Beograd nekad i sad/9
9.
VUČKO, PREĐAŠNjE
VUČKO: Evo frornes.
LjUBA (uzme služavnik): donesi jedan i za frajlu Pijadu.
PIJADA: Nemoj, Ljubo, blagodarim.
LjUBA: Zašto?
PIJADA: Ne Mogu bogami, ocu da idem.
LjUBA: Ta jošt je rano.
PIJADA: Cekaće me tetka.
VUČKO: Pa? da donesm, da ne donesm?
PIJADA: Nemoj, Vucko, nemoj.
LjUBA; Pa ostavi, kad neće.
VUČKO: Sas zdravlje! (Odlazi.)
LjUBA: Evo, majka. Nego čuvaj, da se ne opečeš. (Namiguje na Pijadu.)
STANIJA (uzme kašikom, duva, no kad metne u usta, đipi i uvati se rukom).
LjUBA: Šta je majka? — Šta ti je?
STANIJA: Ej, crna kjerko, što me ubi?
LjUBA: Ali šta je?
STANIJA: Opeko se.
LjUBA (smeje se): Ta to nije vrelo, majka, nego je od leda.
STANIJA: Aratos ti Beograda i kad dojdo ovamo!
LjUBA: Ne boj se, majka, to je vrlo dobro. Uzmi samo.
STANIJA: Neka jede ko oće, ja ću da idem, kad me tako mučiš.
PIJADA: To je najlepse sto.
STANIJA: Kad je najlepše, ti jedi.
LjUBA: Ej, majka, ala si prosta.
STANIJA: Neka, volim ovako prosta, nego da pečem jezik.
LjUBA: Oćeš li slatko?
STANIJA: Prođi me se, neću ništa. Kako sam se uplašila!
LjUBA: Ama što se plašiš?
STANIJA: Što se plašim, što ne valja. Ej kuku, da sam kod kuće!
PIJADA: Ćekajte samo dok se naucite, pak čete videti, kako če vam se dopasti.
LjUBA: Moja majka što god nije vidila, kaže da ne valja.
PIJADA: E, to bi mi zlo prosli sa zurnalima. Da vidis, Ljubo, kakav je sesir dobila Draga iz Beca, divota! Ali sto je cvet, vidices; svakom se mora dopasti.
LjUBA: Ja sam molila moga babu da mi naruči jedan, pak kaže dobar je i onaj stari. Čisto me je sramota već da u njemu idem.
PIJADA: Pa tvoj nije ruzan.
LjUBA: Već skoro je izišo iz mode.
PIJADA: Podaj ga masanmodi, tako sam i ja s mojim ucinila, pa mi je lepo opravila, je li?
LjUBA: Vrlo lepo.
PIJADA (ustane): Dakle posle podne zacelo.
LjUBA: A kud itaš?
PIJADA: Ta skoro ce podne; da me na ćekaju kod kuce. (Meće šešir na glavu.)
LjUBA: Baš ti je lepo opravila.
PIJADA: Sto radi ova masanmoda, to je ćudo. Bila je sest godina u Becu. Ovaj cvet malo mi se ne dopada, ali ne mogu bolji da nadzem. Sad zbogom.. (Poljubi se s Ljubom.)
LjUBA: Zbogom.
PIJADA (Staniji): Sluzbenica ponizna. (Stanija ne odgovara ništa, i Pijada lagano Ljubi.) Tvoja se majka nesto srdi na mene.
LjUBA: E, što se ima srditi. — Majka, kaže ti Pijada zbogom.
STANIJA: Zbogom, kjerko, ja bogme ne čujem dobro.
LjUBA (Pijadi): Vidiš da se ne srdi. (Odlaze.)
STANIJA (sama, krsti se): Budi bog s nama, u Beogradu nije čisto! Kakav je ovo pokor? O Gospode bože blagi! (Opet se krsti.)
LjUBA (vraćajući se): Šta je, majka, što se krstiš?
STANIJA: Kaži mi, kjerko, tako ti boga, kakvo je to devojče?
LjUBA: Tu je do nas u komšiluku. Sedi kod tetke, koja je ovde udata.
STANIJA: Pa kako se s njome mešaš, kad nije čitava?
LjUBA: Kako ne bi bila čitava?
STANIJA: Ama što čini sve glavom (podražava joj) kad govori?
LjUBA: Tako je to, majka, u sadašnjem svetu.
STANIJA: Pa onda kako govori! Bog s nama, tako ni Turci ne govore!
LjUBA: E majka, to nije zabadava. Ona oće da je nevina, nježna; vidiš kako je mala i sitna, pak joj takav i razgovor. I ja sam počela tako govoriti, ali me je baba ispsovao zato.
STANIJA: Da te je bio, a ne samo psovo. Kako bi se ti zdrava. čitava gradila luda? Pobogu, imaš li pamet? Ej, Beograde, oćeš da pocrniš, kakve se džgadije ulegoše u tebe. (Opet udara sat.) Koliko to izbi?
LjUBA: Dvanaest, majka.
STANIJA: Kako dvanaest? Zar do akšama da ima dvanaest sati?
LjUBA: E, sad se više ne broji po turski.
STANIJA: Da kako?
LjUBA: Po nemački.
STANIJA: Po nemački. Nemac će Beogradu da dojde glave. Kako može da ne bude o akšamu dvanaest saati?
LjUBA: Kod nas je dvanaest saati kad je podne i ponoć.
STANIJA: Kuku, ponoć će i biti, kad se tako čini. Ja ti kažem, kjerko, obrnuo se svet naopako. Sad vreme dojde što pevaše ljudi za zemlju Inđiju: kadno zemlja ispuca od suše, u nju živi popadaše ljudi, i Bog pusti tešku bolezanju, te pomori i staro i mlado.
LjUBA: Idi, majka, boga ti! Sad će svet da propadne, što ti nisi vidila ovaj običaj. Kao ono je bolje bilo, kad devojka viri kroz kapidžik, kad prolaze momci.
STANIJA: Viri jakako, a neće da strelja čoveka u oči ka neka zmija.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|