Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 6)

Ciceronova knjiga o prijateljstvu je delo pisano u njegovoj šezdeset i trećoj godini, za vreme velike žalosti, posle smrti njegove kćeri, znači u dane kad su prijatelji najpotrebniji. Od latinskih pisaca on je najveći teoretičar prijateljstva; njegova mala knjiga je i danas školska lektira. Istina, ovo slavno latinsko delo je više plemenito nego originalno. Uostalom, i ako najbriljantniji pisac svog vremena, Ciceron je i sam priznavao za svoje mnogobrojne knjige da su u njima misli tuđe, a njegove su samo reči, kojih, kako kaže, ima u izobilju. Naročito je bio pod uticajem Grka, bilo kad ih imitira, bilo kad ih pobija. Grčke filozofe pobija naročito kad tvrdi daje na svetu dobar samo mudrac, idealni tip grčke filozofije koji ima sve vrline. Ciceron kaže da odista niko nije postigao mudrost onakvu kakvu su Grci zamišljali. Ovaj obožavalac Platona kaže da su mnogi ljudi bili savršeno dobri i kad nisu bili mudraci, citirajući jednog Fabricija, jednog Korunkanija i Manija Kurija, rimske velikane. Ko je god plemenit, pravedan, neporočan i postojan, on je i dobar kad i nije mudrac. Kao takav, on je sposoban i za prijateljstvo; jer prijateljstvo postoji samo među časnim ljudima. - Prijateljstvo je jače od srodničkih veza jer porodično srodstvo može postojati bez ljubavi, a prijateljstvo ne može. Prijateljstvo je, kaže ovaj mudrac, vezano za sve čovekove sreće i nesreće. Koliko je prijateljstvo skupo, vidi se po tome koliko je retko: mi poznajemo stotine ljudi ali od njih izaberemo svega dvojicu-trojicu za svoje prijatelje. Prijateljstvo je, prema Ciceronu, harmonija ljudskog i božanskog. Ništa uzvišenije nego govoriti s nekim slobodno kao sa samim sobom, i koji se raduje svakoj našoj sreći, i koji podnosi kao i mi sve naše nesreće. ali su jedno prijateljstva obična i svakidašnja, a drugo ona koja se pominju kao primer među ljudima. Najviše dobro koje dolazi od prijateljstva, nastavlja Ciceron, to je što ne daje duhovima da padnu ili oslabe; samo tako siromah postane bogatim, slab jakim, čak i mrtav postane živim. Mržnja razori kuće i države, a to najbolje dokazuje potrebu prijateljstva. Prijateljstvo ima svoje granice gde treba da prestane; a to je ako prijatelj zatraži od prijatelja kakvu lošu uslugu, Tako su tražili Temistokle i Koriolan od svojih prijatelja da se s njima bore protiv otadžbine; a kad ovi to nisu hteli, obojica su izvršili samoubistva. Prijateljstvb traži usluge, ali samo usluge moralne.

Ovde Ciceron ustaje i protiv grčkog utilitarizma u prijateljstvu, znači protiv teorija Epikurovih i teorija filozofv iz Abdera i Kirene. Ovi su Grci govorili da prijateljstvo samo jedan motiv čovekovog egoizma. Ciceron pobija ove tri grčke teze. Prvo, Grci kažu da treba prijatelja voleti koliko samog sebe, a Ciceron odbija ovo govoreći da u stvarima svog prijatelja treba postupiti energičnije nego i u svojim sopstvenim; militi, preklinjati, napadati. Znači sve što bi bilo inače sramno činiti za samog sebe, ali što je najčasnije kad se to uradi za korist svog prijatelja. Drugo, Grci kažu: vrati prijatelju koliko ti je dao. Ciceron se indignira ovim računanjem i prebrojavanjem; i traži da budemo bolji u srcu nego i tačni u računu. Treće, Grci kažu: voli prijatelja koliko god on voli sebe samog. I ovo Ciceron odbija kao apsurdum. Mnogi su ljudi često preterano skromni i skrušeni po prirodi, ili nemaju pouzdanje u sebe, ili nemaju vere u svoju sreću, zbog čega ih treba voleti i više nego što oni vole sebe same. Jedino tako ćemo ih ohrabriti i podići. - Isto ovako Ciceron pobija Grke kad kažu da treba nekoga voleti kao da ćemo ga sutra mrzeti. Ovo je za Cicerona još jedan apsurdum; jer vas niko neće voleti ako bude verovao da ga vi sutra možete mrzeti. Čak treba, misli Ciceron, podnositi i rđav izbor svojih prijatelja, pre nego pomišljati na priliku za neprijateljstvo. Svako zna koliko ima koza i ovaca, ali ne zna koliko ima prijatelja; jer mi biramo prijatelja po srcu pre nego po iskustvu. Prijatelj koji vas ne nrezire ni kad se on popne na viši položaj nego što je vaš, i koji vas ne ostavi ni kad ste u najgoroj nesreći, takvi su ljudi, po Ciceronu, najboljeg ljudskog soja, i skoro božanskog porekla. Najviši znak prijateljstva, to je biti ravan i nižem od sebe, kao Scipion što je bio prema svom bratu. Samo spuštajući sebe, misli rimski mudrac, podižemo druge.

Istina, slavni Scipion je govorio da teško čije prijateljstvo traje do poslednjeg dana života; jer ili ono najzad ne donosi koristi bilo jednom ili drugom; ili se najzad dva prijatelja podele u razne političke stranke; ili se njihove ćudi vremenom sasvim promene, bilo zbog izvesnih doživljenih sreća i nesreća, bilo zbog njihove starosti. Prava kuga za prijateljstvo, to su novac i slava. Najveća neprijateljstva su postala baš među najboljim prijateljima. - Ciceron je govorio da je samo ljubav i izvor prijateljstva, a nikako korist ili strah. Ljubav, kaže on, postoji i među životinjama, jer za jedno izvesno doba i one imaju veliku ljubav za svoj mali porod. Kod čoveka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onim koje nikad pre nije ni video. Čak volimo i ljude koji se već nalaze u dubini istorije: volimo Fabricija i Manija, a mrzimo Tarkvinija Superba i Spurija Kasija. Rim se borio za prevlast sa dva neprijatelja, sa Pirom i sa Hanibalom; ali Rim prvog nije mrzeo jer je Pir bio pošten, ali je Hanibala mrzeo, jer je bio svirep. Znači, da su izvori prijateljstva uvek u idealu; i moć poštenja je toliko velika da volimo poštenje i kod nepoznatog, čak i kod neprijatelja, a kamoli kod nama bliskih. Treba staviti prijateljstvo iznad svih ljudskih sreća, i smatrati ga kao najveći dar bogova. Ovo je Ciceronova doktrina o prijateljstvu, odista više blistava nego originalna.