Bitka pod Ostrogom
Bijela je polećela vila,
Svrh Ostroga visoke planine,
Leti vila na bijela krila,
Dokle vila na Cetinje dođe,
Viš’ Biljarde knjaza Petrovića, 5
Na Orlovu kršu visokome,
I dozivlje vila na Biljardu,
Petrovića mladoga Danila:
„Jes li doma Petroviću knjaže,
Ali čuješ, al’ habera nemaš, 10
Omer-paša u Brda je doša,
I sva Brda ognjem izgorio,
I bijelu crkvu zapalio,
U nju sveza konja i goveda;
To na dobro naše biti neće, 15
Ama nije još Manastir gornji,
Ema ga je paša zatvorio,
I u njemu brata tvoga Mirka,
Su njegovo dvadeset vojvoda,
S bratučedom Petrovićem Krcom, 20
I vojvodom Cerović Novicom,
Sve vojvode po izbor junake,
Sad ti Mirko u nevolji cmili,
Nu poslušaj što ti ja govorim,
Ako nećeš do neđelje dana, 25
Pokupiti mlade Crnogorce,
Š njima hitat’ u Brda kamena
Da izbaviš tvoga brata Mirka,
Do neđelje držati se hoće,
Po neđelji ni po ure neće, 30
Tu za tebe dobro biti neće,
Pa ni za sve mlade Crnogorce”!
U riječi što besjedi vila,
Tad se Danil nagna u Biljardu
I sve začu što mu vila reče, 35
Pa izađe na svoju šetnjicu,
Prošeta se tamo i amo,
Prošeta se tri, četiri puta,
Misli što će od života svoga,
Sve mislio na jedno smislio, 40
Baci oči uz polje Cetinje,
Al’ ugleda Martinović Mila,
Đe se Milo po livadi šeta,
Ovako mu Danil besjedio:
„O srdare Martinović Milo, 45
I junačko od Krajine krilo,
Nu dotrči meni pod Biljardu,
E imam ti nješto govoriti”!
Hitro serdar na noge skočio,
Do Danila knjaza dolazio, 50
Ovako mu Danil besjedio:
„Ha, na noge Martinović Milo,
Ha, na noge ako Boga znadeš,
Pokupi mi mlade Cetinjane,
Sve po izbor dobroga junaka, 55
Hajde š njima u Brda kamena,
Moj brat Mirko u nevolji cmili,
U Ostrogu svetom manastiru,
U kojem je Sveti Vasilija,
Vojvoda se Mirko zatvorio, 60
Su njegovo dvadeset vojvoda,
Zatvori ga paša Omer-paša,
Su njegovo trideset hiljada,
Sve carskoga redovna vojnika,
Ne bi li ti Bog i sreća dala 65
Da izbaviš vojevodu Mirka,
Jer sam čuo što stari kazuju,
Đe su na boj bili Cetinjani,
Nije lako dušmaninu bilo,
Neće ni sad u Boga se nadam”! 70
Kako serdar zapovijed primi,
Od Danila svoga gospodara,
Hitro skoči kao soko sivi,
Pa potrča uz polje Cetinje,
Sokolić ga preteći ne ćaše, 75
Kada Milo nasred polja dođe,
Otle kliče tanko glasovito:
„Ko je junak, na boj da idemo”!
I opali tanka dževerdara,
Haber dade uz polje Cetinje, 80
Džeferdara čuše Cetinjani,
Tek ga čuše, te ga poznadoše,
Po srijedi puške prihvatiše,
Skupiše se na ravno Cetinje,
A pred njima hrabri barjaktari, 85
A za njima četiri stotine,
Sve junaka po izbor vojnika.
Stan’ da vidiš pobratime,
Od Biljarde knjaza Petrovića,
Ide junak Petroviću Pero, 90
Ha, kakav je vesela mu majka,
Metnuo se u srpsko ođelo:
Na glavi mu samur kapa zlatna,
U pojasu dvije ledenice,
Sve u čisto saliveno zlato, 95
A o bedri sablja dimešćija,
Pojaha’ je na konja viteza,
Na Brnjaša konja vladičina,
S vojskom kreće u Brda kamena,
Pred junake mlade Cetinjane 100
Da se ćera sa dušmaninom starim,
Što mu ga je i babo ćerao.
Otolen se vojska podignula,
A pred vojskom Petroviću Pero,
A za Perom Martinović Milo, 105
A za Milom sva tri barjaktara,
Hrabri junak Martinović Ivo,
A za Ivom Ivanović Luka,
A za Lukom Kapičiću Drago,
A za njima sva ostala vojska. 110
Eto ti ij uz polje Cetinje,
Pravo, zdravo Katunskom nahijom,
Dokle vojska u Pješivce dođe,
Tu je vojska tabor učinila.
Gleda vojsku paša Omer-paša, 115
Iz Ostroga iskraj manastira,
Nimalo mu milo ne bijaše,
Ma mu milo za nevolju bilo.
Gleda vojsku iz zatvora Mirko,
Iz Ostroga gornjeg manastira 120
Su njegovo dvaest vojevoda,
Veselje joj čine iz pušaka,
A srdi se paša Omer-paša,
Na sokola vojevodu Mirka,
Štono ga je bio zatvorio. 125
Priješlo je tri neđelje dana,
Nit’ je jeo, niti vode pio,
Ništa drugo na usta metao,
Već se s mukom borio junačkom,
Za ne puštit’ u Turčina crkvu, 130
I našega Svetog Vasiliju.
Rasrdi se paša Omer-paša,
Na manastir okrenu topove,
Stade gađat’ prebijelu crkvu,
I vojvode u zatvor strašiti, 135
Jošt ovako Omer-paša viče:
„Predaj mi se vojevoda Mirko,
Vidiš sada izgubićeš glavu,
Kunem ti se, a vjeru ti dajem,
Ako ćeš mi predat’ manastira, 140
I ti meni doći pod šatore,
Čestita ću tebe učinjeti,
U Stambolu u cara našega,
U njem’ blaga ima bez hesapa,
A daće ti koliko ti drago, 145
Neće mankat, tebi ni tvojima,
Metnuće te begom Gori Crnoj
Da upravljaš i zapovjedaš,
Samo našeg cara da priznavaš
Da ga držiš kao gospodara, 150
Ali što ćeš danas više na svijetu,
Kad ti danas može biti tako,
Prođ’ se vraga i Gorice Crne,
Tun gospodstva ne možeš imati,
Dok je sultan u Stambolu gradu, 155
I njegovih hrabrije junaka,
Koji su te sade opkolili,
U Ostrogu tebe zatvorili,
Bez toga se izbaviti nećeš,
Ni otkupit’ glave na ramena, 160
Jer pričaju tako Crnogorci
Da je skupa Petrovića glava,
A sad tvoja visi ka’ o koncu”!
Odgovara iz zatvora Mirko:
„Omer-pašo, crn ti obraz bio, 165
T>e junaka zoveš na predaju,
Znaš Omere, ne znali te Turci,
Otkad vlada kuća Petrovića,
Evo ima puno dvjesti ljeta,
Sa malenom srpskom Gorom Crnom, 170
Od tog doba do današnjeg dana,
Vazda boja bije sa Turcima,
I drži se na silu sultanu,
I njegovoj silnovitoj vojsci,
Ne poznaje cara ni ćesara, 175
Ni nad sobom nikoga do Boga.
U junačku kuću Petrovića,
Rodili se u njoj muška glava,
Što Turčina ikad pripoznade,
A dajem ti Božju vjeru tvrdu, 180
Dok je mene i od mene traga,
U mir s tobom nikad biti neću,
Poginuću, pokorit’ se neću.
A vidiš li Bog te ne vidio,
Su te strane Zete vode hladne, 185
Crnogorske izbrane vojnike,
Što su došli meni u pomoći,
A misliš li e nikoga nemam,
A pred vojskom Petroviću Pero,
Sad ćeš viđet’ što su Crnogorci, 190
Malo će ti za boj biti vojske,
Ti zar misliš da mi platit’ nećeš,
Ovu moju muku i nevolju,
Koju trpjeh ovoliko dana”!
Jošt hoćaše govoriti Mirko, 195
Omer-paši za stare bojeve,
Što su njemu stari uzradili,
Što dobiše na boj Gorom Crnom,
Al’ mu ne da paša Omer-paša,
Već ga paša s topovima gađa. 200
Ne daju se u zatvor junaci,
Nego brane svoga manastira.
Da je kome stati pa gledati,
U Ostrogu visoku planinu.
Primaka’ se paša Omer-paša, 205
Primaka’ se blizo manastira,
Privuka’ je desetak topova,
I trideset hiljada vojnika.
Puška grmi trideset hiljada,
A gruhaju desetak topova, 210
Pala živa muka na junake,
Na junake mlade Crnogorce,
Kojino su u bijelu crkvu,
Ne mogu se braniti nikako,
Jer sila <je> turska pritisnula, 215
Na manastir oganj oborila,
Ne daju se izmolit’ junaku,
Na pendžeru da gađa Turčina,
Već Turci se bliže primakoše,
Manastiru na vrata dođoše. 220
Ah, muke li će biti prevelike!
Manastiru vrata salomiše,
No je sreća jesu troje vrata,
Nije lako sve troje slomiti,
I vojvode srpske pohvatati. 225
Ali sila turska navalila,
I krvavi juriš učinila
Da bi Mirka živa ufatili,
Ma se Mirko fatati ne daje,
Nego hrabri braću oko sebe 230
Da se ne bi koji prepanuo,
Turcima se u ruke predao,
Dok je njemu na rameni glava.
Sad se Turci bliže primakoše,
I na druga vrata udariše, 235
Staše lomit’ Turci druga vrata,
Stade jeka po svem manastiru,
Na muci se nagnaše vojvode.
Druga vrata salomiše Turci,
A na treći juriš učinješe. 240
Vojvode su mudro učinjeli,
Dok nijesu došli bili Turci,
Crkvena su prošupljeli vrata,
Na dvaest ih badža učinjeli,
Svak na svoju da čeka Turčina. 245
Bože dragi, čuda velikoga,
Hrabro li se brane Crnogorci,
Ne hćeše se predati Turcima,
A poradi slave i poštenja,
I poradi Svetog Vasilija, 250
Koji š njima u crkvu bijaše,
Jer mu tjelo tuna počivaše,
Pored kog se Srbi zatvoriše,
I svoj život mukama predaše.
Sad da vidiš, dragi pobratime, 255
Kako sebe brane Crnogorci,
Iz zatvora iz bijele crkve,
Proz vrata su oganj oborili,
Mnoge Turke na zemlju složili.
U vrijeme koje to bijaše, 260
Vojvodama dobra sreća bila,
Priskočio Petroviću Pero,
Sa serdarom Martinović Milom,
I sa svojom odabranom vojskom,
Od malena sela Boronjine, 265
I bijele kule Damjanove.
Ustinjani kad se namoliše,
I na Turke oganj oboriše,
Ubiše se ognjem iz pušaka.
Stade jeka visoke planine, 270
Razležu se pod Ostrog dubrave,
Puška puca, padaju junaci,
A klikuju mladi Crnogorci,
Boj se bije, krvca se prolijeva.
No je sila velja u Turčina, 275
Ne daju se pognati s megdana.
Pa zavika Petroviću Pero:
„O serdare Martinović Milo,
Nu pogledaj jadna li ti majka,
Udriše se Turci na parade, 280
Sa’ će sila turska objačati,
I našu će vojsku iskopati,
A đe su ti hrabri Cetinjani,
Sad će im se zatrijet’ koljeno,
Ako nećeš juriš učiniti, 285
Pa šta Bog da i sreća junačka”!
Kada začu Martinović Milo,
Što mu reče Petroviću Pero,
U junaka puče srce živo,
Trenu junak kako soko sivi, 290
A od sebe baci džeferdare,
Za oštra se noža prifatio,
I k’ Turcima zagon učinio,
Za njim trče sva tri barjaktara,
A za njima mladi Cetinjani. 295
Kad viđoše Turci barjaktare
Da se nigđe skloniti ne hoće,
Već da idu u tursku ordiju,
Na muci se Turci namjeriše,
Crnogorci izmaći ne ćeše, 300
Već se hrabro š njima smiješaše,
Velja se je uzmutila vojska,
Ne zna puta kuda će pobjeći,
Na putu su stali Crnogorci.
A što ću ti duljit’ lakardiju, 305
Niz dubravu okrenuše Turci,
Ostaviše bijela manastira,
Pleći daše, a bježati staše.
Otvori se vojevoda Mirko,
Su njegovo dvaest sokolova, 310
Iz zatvora, iz bijele crkve,
Pristigoše niz dubravu Turke.
Kada tamo imaš što viđeti,
Đe se kolju mladi Crnogorci,
Klikuju se birani junaci, 315
Prolijeću kako mrki vuci,
Viču Srbi: „Složno Crnogorci,
Udri sade ili već nikade”!
Crnogorci Turke poćeraše,
Do na glavu Zete vode ladne, 320
Tun junačka boja razdvojiše.
Ne ćahu ga još razdvojiti,
No ij tamna noćca razdvojila.
Crnogorci sokolovi sivi,
Boja biše, megdan zadobiše, 325
Tri stotine glava posjekoše,
A ostale Turci uniješe.
Crnogorci natrag se vratiše,
U dubravu konak učinješe,
Dok ujutru sabah zora dođe, 330
Crnogorci na noge skočiše,
Hoćahu se biti sa Turcima,
Al’ prođoše Turci u Nikšiće,
Crnogorci kada to vidješe,
Otolen se oni podigoše, 335
I sidoše u Bjelopavliće,
Na Orjojzi Luci počinuše,
I tu jednu noćcu prenoćiše,
A ujutru rano podraniše,
Eto do’še na polje Cetinje. 340
Divno li je viđet’ Crnogorce,
Svaki nosi biljeg od Turčina:
Neki glavu a neki oružje,
Neki vodi konja sedlenika,
Neki nose zelene dolame, 345
Neki carske medalje sa Turaka.
Kad ih viđe Petroviću knjaže,
Od radosti na noge skočio,
Pa susreta svoje sokolove,
Crnogorske izbrane vojnike. 350
Koji gođ je posjeka’ Turčina,
Darova mu od srme medalju,
Darovao je i srpske vojvode,
Što se hrabro u boj podniješe,
I pod Ostrog megdan zadobiše, 355
Njima dade krste i medalje,
Da se oni pred svijetom diče!
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
