[Bere svate Rada mladoženja]
Bere svate Rada mladoženja,
svate bere, oće da se ženi,
Će uzima u Orida grada.
Ni je blizu, ni vrlo daleko.
Daleko je do sedam konaka. 5
Sobra Rada do petstotin’ svata
k’d pođoše petstotinu svata
k’d pođoše u Orida grada,
isprođoše dva konaka mesta,
nigde voda oni ne nađoše, 10
da bi pili i konje napojili —
i da bi se po licu izmili.
Pa odoše jošte jednog dana,
opet oni vodu ne nađoše.
'Itno idu koliko god možu, 15
da bi stigli do Save rijeke.
K’d prispeše do rijeke Save,
što da vidu čuda golemoga!
Sava reka beše presanula,
da s' napiju vode ne nađoše, 20
da s' omiju i konje napoju.
'Itno idu koliko god možu,
da otidu u Orida grada.
K’d odoše u Orida grada,
otidoše za sedmoga d’na. 25
Tu svatovi konje napojili,
tu su oni belo lice umili,
a i ladne vode se napili —
i dobro i pretelj dočekao.
— „Pijte, ete i veselite se 30
pijte, ete nedeljicu dana."
Kad se veće navrši nedelja,
tad pođoše kićeni svatovi
i uzeše lijepu devojku.
Sve svatove darom darivaše, 35
darivaše svilnijem košuljam,
zakonicam po tri lakta čove,
mladeženji konja i devojku.
Kad pođoše iz Orida grada,
zurle sviru i gočevi biju. 40
Kad priđoše do rijeke Save,
što da vidu čuda velikoga:
silna Sava beše doteknula,
doteknula mutna i krvava.
Drva valja i kamenje nosi, 45
zastadoše kićeni svatovi,
pa pozvaše kuma i starejka
od’te ovam’ kume i starejko!
Kako ćemo vodu da prođemo?
Bog ubio kuma i starejka! 50
Oni velju: nama briga nije,
ko se ženi, on nas nek’ prenese.
Vrlo Radi ne drago mu beše,
pa se skide od dobroga konja.
Steže konju do sedam kolana, 55
pa se baci dori na ramena,
da zagazi u duboku vodu,
a devojka iz kočije gleda.
Pa doziva dva ručna devera,
„Dva devera, dva brata rođena, 60
zovite mi Radu mladoženju!"
Pa odoše dva ručna devera,
te pozvaše Radu mladoženju,
i on priđe k lijepoj devojki,
pa mu veli lijepa devojka: 65
„Čuješ li me, Rado mladoženjo!
Sram je meni tebe da pogledam,
a nego li s tobom da besedim.
Vreme dođe pa ću da besedim:
ka ćeš gazit’ preko reke Save? 70
Će zagaziš, ali će se udaviš.
No se vrati kod mojega oca,
kod mog oca, a dede tvojega.
Kud 'ranija nedelicu dana,
raniće te još nedelju dana. 75
Tvoj je deda vrlo čorbadžije
on imade šestedeset čiflaka,
žito ima šestedeset anbara,
vina ima šestedeset vinica,
raniće te tri godine dana, 80
raniće ti i petstotin’ svata,
a nego li tri-četiri dana.
Dokle malo voda da presa’ne,
Pa kad bude voda za gazenje
proći ćemo i dvori otići." 85
Kad sasluša Rada mladoženja,
što govori lijepa nevesta,
njemu vrlo ovo zazor bude.
Ne posluša, u vodu zagazi
i doratu svome govoraše: 90
„Davran, doro, davran dobro moje!
Će da gaziš u duboku vodu!"
Kad bijaše do polovin’ reke
još se vidi Rada na doratu,
od pol reke više se ne vidi. 95
Tad se Rada natrag povrnuo.
Pa dovati kuma i starejka
prenese i’ preko vode Save,
potom zađe po redu svatove,
te prenese sviju do jednoga. 100
Pa se vrati za lepu nevestu.
Vrlo se je konju dosadilo.
Kolani se njemu opuštili.
Sram je Radi konja da prestegne,
da prestegne konja za devojku. 105
Pa ukači devojku na konja.
Kad bijahu do polovin' reke,
na nesreću konjic se podsape,
podsape se i šćaše da padne.
Ripi Rada sa konja u vodu, 110
te zadrža lijepu nevestu
a kad ripi sa konja u vodu,
sama sablja iz nožnice iziđe,
te je Radu malo posijekla,
ni je malo, ni je vrlo mlogo, 115
vidi mu se bela džigerica.
Kad ugleda lijepa nevesta,
uzronila suze niz obraza:
„A vaj, Rado, do Boga jednoga,
što poginu mlado i zeleno! 120
Naj’ ti, Rado, burundžuk maramu
da utegneš tvoje ljute rane,
jer ne možeš iz vode izići."
Rada uze burindžuk maramu.
Te uteže svoje ljute rane, 125
i iskoči iz duboke vode.
Pa govori kumu i starejku:
„Čujete l’ me kume i starejko!
Vrlo sam se jadan poboleo.
Ja ću ići napred pred svatova. 130
Da potrebim svatovima konak,
jer ja nemam ni oca, ni brata,
koji bi nam konak počistili,
za to ić’ ću konak da ugotovim,
pa ću izić’ vama na karšiju." 135
Puštiše ga kume i starejko.
Pa tad pođe Rada mladoženja,
pa govori dori debelome:
„More doro! pusti da ostaneš,
evo veće dvanajes godina, 140
kako sam te ja tebe kupio,
do sad nigda nisi se sapeo
i nisi me do sad obalio.
Sad li nađe vreme da se sapneš,
da se sapneš, glavu da mi izgubiš?" 145
Vriskom dora njemu besedio:
„Čuješ li me Rada gospodaru?
Vrlo mi se beše dosadilo —
pet stotinu svata ti preneso’,
hiljadu sam puta preplivao, 150
preplivao tu duboku vodu,
da mi behu kolani stegnuti,
beljkim i sad ne bi' se sapeo.
Stegni mi sad svi sedam kolana
i prestegni tvoje ljute rane, 155
do večera doma će t’ odnesem."
Steže Rada svoje ljute rane;
konju steže do sedam kolana,
pa se baci dori na ramena.
Megdan beše za sedam konaka, 160
on ga odnese za jednoga dana.
Ot daleko majka ga 'pazila,
u blizu mu konja dovatila: —
„Dobro dođe mili sine Rado!"
— „Dobro nađo’ moja stara majko?" 165
— „Mili sine; mladoženjo Rado:
kamo ti i kićeni svatovi?"
Rada njezi ništa ne besedi,
no se skida sa dobroga konja,
pa otide gore uz stubice, 170
a marame odlabave mu se,
i creva mu niz stube pođoše.
kad se uspe gore na čardaka,
te da legne na meka dušeka,
džigerica pred njega padnula. 175
Majka pođe po njega na stube,
kad utleda creva, na stubici,
pomami se, uvati planine.
Rada leži na mekoj postelji,
od dan' na dan do sedmoga dana, 180
sedmog dana svatovi dođoše,
a nema ga Rada na karšiju,
ka' što reče svatove da čeka.
Skidoše se svati u avliju,
ali nema niko’ u avliji. 185
I nevesta iz kočija siđe,
odma’ pođe gore uz stubice
i ugleda creva uz stubicu.
A kad ode gore na čerdaka,
vide Radu na mekoj postelji 190
i pred njime džigerica leži,
bere dušu Rada mladeženja,
dušu bere, oće da izdane.
I nevesta tada ga otkrila,
pa mu veli njegova nevesta: 195
„Gajret, Rado, gajret dobro moje."
Rada otvori oči, te pogleda.
Kad ugleda lijepu nevestu,
suze roni niz bele obraze,
suze roni, a dušom se bori. 200
pa govori lijepa nevesta:
„Čujete li kume i starejko?
Ostavljam vam’ teškog amaneta.
Da i mene s Radom zakopate.
Zakopate u jednoga groba. 205
Sudno bilo za me da pogine,
I j s njime ’oću poginuti."
Pa dovati sablju sa čivije,
udari se posred srca živa, —
pa govori Radi mladoženji: 210
„Leži Rado, oba da ležimo."
To izusti, s Radom dušu pusti.
pa uzeše kićeni svatovi.
Uzeše i’ oba zakopaše,
zakopaše Radu više crkve, 215
a nevestu dole ispod crkve.
Izniknule dve bele loznice
više crkve granje sastavile,
svoji listi u jedno saplele,
’žalosti se oni zagrlile. 220
To su bili Rada i nevesta.
