velika beda čovekova. Patimo od nesreća patriotskih i socijalnih, i porodičnih, i prijateljskih, čak i istoriskih. Svašta od ovog baca po manju ili veću senku na naš život, nagriza naš oklop, podriva naš zid. Zato, ma koliko čovek organizovao svoju sudbinu, nesreće su neizbežne jer su neizbrojne, i jer su one van naše moći i domašaja. Zato su grčki kinici preporučivali neosetljivost, koja je čak i protivna ljudskoj prirodi, koliko je i nesaglasna sa idejom o punoj sreći. Nije bilo filozofije koja nije preporučivala pasivnost prema izvesnim nesrećama, pasivnost bez koje bi život bio gotovo pakao; a religije su nas upućivale na volju božju, pred koju je bedni čovečji duh izlazio uvek s ushićenom nadom.

Ima nesreća rasnih, to jest onih koje idu sa porodicama pojedinih rasa. Postojale su takve rasne pogreške starih Rimljana, kao što postoje rasne pogreške mladih Amerikanaca. Neko je tačno precizirao pogreške karaktera starih Rimljana: oholost, zverski egoizam, obožavanje brutalne sile, nemoralnost javna i privatna. A i savremeni američki pesnik Vitmen ovako je oštro zabeležio pogreške svoga velikog naroda: pohlepnost, ekscentričnost, frivolnost, odsustvo moralne savesti, ekscesi individualizma, (kao, uostalom, i kod njega samog). Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i najzad proglasi svetiteljima svoje crkve. Ovo su rasne nesreće koje teško menjamo u sebi sami svojom snagom, ili u svom društvu ma kakvom kulturom. Imaju, dakle, i nasleđene bede kao što postoje i nasleđene sreće. Pišući o svom tastu Agrikoli, koji je bio guverner Britanije, Tacit je pisao za britanski narod, pretke današnjih Engleza, da imaju prekomerno dugačke ruke, zbog čega ih je on uvrstio u germanske narode. Od tog vremena je zatim prošlo još deset stoleća a narod je tog ostrva još stajao van svog učešća u istoriji kulture, što je odista vrlo čudno. Naročito je tužno što je za ovih drugih deset vekova njegove povesti, sačuvao skoro iste mane i vrline koje je imao kroz ceo svoj život. Francuzi su se od vremena Klovisa do danas stalno menjali svojom kulturom i uglađenošću, ali su osnovne rasne crte ostale čiste: oštar ratnički duh i svirepa ljubav za slobodu i tlo; naročita ljubav za ženu i njeno mesto u životu; konzervatizam u svemu svome lično; smisao za meru i poredak, većma nego i za progres i modernizam.

Svakako, najveći tvorac čovekove nesreće, to je sam čovek. Prebrojte, ako možete, sve nesreće koje je čovek izmislio da upropasti ili zagorča život drugom čoveku. Jedni su ljudi bili nesrećni što su bili crnci među belcima, drugi što su bili protestanti među katolicima, treći hrišćani među muslimanima, ili monarhisti među republikancima, ili, najčešće, što su bili fizički slabi među fizički snažnim. Ni kuge nisu toliko pomorile ljudstvo, koliko njegove sopstvene predrasude i njegova urođena potreba da čini zlo i da ruši. Hiljade izvora bili su uvek otvoreni za čovekovu nesreću, od kojih su jedna presušivala samo zato da bi se zatim druga otvarala.

Isto tako su mnogobrojne sreće i nesreće koje se izmenjuju u toku i jednog posebnog čovečjeg života. Postoje sreće dok ste sin i sreće dok ste otac; i postoje sreće mladosti i sreće starosti; i postoje sreće duha i sreće tela. Tako isto su različite i nesreće. Jedna od najvećih nesreća, to je što mnogi ljudi osećaju da su zalutali u životu kao što drugi zalutaju u šumi ili u velikom gradu. Čovek ne zna kad pomeri jedan put, treba da brzo ide na drugi; međutim, čovek je konzervativna životinja, i uvek sve promene vrši protivno svojoj volji. Dekart je govorio kako čovek koji zaluta u šumi, treba da uvek produži da ide uvek u istom pravcu, i tako će najzad izaći iz šume opet na pravi put. Ali tako nije i u životu: jer život, naprotiv, traži elastičnost i promenu. Samo vrlo jaki duhovi prodiru nepromenljivom implusijom u istom pravcu. Čovek mora da veruje u mnogostruki život na ovom svetu, i da treba život stalno počinjati iznova. Ne menjati svagda ili nikako, glavni smer života, ali menjati njegove forme, a njegove samovolje potčinjavati svojoj volji. Mnogi veliki čovek nije ni sanjao u mladosti što će postati kroz dalje godine. Hristip i Kleant su bili poznati najpre sa utakmica na javnim igrama, a tek zatim u filozofiji; kao što je i Platon bio najpre atlet u Korintu i u Sikionu, a tek docnije najveći mudrac svog vremena; i, najzad, zna se da je i sam Pitagora počeo svoj javni život dobijajući najpre nagrade u Olimpijskim igrama u Elidi. - Svakako, više je žrtava među ljudima koji nisu menjali svoje puteve, nego među onima koji su ih menjali. Život je kula na bregu sa koje hiljadu prozora gledaju na hiljadu strana vidika. Jedna ogromna količina hrabrosti dolazi čoveku od samo ove ideje: da uvek ima još jedan put ka sreći a ne samo onaj kojim je dotle bezuspešno išao da je postigne. Boginja Junona, koja je mnogo grešila, postajala je ponovo čedna kad god se okupala u slatkom izvoru Kanatosu.