Blago cara Radovana: O mladosti i starosti (Glava 1)

Niko nije sujetan na svoju mladost, niti se oseća da je presrećan zato što je mlad; a svako je, naprotiv, i nesrećan i očajan kad je star. Reklo bi se po tome da su sreće, nerazgovetne, a samo nesreće očevidne. Međutim, stvar je u tome što ne znamo u mladosti šta je beda staraca, kao što dobro znamo u starim danima šta je bilo blaženstvo mladosti. Zato ljudi smatraju starost svojom nesrećom, a žene je čak smatraju i svojom sramotom. Mladost, to je bogatstvo i kraljevanje; to je čar telesne lepote i duhovne svežine; lepota fizičke snage; beskonačnost nadanja; raskoš u planovima od kojih je svaki ogroman i bezmeran, i od kojih svaki izgleda verovatan i kad je nemoguć. Mladost, to su radosti prečeste i prenagle; svi izvori optimizma otvoreni; a san stavljen iznad istine, i ljubav iznad života. To su namere od kojih su uvek polovina herojskih a polovina razbojničkih. Mladić, to je zaverenik; a mlada žena, to je ustaš. Svaki je okvir uzak, i svaka se reka daje preskočiti. Svaka ideja je prestarela, i svaki je autoritet nasilje. Svi su ljudi suparnici, i sve su nesreće samo ljubavne. Svaki je zakon tiranije, a svaka je utopija ideja. -To je mladost. Ali taj život u paradoksu, i takva obest u iluziji, učini da se zatim sve stvari počnu da s godinama postupno smanjuju, i da najzad čovek padne u očajanje tim veće ukoliko je mladost bila potpunija i san o životu razuzdaniji. Najveći deo ljudi koji su bili nesrećne mladosti, napu ste život s uverenjem da su samo oni bili nesrećni, ali da sreća ipak postoji. Međutim, najveći deo vrlo srećnihu životu svrše verujući, naprotiv, da je život komedija, a ljudi komedijaši. Starost je odista najružnija stvar na svetu. Starost nije samo poslednje doba ljudskog života, nego starost znači bolest. Star čovek, to je degenerik, a starost je nakaza. Starci su toliko smetnja da je bilo naroda u kojem su starce u izvesno doba starosti kamenovali, kao vešce i vampire. Naše doba je pravednije. Uostalom, danas se niko i ne priznaje starim. Merilo za mladost i starost sada je manje princip fizički nego princip duhovni. - Najzad, i srećom, starost je bolest samo glupih ljudi i ružnih žena. Za umne ljude i za lepe žene ne postoji starost. Uman ne sme ostareti, a lepa žena ne može da ostari. Um i lepota se samo menjaju, ali s vremenom ne propadaju. Ko je jednom bio odista mlad, taj ne može postati odista star, kao što čovek koji je odista pametan, ne može postati glup. Može čovek propasti bolovanjem, ali to može i kad je mlad. Tako je filozof Ksenofont živeo stotinu godina, a Pitagora skoro isto toliko. I božanstveni Platon je živeo vrlo dugo, jer je navršio devet puta devet godina, što znači množenje broja koji su onda smatrali najsavršenijim; a navršiviši osamdeset ijednu godinu, taj mudrac je umro na sam rođendan. Zbog ovog se slučaj Platonov smatrao kao savršenstvo i života i smrti. Čak i pesnik Sofokle je živeo devedeset godina, i napisao stotinu i dvadeset tragedija, od kojih su nam sačuvane svega sedam. Plemenite stvari ne stare nego samo promene izgled, često čak i na lepše. Lepota ima sve sezone kao i priroda, ali nema sezonu propasti, kao što je nema ni priroda. Zlato ne stari, jer je plemenit metal; i pentelijski mramor ne stari, jer je plemenit mineral; a Platon ne stari, jer je plemenit duh, kao što ni Lelije ne stari, jer je plemenito srce. U starosti se prokažu na licu karakter i duša čovekova, kao što se prokažu reljefi jednog brega tek u zimu kad izgubi šumu i potpuno ogoli. Ima lica koja sa starošću dobiju nešto svetiteljsko ili mudračko, druga mučeničko i bolesničko, a treća životinjsko i zversko. Znam rđavih ljudi i rđavih žena kojima se u mladosti nije raspoznavao na licu njihov karakter, jer je mladost svagda i u svemu jedna neizmerna lepota. Ali ta su ista lica dobila u starosti izgled odvratan i užasavajući, crte zločeste, pogled krvnički. Tako i ćud i sva osećanja dobijaju u starosti samo njihov otvoren i očit izraz. Umni i blagorodni ljudi postaju divni starci s kojima je radost dolazila u dodir. Neko ostari kao zlato i mramor, a neko ostari kao cipela. Prostak kad ostari, postane rugoba. Zato starost, kao ogledalo prokaže šta je čovek bio unutrašnje celog svog veka, i onda dok je maska mladosti mogla još da prikriva svu nakaznost koja je stajala iza nje. Treba imati mnogo mudrosti, pa znati ostareti bez ružnoće, bez pakosti i bez tuge - tri kobne stvari koje idu zajedno. Ima čak način da se nikad ne ostari: menjati zemlje, žene i knjige; ili menjati bar jedno od to troje. Treba biti naročito u društvu mlađih od sebe. Starci često govore o bolesti i smrti, najčešće o nesanici i o rđavoj digestiji; a mlađi govore o ženama, o borbama, i o večno novim planovima i namerama, o svemu što za starce odavna više ne postoji. Starce u njihovoj porodici podmlađuju deca, ali starca samotnika može samo da podmlađuje društvo. Nesreća je sačekati stare godine s mladićkim navikama, za koje se nema više snage, i na koje se više nema prava. Treba zato izrana izmišljati jednu strast za starost, makar to bila neka nauka ili kakva manija. Svakako, druženje sa starcima svojih godina, to je druženje s bolesnicima. Čovek ostari slušajući starce, a razboli se slušajući bolesnike. Istina, ni godine ne izražavaju tačno čovekovo doba. Postojale su na svetu mladost i starost i pre nego što su ljudi svoj život prebrojavali, a verovatno da je takav život bio srećniji. Uostalom, neko je pravo rekao: da nema brojeva, ne bismo znali koliko nam je godina. Jer mladost i sta rost ne znače isto kod svih ljudi; ima mnogo njih koji nisu znali ni za detinjstvo, ni za mladost, bilo zbog svog temperamenta, bilo zbog proživljenih gorčina. Zato ljudi nisu istog doba ni onda kad su istih godina. Ima mladih staraca kao što ima puno starih i mladića. Čovek se ne oseća starcem do god mu žive roditelji. Zatim, drukčije se oseća starcem čovek pedesetih godina koji ima i dece, a drukčije čovek istih pedesetih godina koji nema dece. Osećanje starosti često stoga ne postoji u čoveku ni kad naiđu duboke godine, ni kad telo počinje da konačno malaksava. Ima ljudi koji po jednoj unutrašnjoj sili neće da budu stari, kao što drugi ne priznaju da su bolesni. A ovakvi nisu odista nikad ni stari nego samo nemoćni, ni bolesni nego samo oslabeli. Savremeni kulturni čovek sve manje priznaje starost, jer svoj život meri više duhovnim merilom nego fizičkim sposobnostima. Zato današnjom Evropom upravljaju starci većma nego što su upravljali i starim Rimom.